Živan Warhol

Gledam u monitor potpuno nemotivisan za rad, imam onaj tupi osećaj u stomaku, između mučnine i nelagode. Osećam se odveć star da počinjem nešto novo, isuviše mlad da odustanem od svega što sam započeo, plašim se i da provirim u budućnost, ne znam šta me tamo čeka. U karijeri, ako se to može tako nazvati, nekoliko puta sam prolazio uspone i padove, a kako je posao svakog vlasnika isprepletan sa privatnim životom, ti usponi i padovi često su podrazumevali male lične drame i periode nervnog rastrojstva. Photo by Mikuláš Prokop on Unsplash Ne bih vas zamarao trenutnim stanjem, jer duboko u sebi osećam da živimo period pred-apokalipičnog društva, neo Belle Epoque , da proživljavamo poslednje spokojne trenutke i plodove civilizacije koja se pred našim očima urušava i započinje traziciju u neko novo društvo, ne nužno gore, ali sigurno drugačije, društvo koje će naša deca doživljavati kao nešto normalno, a mi kao izvitopirenu realnost.  Ideja da imam svoj posao, firmu, rodila se veoma rano i

Nova Godina, želeo to ili ne, uvek me natera na nekakvu rekapitulaciju. Razmišljam o svemu što se te godine desilo, o mestima na kojima sam bio, o ljudima sa kojima sam se družio i nažalost o ljudima kojih više nema. Nekada je Nova Godina bila samo jedan dan u godini, dan u kojem očekujem dobru zabavu, a koja se na kraju pretvori u tumaranje po gradskim ulicima i prečesto razočarenje, eventualno klizanje na dupetu po zaleđenim ulicama ili posetu urgentnom centru. Danas je to još jedan stepenik prema neminovnoj starosti. Photo by  Liv Bruce  on  Unsplash Godine prolaze mimo mene, osvrćem se tražim smisao. Često mislim kako su naši životi samo prdež na vetru, kako iza većine ljudi ostane samo kratkotrajan smrad, da bi zatim zauvek nestali. Valjda je normalno da sa godinama počnemo da se preispitujemo, da tražimo potvrdu ili opravdanje za svaki ispravan ili pogrešan korak koji smo napravili, a verujte mi takvih koraka je bilo mnogo. Ja, konkretno, kada se osvrnem unazad, sve mi je

Poslednji odlazak na Exit desio se pre skoro 15 godina. Tek smo dobili klinca, ženi sise narasle kao vruća pogača od belog brašna, pucaju od mleka, mi još šokirani od spoznaje da smo roditelji, ne znamo gde nam je dupe, gde glava, srećni što ćemo napokon, bar na kratko da se vratimo u mladalački fazon. Nakon dugotrajnog čekanja u redu jedine kapije za ulaz i sigurnosne provere, probijamo se do prašnjavog platoa malo dalje od bine. Moloko se sprema za nastup, Ružica već odvaljena na bini jer joj je rođendan, ozvučenje slabo radi, doduše ispred bine ekstaza. Prašina pada svuda oko nas, počinje kiša. Dva sata nekvalitetnog programa (ne zbog Moloko koji je dao sve od sebe), pokisli, izgaženi, odlazimo kod burazera da prespavamo. Na samom koncertu žena eksira par piva, što dovodi da mleko, odloženo, u mlazevima, kreće da navire dok je konzument u Beogradu, osećam se kao jedan od aktera filmovima Tinto Brasa . Sve u svemu jedno nezaboravno veče, nakon kojeg smo rešili da je možda dosta odl

