Živan Warhol

Dum, dum, dum. Glava mi je kao zvono. "Ustaj konjino prošlo je 12 sati!" Jedva otvaram oči, sa zidova me gledaju oker tapete preživele jogurt revoluciju. Rukom napipavam stočić, tražim pljuge, poslednji Vek koji sam ostavio sinoć. Zaspao sam da ga ne bi popušio, da mi ostane za sutra. Stajao sam ispred zgrade pola sata dok nisam užickao dve cigare, jedna za uveče i jedna za jutro. Zatvorenih očiju palim pljugu, u ustima pomešani jutarnji smrad i gorak ukus dima. Photo by Guillermo Velarde on Unsplash Glava me još boli od jebene Baltić votke, sedeo sam u onom birtuzu od 2 popodne i udarao u poker aparat. Ne mogu sebi da oprostim što u poslednjoj ruci nisam igrao veću, 25 maraka, skoro pa bogatstvo, nestalo je u nulama i jedinicama, bar tako mali Sava kaže, razume se u te aparate. Pričao mi je jednom da je lik koji je pisao, taj, kako se zove, program, napravio neku tajnu šifru, pa ako na treću otvorenu pritisneš tri tastera, prvi i poslednja dva, otvoriti sve karte kao da si

Jebene srednje godine, imaš nenormalnu potrebu da prebiraš po prošlosti, vadeći svetlucave momente, pretvarajući ih iz bižuterije u zlato. Pokušavam da napravim neku hronologiju nenormalnosti koju sam prigrlio kao normalnost. Žao mi je malo ovih razmaženih zapadnjaka, zato što ne znaju šta nas sve čeka u bližoj i malo daljoj budućnosti i moram priznati da je naša sreća, u opštoj nesreći, što smo nekako prirodno naviknuti na različite vidove katastrofa i devijantnog društvenog ponašanja. Photo by Alex Iby on Unsplash Malo pre raspada Jugoslavije, naše male nenormalnosti obično su bile benignog karaktera, npr. u vidu raspadnutog auspuha koji je sistematično terorisao komšiluk ili u vidu komšije dbeovca, za kojeg pretpostavljamo, da je revnosno prenosio razgovore iz naše kuće nekim "drugovima". Pojavom Slobodana, nenormalnost dobija na ubrzanju. Ma šta vam danas pričali, većina je bila opčinjena njime, ne zato što je on bio užasno pametan, već zato što kada neke stvari guraš pe