Živan Warhol

Eoni prolaze ... Prolaze ... Za mene taj termin nema smisla jer sam beskonačan, bezvremen, nestvoren. U svom savršenstvu sam i samosvestan, iako niko način na koji jesam ne može da pojmi, obuhvati. Sve sam napravio i stvorio, znam kako se svaka i najmanja čestica pomera u ovom univerzumu, iza kojeg je takvo ništa, da ni ono što ljudi zovu vreme ne postoji. Pošto sam stvorio i zakone, znam sudbinu svake čestice, sva njena stanja, "bivša", "sadašnja", "buduća" odjednom.  Ljudi, na koje ću se vratiti kasnije, ne mogu da pojme stanja stvari odjednom zato im treba ono što oni zovu vreme, da događaje dovedu u neki redosled, da svojim konačnim umom njihovu beskonačnost mogu da spoznaju. Photo by Austin Chan on Unsplash Sve je tako predvidivo. Iz te predvidljivosti rodila se ideja da sebi, onome koji zna sve, omogućim da nešto ne znam, rečnikom ljudi ideja da prekratim dosadu. Kako se rodila ideja meni, meni koji u sebi sadrži sve ideje i koji je njihov uzrok? Ve

General  Erik Lundendorf je sedeo u mraku svoje kancelarije, prebirajući sećanja iz ratnih godina, kada je organizovao prevoz Lenjina, 2.5 miliona funti i vođe boljševika, uz pomoć braće iz Engleske. Blindirani voz iz Švajcarske, preko ratom zahvaćene Evrope, u Rusiji je uspešno zasadio seme Boljševičke revolucije, bez obzira na neuspeh 1905, bacajući je na kolena. Crveni teror, veliki eksperiment pred konačnu pobedu, čije su temelje postavili frankista Marks, kapitalista Engels i Moses Hes , uspešno je satirao sve svoje protivnike, pripremajući Evropu i svet za potpunu reorganizaciju.  Rat je sada izgubljen i rad u Rajshveru ga čini odveć umornim. Nemačka je na kolenima, Versaj, sa svojim nemogućim uslovima, je utabao put za novi, potreban, rat. Veliki, još veći, samo što niko više ne želi da se bori u njemu, valjda su užasi otrovnog fronta još uvek sveži. Photo by Scott Rodgerson on Unsplash Zovi te mi Karla , odsečno je zapovedio svoj sekretarici. Nakon desetine minuta, na vrati

Milenijumi su prošli otkada me je onaj prokletnik, kojeg hrišćani zovu Mihajlo, zapečatio u ovoj sumornoj kocki na Saturnu u dimenziji nedostižnoj ljudima. Gledano iz svemira obrisi kocke vidljivi su u obliku heksagona koji se može nazreti u vrtlogu neprestane oluje. Obrisi su mojoj vernoj armiji na Zemlji osnova šablona magičnih simbola, svetlo vodilja na putu moga povratka. Njemu se okreću pali ratnici, koji su činili trećinu ili 33 procenta, teško mi je to i da pomislim, njegovih najodanijih podanika, stvorenih da vode računa o onome što danas ljudi zovu Zemlja u malom zvezdanom, ljudi to zovu Sunčanom, sistemu u ćošku Mlečnog puta.  Stvaralac, stvarno ne želim da ga zovem Bog, taj arogantni lenjivac, dao je ljudima Razum, Volju i najbitnije Slobodu. Mene, je zaboravio, skrajnuo, želeo je da me drži podalje od svojih, nazovimo ih, mezimaca. Nastao sam kao, za njega nesrećan, sticaj okolnosti, mutacija prouzrokovana ogromnom količinom energije korišćenoj u fuziji geneze onoga što lju