Početak devedesetih, vreme kada sam zakoračio u punoletstvo i bio tako željan mladalačke slobode. Napokon nas dvojca, rođak, za mene burazer i ja, krećemo sami na more ispunjeni iskustvima drugih, željni sopstvenog. Pakujemo stvari u dva prepuna ranca sa šipkama, okićena drangulijama i nepotrebnim pomagalima: posuđem, raznom kamperskom opremom koju ćemo, kako putovanje bude odmicalo, gubiti. Uz to i tegla meda, koja će se negde usput razbiti i postati mamac za hordu mrava, i nezaobilazna vreća za spavanje i slamnata prostirka. U hroničnom nedostatku love, rešeni da idemo autostopom, montiramo se na izlazu iz grada, na pumpi Zmaj, u nadi da će nas neko povesti negde u pravcu mora. Svetsko prvenstvo u fudbalu je u toku, mi smo već izgubili, na penale, četvrtfinale od Maradone i ekipe. U vazduhu se oseća nadolazeća oluja, ali svi zajedno uživamo u povetarcu koji joj prethodi, višestranačje se tek rodilo u postkomunističkoj državi. Nismo bili svesni da će uskoro nastupiti prvobitna akumul

Braće Jerković, radničko naselje na periferiji Beograda u kojem sam proveo detinjstvo i koje me je umnogome oblikovalo kao ličnost, zauvek će ostati deo mene. Kraj policajaca, socijalnih slučajeva, krimosa, radnika i dođoša iz svih krajeva bivše države, koji istovremeno, pored svih nedostataka, volim, ali i mrzim. Da bi mogli da zamislite kako je izgledalo odrastanje prvo moram da vam dočaram geografiju zavičaja.  Na severozapadnoj granici naselja nalazi se mitska Marinkova bara, lavirint malih ulica naseljenih Ciganima, danas Romima, mesto gde Kusturica uvek može svratiti po malo inspiracije. Dok se padinom Zaplanjske penjete istočno prema stadionu Voždovca, čiji se najverniji fanovi slikovito zovu Invalidi, počinje stari Jerković, mešavina privatnih kuća i prvih radničkih zgrada, sa osnovom školom "Branislav Nušić", hirurški podeljenom ulicom, gde su dva krila povezana pasarelom. Danas ćete je prepoznati po tržnom centru Stadion, prvom susedu, koji sa Centralnim Grobljem f

Matematika mi je nekako uvek išla od ruke. Nije tu trebalo puno napora, previše vežbe, za razliku recimo od geografije ili slikanja. Lepota prirodnih nauka je što su stvari povezane, iz jedne sledi druga, pa kada se um prebaci u logički, a ne režim skladištenja, možete obraditi mnogo veći broj informacija, uz manje napora. Kapiram da društvenjaci dok ovo čitaju misle da nisam baš normalan, oni dok gledaju neku matematičku formulu obično im se vrti u glavi i osećaju strah, često izgube sposobnost rasuđivanja. Matematika se usađuje u decu dok su mala, dok nisu svesna kompleksnosti, a kada zasadite tu klicu jednom, stvari posle idu lako, same od sebe. " The Yugoslav Film Archive  is a film archive located in Belgrade, now in Serbia. It is a founding member of the International Federation of Film Archives and was the national film library of the former Yugoslavia and currently of the Republic of Serbia. The film collection contains over 95 thousand film prints of various national p

Vreme je jedna od stvari koje me najviše plaši. Zamišljam ga kao oprugu na čijem smo kraju vezani, zakačenu za zid života, nategnutu do kraja u trenutku kada započinjemo ovo neizvesno putovanje. U trenutku rođenja, kada se kraj opruge otpusti, čini nam se da stoji, a onda počinje da ubrzava sve dok se ne sabije do kraja udrarajući nas o zid i oslobađajući nakupljenu energiju. Neki se od siline udarca razbiju, dok se drugi  samo odbiju, da bi se do starosti vreme ponovo rasteglo i usporilo, nakon čega počinje novi ciklus ubrzanja u ništavilo, kao eho našeg života i dela, sve do trenutka kada svako kretanje prestaje, do zaborava. Zato iza nekih ljudi koji nas napuste, dugo na celom telu osećamo prasak oslobođene akumulirane energije, osećamo je i kada ih nema, dok nas drugi napuštaju nečujno, bez da su nas pomerili, proizveli bilo kakav zvuk ili osećaj, za života su sve potrošili na sebe. " Time is the indefinite continued progress of existence and events that occur in apparently

