Živan Warhol

Mnogi danas duboko u sebi osećaju da sa ovim svetom nešto nije u redu. Osećaju zlo koje se kao mastilo širi po vodi istovremeno odbijajući da poveruju da neko to mastilo sipa i da su oni ti koji ga mešaju svojim odbijanjem da prihvate realnost, tačnije da su saučesnici ili korisne budale, nazovite to kako želite.  Photo by Mahdi Bafande on Unsplash Ljudi ne žele da veruju iz nekoliko razloga, ukratko ću probati da ih objasnim. Prvo, Bogu hvala, većina nas su normalni, nepatološki likovi, sa duboko usađenom empatijom koju su u nas ulili roditelji, prijatelji i rodbina. To je ujedno i naša najveća snaga, ali nažalost i slabost. Slabost je zato što normalan čovek jednostavno odbija da poveruje da može da postoji toliko zlo spremno da ubija decu, truje vazduh, drži vas u zatvoru, ubije bolešću iz laboratorije ili vakcinom. Iako svaki normalan čovek ne želi u to da veruje, to ipak ne znači da se zlo ne dešava i upravo to uporno odbijanje da se objektivno pretresu činjenice sve više i više

Ako izdaja uspe, ko se sme usuditi da je nazove izdajom? A naša izdaja je obimna, široka, kukavička i svi zajedno učestvujemo zatvarajući oči pred očiglednim dijapazonom izdajnika, počev od žvalavog i mutavog degenerika, preko riđeg demona, obmanjivača opozicije, koji je aminovao očigledno pokradene izbore , upravo zbog ovog trenutka, kada će za 30 srebrnjaka prodati veru za večeru. Tragikomično je kako te amebe srpske politike vodaju po pozicionim i kvazi opozicionim malim ekranima, ne bi li nas ubedili u očiglednu laž i stavili nam veo preko očiju, dok kao lopovi kradu ono što nije njihovo, jer ako nije naše, zašto od nas traže da to priznamo, neka uzmu sami, ionako je sva moć u njihovim rukama, da citiram, meni ne baš omiljenog Bećkovića, čija je ćerka jedan od predvodnika očiglednog sunovrata koji nam se sprema. Photo by Markus Spiske on Unsplash Svi koji me poznaju znaju da sam oduvek bio protiv vlasti, tzv. večiti opozicionar, počev od bankarskog kukavičijeg jajeta zvanog Slobda

Puš pauza ispred korporativne zgrade, saosećani pogled kolege koji šapuće iza ruke koja mu prekriva usne. Nailaze koleginice, obara pogled, blago mi okreće leđa, prezrivo odbacujući prethodni razgovor. Nakon što su se cipele koje ulaze u lift izgubile iz vida, ponovo se okreće prema meni, ovog puta nedefinisanog pogleda usmerenog iznad moga ramena. Tapše me po leđima, baca cigaretu na pod, pritiska je vrhom cipele i izgovara nešto u smislu da se divi mojoj hrabrosti i nestaje iza teških vrata zgrade. Photo by  Josh Nuttall  on  Uns plash Vraćam se u kancelariju sam, čim sam zakoračio preko praga ogromnog otvorenog prostora, pogledi su se, kao po komandi, razbežali po monitorima i podu. Koračam, bezuspešno pokušavam da uhvatim pogled onih koji su me do juče bodrili, koji su mi se u mračnim zadimljenim ćoškovima lokalnog bara plačući jadali, objašnjavali da ne mogu više da trpe neprestano ponižavanje. Radimo odgovoran posao, možda budućnost države zavisi od istrajnosti naših kar

Nestrpljivo gledam na sat, uskoro će tri sata, ne mogu da dočekam da se izvalim na kauču uz novine i kafu nakon popodnevnog ručka. U glavi prebiram događaje sa poslednjeg samoupravnog sastanka. Struka u meni se buni, ali stvarno ne mogu da ulazim u sukob sa direktorom. Od kada sam se učlanio u partiju sve je krenulo uzlaznom putanjom, napokon sam dobio stan, a supruga je dobila posao u institutu. Tata je ogorčen što sam prestao da slavim slavu, ali šta bi drugovi iz komiteta rekli ako bi se to pročulo. Znam da mi niko ne brani, ali plašim se da bi me vratili na staru poziciju, kako bi onda mogli da planiramo letovanje u Baškim Vodama? Juče sam pisao nedeljni izveštaj o razgovorima sa kolegama, koji predajem našem portiru, koji je povremeno i direktorov vozač, ustvari bezbednjaku zaduženom za naše preduzeće. Ranije je glumio alkosa i ordinirao u "Poslednjoj šansi", dok ga nije razotkrio jedan od lokalnih momaka jakih pesnica, javno ga prozivajući da je "smrdljiva pandurč