Sutra je veliki dan, upisan u naše kalendare davnog petog avgusta, na godišnjicu veličanstvenog trenutka podizanja naše Boginje, koja i danas sa bakljom u podignutoj ruci donesi svetlost što, još samo noćas, obasjava simbolično Sunce i Mesec našeg grandioznog hrama na obalama reke Hadson i čuva odabrane. Stari milenijum je zašao, rađa se novi, neophodno je napraviti haos, prinoseći žrtvu, da bi iz njega, kao Feniks iz pepela, metaforično i bukvalno, iznikao red. Došao je trenutak za Veliki Reset. Photo by Brett Jordan on Unsplash Ne mogu da spavam, iz špila izvlačim Prvosveštenicu i Toranj, noć je oblačna, na samo par stotina milja od nas besni uragan, braća strepe da može pokvariti sutrašnji jedinstven, još od Vavilona neviđen, dugo planiran i onima koji umeju da čitaju najavljen, grandiozan događaj. Oblaci i svetla velegrada skrivaju daleke zvezde koje su ucrtane, poput kamena temeljca u planove Svetskog Trgovinskog Centra. Tri piramide, tri stuba oslonca, sutra će simbolično biti u

Dum, dum, dum. Glava mi je kao zvono. "Ustaj konjino prošlo je 12 sati!" Jedva otvaram oči, sa zidova me gledaju oker tapete preživele jogurt revoluciju. Rukom napipavam stočić, tražim pljuge, poslednji Vek koji sam ostavio sinoć. Zaspao sam da ga ne bi popušio, da mi ostane za sutra. Stajao sam ispred zgrade pola sata dok nisam užickao dve cigare, jedna za uveče i jedna za jutro. Zatvorenih očiju palim pljugu, u ustima pomešani jutarnji smrad i gorak ukus dima. Photo by Guillermo Velarde on Unsplash Glava me još boli od jebene Baltić votke, sedeo sam u onom birtuzu od 2 popodne i udarao u poker aparat. Ne mogu sebi da oprostim što u poslednjoj ruci nisam igrao veću, 25 maraka, skoro pa bogatstvo, nestalo je u nulama i jedinicama, bar tako mali Sava kaže, razume se u te aparate. Pričao mi je jednom da je lik koji je pisao, taj, kako se zove, program, napravio neku tajnu šifru, pa ako na treću otvorenu pritisneš tri tastera, prvi i poslednja dva, otvoriti sve karte kao da si

Mrzim ova dosadna podneva, danima gledam u monitor ekrana prateći DNK sekvence, sve izgleda kao u Matriksu. Sa nama je i kolega koji je došao iz Amerike da nam pomogne, odlično se slažemo i dobro sarađujemo, što je iznenađujuće s obzirom na moj loš engleski. Dugo se bavim genetikom, uvek me je intrigirala činjenica da smo svi mi samo parče dobro isprogramiranog softvera i genijalnog hardvera. Tek je razvojem računara to postalo toliko očigledno. Imamo centralnu procesorsku jedinicu, imamo magistrale, imamo periferne uređaje, imamo hard diskove, na nekom drugom, biološkom nivou. Photo by Bill Oxford on Unsplash Za medicinu i biologiju sam se zainteresovao slučajno, praktično da bih se dodvorio tadašnjoj simpatiji, s druge strane hakovanje me je još kao malog jako zanimalo, naročito mogućnost da nateraš neki stroj da radi ono što mu govoriš, da ga okreneš protiv njega samog, da ga nateraš da seje zarazu putem disketa i kasnije interneta. Neverovatno je da mi se sada pružila prilika da i