Nove godine su kvarljiva roba. Željno ih iščekujemo ne bi li probleme kao gumicom izbrisali, resetovali se, krenuli od praznog lista papira. Ipak, kada sve prođe uviđamo da Zemljina revolucija na našu ličnu evoluciju uglavnom deluje negativno. Kiša sipi, teglim ceger sa pićem, ne prolazimo na prvom nivou igrice uhvati-taksi-u-novogodišnjoj-noći. Dolaze kolima po nas, parking hotela Hilton, ponovo moram da vučem tešku torbu do gajbe gde je žurka. U hotelski lift ulaze dve celulitske bombe, hvataju poslednji voz za kežual doček u društvu galantne gospode, dok ja gledam onaj moj ceger. Veče obećava. Photo by  Hermes Rivera  on  Unsplash Kroz glavu mi prolaze neki stari dočeci. Najuzbudljiviji je sigurno bio u urgentnom centru '95, kada je švester golmanski uhvatila petardu bačenu od strane polu-narkomana, zaostalog u razvoju, koji je izbegao sudbinu bacanja sa terase od strane moje malenkosti. Od tada ne pravim žurke za doček. Doktor, mesarski krvavog mantila, nekolicina zatvor

Svi imamo priče, verovatno lepše u sećanju nego u stvarnosti, koje neprestano prepričavamo pokušavajući da oživimo trenutke sreće, zadovoljstva, straha i uzbuđenja koje smo osećali dok smo ih proživljavali. Moja omiljena priča je o putovanju autostopom, kojom sam dosadio i Bogu i ljudima i na čije pominjanje većina onih koji me poznaju prevrću očima (što znači verovatno i ti čitaoče:). Neće me to sprečiti da je ovde ispričam ponovo, ali iz jednog drugog ugla koji pokazuje koliko se svet promenio u poslednjih 30 godina. Volim da je pričam, ne samo da bih se pravio važan, već zato što me je to iskustvo umnogome definisalo i obeležilo do kraja života. Da bi shvatili zašto, morate shvatiti ili se prisetiti trenutka u kojem smo živeli. Želeo sam i mali omaž Miki Oklopdžiću , antiheroju moje mladosti, mada je u poređenju sa njegovim C.A. Bluzom  ovo bajka za laku noć. Photo by  Atlas Green  on  Unsplash " Hitchhiking (also known as thumbing or hitching ) is a means of transport

Akademija, od milja zvana "Rupa", beogradski CBGB , jedno je od legendarnih andergraund mesta ovog grada na kojem su nam mnogi zavideli i žalili što nisu imali priliku da ga posete u vreme najvećeg sjaja. Kasnih osamdesetih smo bili klinci, nesvesni svega mračnog što se spremalo, a devedesetih suviše priviknuti na ono što se događalo. Mnogi su pisali o ovom kultnom mestu, želeo bih da dodam mojih pet centi, kako sam ja, izgubljeni klinac to doživeo, na kraju jedne epohe. Photo by Akademija Već od treće godine srednje na Akademiju smo gledali kao na mitsko mesto, pokušavali da uđemo, muvali se okolo. Ko zna koliko puta su nas oduvali sa vrata, prezrivo nas gledajući. Da bi ušli u "Rupu" trebala vam je propusnica ili probuđeno sažaljenje jednog od čvrstih momaka na ulazu , u suprotnom završili bi ste u KST-u. Par likova, namrgođenih njuški, ponekad i Bilja na malom stepeniku ispred vrata, a ispred njih gomila opuštenih frikova, od kojih su neki već uveliko bili