Strah je nešto što nas prati ceo život, živi organizam koji je tu sa nama, u nama i pored nas, večito se transformiše, uzima razne oblike i forme. Trudimo se da postanemo dreser straha, ukoliko ga ignorišemo verovatno smo budale, ukoliko dozvolimo da nas sputa postajemo kukavice, ali ukoliko ga zajašemo, kao surfer ogroman talas, može nas voziti, priuštiti zadovoljstvo, sve dok nas ne olupa o šljunkovito dno. U strahu se ne može živeti, jer je život jedan, moramo mu se uvek, sa više ili manje uspeha, suprostaviti i iz njega učiti. Ukoliko mu se prepustimo menjamo sve one slatke sokove života, za bljutavu, užeglu močvaru. " Fear is a feeling induced by perceived danger or threat that occurs in certain types of organisms, which causes a change in metabolic and organ functions and ultimately a change in behavior, such as fleeing, hiding, or freezing from perceived traumatic events." Photo by  Stefano Pollio  on  Unsplash Prvo je to bio strah od maminog pruta ili tatino

Od kada znam za sebe škola, tačnije želja za znanjem, je kod nas meta podsmeha. Od prvog razreda možete čuti decu kako vršnjake nazivaju pogrdnim imenima jer su pametnija ili žele da znaju više. Pokušaću da dočaram šta za mene znači škola, zašto je ona karta za slobodu, zašto sam uvek bio ponosan kada me zovu štreberom i zašto se pokušava i, nažalost, uspeva sistematsko uništavanje obrazovnog sistema u Srbiji. Photo by  Cole Keister  on  Unsplash Danas bi verovatno bio neki hausmajstor da profesorka matematike nije prepoznala, kakav-takav, talenat za matiš u petom razredu. Strpljivo me je pripremala za takmičenja, uporno, bodrila i utabala put mojoj karijeri. Kada mi je ulila poverenje u samoga sebe išlo je lako, 15 godina neprekidnog učenja, školovanja i to je to. Ko kaže da ima prečica ili laže ili je neverovatan talenat, što je moguće, ali izuzetno retko. Prosto ne verujem dok gledam one idiotske reklame koje vam prodaju san da će od vas za 3 meseca napraviti vrhunske, instan

Ovaj post je iz domena političke fantastike, svaka sličnost sa stvarnim akterima je slučajna i ukoliko se neko prepozna to više govori o njemu nego o meni. Ovim želim unapred sebi da obezbedim alibi u slučaju potrebe:) Razmišljam o svim tim službama državne, vojne, kuraca, palaca bezbednosti, za koje sam naivno mislio da pored mangupa u svojim redovima, koji se onako, usput, sa strane, malo da kapne koja crkavica, bave organizovanim kriminalom, ima i profesionalaca, koji se stvarno bave bezbednošću, a ne čitaju moj post iz najnižih pobuda jednog bota (kao ti mali čoveče koji se baviš životima drugih) i koji imaju muda da nam tu bezbednost obezbede. A bezbednost nije samo da me neko ne omlati motkom na ulici, što uopšte nije nemoguće, evo slučaj ovog ludaka na Zvezdari, bezbednost je da kada pomislim na moj grad, moju državu i sve nas za deset godina budem uveren da ćemo biti srećni i zadovoljni. Od svih postojećih zanimanja, mislim da su oni koji se trenutno bave bezbednošću najjadnij

Politika je oduvek bila deo naših života. Još pamtim porodična slavlja koja su uvek idilično počinjala, prvo poljupcima, srdačnim grljenjem, veselim anegdotama, a završavala se glasnim povicima, demonstrativnim ustajanjima od stola, neretko i porodičnim svađama koje su zahtevale mesece za pomirenje i telefon diplomatiju. Naravno da je intentzitet rasprave zavisio od količine unešenog alkohola, kao i od ličnih animoziteta koje je pojačavao. Politika je na ovim prostorima utkana u sve nas, dramatično nam je menjala živote, pisala romane, određivala sudbine, nažalost i prečesto ubijala. Koliko je samo porodica, kao sekirom rascepila na dva ili više delova, o narodima da i ne pričam. Tek s godinama sam počeo da shvatam koliko se svi mi malo pitamo, koliko smo lutke na koncima mnogo ozbiljnijih igrača. Sve marionetske i lopovske vlasti uključujući prošlu (demokratsku?!) i ovu (potpuno idiotsku kao iz filma Idiocracy koja će izgleda biti i fatalna i za koje su demokrate mala deca) to jasn