Nakon gušenja studentskih demonstracija '68, prebacili su me u noćnu smenu, koja bi započinjala vinjakom u "Poslednjoj šansi". Teško je glumiti pijanca trezan, pa iz razloga autentičnosti već oko deset sam bio trešten pijan, lelujao između stolova, pokušavajući da se priključim društvu disidenata ili jakih momaka, dok je nada mnom lebdela molitva za još jedan vinjak. Mlad, balav, ponekad i upišan, delovao sam kao bezopasana, zabavna budala, kojoj su olako otkrivali svoje tajne, pričali zabranjene viceve ili ogovarali švalerke. Otvarali su se preda mnom, pravili se važni, ne shvatajući da ih njihova gordost gura u propast, otelotvorenu najčešće u batinama, koje ih, u kombinaciji sa rušenjem lagodnog gradskog života otkrivanjem mračnih tajni, pretvaraju u saradnike službe. Photo by  AbsolutVision  on  Unsplash Često o sebi mislim kao o palom, ali ipak, anđelu, koji je nekada, ostavite me u ubeđenju, bio tako ispravan. Anđelu koji mami duše na našu stranu, čekajući da

Telefon je neprestano zvonio, nadao sam se da će ignorisanje rešiti problem. Od kada sam se zaposlio u OZII skoro da nemam slobodnog vremena, jednostavno ideja je previše, snalažljivost smo morali da podignemo na nivo penzionera koji živi od svoje penzije. Moja porodica i dalje veruje da sam sekretar u odboru za bezbednost saobraćaja, koji rešava kosine, useke i "korićenja" reka. Photo by  Elijah O'Donnell  on  Unsplash Ideja je najopasnija stvar na svetu. Ako se ostavi bez kontrole, uz pionire, entuzijaste i altruiste može da pomera planine, ruši sisteme, usrećuje čitave narode. Apsolutno je neophodno saseći je u nastajanju, dok je još mladi pupoljak. Ranije se protiv nje borilo metodom grube sile, paljene su knjige, zabranjivane novine i časopisi, eliminisani nosioci. Interno u službi to zovemo, praistorija medijskog delovanja, mada neki sa setom i dalje gledaju na idole Gebelsa i Beriju (koji se doduše kao šef policije više bavio operativnim, a ne ideološkim aspe

Puš pauza ispred korporativne zgrade, saosećani pogled kolege koji šapuće iza ruke koja mu prekriva usne. Nailaze koleginice, obara pogled, blago mi okreće leđa, prezrivo odbacujući prethodni razgovor. Nakon što su se cipele koje ulaze u lift izgubile iz vida, ponovo se okreće prema meni, ovog puta nedefinisanog pogleda usmerenog iznad moga ramena. Tapše me po leđima, baca cigaretu na pod, pritiska je vrhom cipele i izgovara nešto u smislu da se divi mojoj hrabrosti i nestaje iza teških vrata zgrade. Photo by  Josh Nuttall  on  Uns plash Vraćam se u kancelariju sam, čim sam zakoračio preko praga ogromnog otvorenog prostora, pogledi su se, kao po komandi, razbežali po monitorima i podu. Koračam, bezuspešno pokušavam da uhvatim pogled onih koji su me do juče bodrili, koji su mi se u mračnim zadimljenim ćoškovima lokalnog bara plačući jadali, objašnjavali da ne mogu više da trpe neprestano ponižavanje. Radimo odgovoran posao, možda budućnost države zavisi od istrajnosti naših kar

Stojim na ruševinama, godine uzaludnog rada su iza nas. Tačno se sećam dana kada najednom više nisam mogao da razumem radnike sa istoka. Otvarao sam usta, gledali su me tupim pogledom, odgovarajući nekim nerazumljivim krikovima. San o kuli, koja bi nas izdigla do samog neba, pružila nam utočište ukoliko On poželi ponovo da nas potopi, pretvoren je u prah. Kako smo mogli i da pomislimo da se možemo sakriti od Njega? Ili mоžda ipak jesmo mogli? The Tower of Babel  by  Pieter Bruegel the Elder Gledao sam kako raste svakoga dana, hiljade ljudi skladno su zidale svoj znoj pomešan sa vulkanskim peskom i kamenom, strpljivo dovoženim iz udaljenih krajeva. Sa njom rasla je i naša gordost, što smo bili bliže cilju i sigurnosti sve više smo okretali leđa Njemu. Verovali smo da i sami možemo postati mali bogovi, ne shvatajući koliko smo slabi, isprazni i neuki. Za to vreme stpljivo nas je pratio onaj koji je Njemu davno okrenuo leđa, pao u tamu. Hranio je našu sujetu i davao nam lažnu si

Nestrpljivo gledam na sat, uskoro će tri sata, ne mogu da dočekam da se izvalim na kauču uz novine i kafu nakon popodnevnog ručka. U glavi prebiram događaje sa poslednjeg samoupravnog sastanka. Struka u meni se buni, ali stvarno ne mogu da ulazim u sukob sa direktorom. Od kada sam se učlanio u partiju sve je krenulo uzlaznom putanjom, napokon sam dobio stan, a supruga je dobila posao u institutu. Tata je ogorčen što sam prestao da slavim slavu, ali šta bi drugovi iz komiteta rekli ako bi se to pročulo. Znam da mi niko ne brani, ali plašim se da bi me vratili na staru poziciju, kako bi onda mogli da planiramo letovanje u Baškim Vodama? Juče sam pisao nedeljni izveštaj o razgovorima sa kolegama, koji predajem našem portiru, koji je povremeno i direktorov vozač, ustvari bezbednjaku zaduženom za naše preduzeće. Ranije je glumio alkosa i ordinirao u "Poslednjoj šansi", dok ga nije razotkrio jedan od lokalnih momaka jakih pesnica, javno ga prozivajući da je "smrdljiva pandurč

Popodnevno sunce u partnerstvu sa roletnom učinilo me je pospanom zebrom izvaljenom na krevetu. Žmurim, razvlačim se, dok svetlost polako nestaje. Najednom jak prasak, varnice iskaču iz svih štekera u stanu. Teško ustajem, oslonjen na jednu ruku, dolazim do prekidača, želim da upalim svetlo, ništa se ne događa. Nema struje. Okrećem se oko sebe, sat na šporetu ne trepće veselo, kako to obično čini. Otvaram ulazna vrata, na hodniku je već mrak, prekidači ne rade. Oseća se dim, vidim komšiju kako jedva gasi mali požar u kuhinji, srećom uspešno. Tražim mobilni, ne bih li osvetlio dubine mraka, nalazim ga u procepu pored naslona kauča. Podižem ga, mrtav je, ne radi. Ima veliku fleku preko celog ekrana. Čujem kako me neko spolja doziva, prvo nerazgovetno, zatim sve glasnije. Na ulici je već polumrak, čujem graju, otvaram prozor, klinci viču da im otvorim vrata ne radi interfon. Ništa se od uređaja ne čuje, ni automobili, ni muzika, samo glasovi. Ne znam šta se dešava, valjda će uskoro otklo

Sastanak upravnog odbora trajao je do kasno u kosmičku noć. Gospodar je vrlo zadovoljan našim radom. Cele godine sam spremao prezentaciju o palim dušama, bojio naš deo pite, koji sada zauzima veći deo kruga, u crno. Bojim se samo da ćemo svi biti otpušteni kada pređemo magičnih 98%. Od kada je od slinavog Zakerberga za dva međunožja kupio Facebook posao je značajno krenuo na bolje. Toliko je zadovoljan da nam ponekad dozvoljava da ga zovemo "my precious", mada mislim da ga to i nervira. Kada se samo setim koliko nam je ranije vremena trebalo da spoznamo jednu dušu, da nađemo šta je to što je potrebno ponuditi za večnost u paklu. Pre više od 10 godina, dok je bio još mali neugledni jadnik, željan pažnje i seksualnog uzbuđenja, Gospodar uopšte nije ozbiljno razmišljao o njegovom projektu. Inače je teško prihvatao te moderne novotarije i čežnjivo se sećao vremena inkvizicije, kada je i potpisan ugovor o strateškom partnerstvu sa drugom stranom. Bog je uložio milenijume da b