Živan Warhol

Kažu da u teškim vremenima ljudi nepogrešivo pokažu svoje lice, a lice mnogih za koje sam mislio da je čisto i belo, musavo je i jadno. Sam Bog zna da sam ovu bolest od početka ozbiljno shvatio, slepo verujući onome čime su nas masovni mediji bombardovali, prosto ne verujući da je neko spreman na toliki nivo manipulacije.  Autor Darko Mitrović Na samom početku paralisao me je strah, nosili smo maske, rukavice, prao sam svako sranje koje se donese iz prodavnice, pristajao radi opšteg dobra, da sedimo kući, ne bi li zaravnili krivu. Danonoćno sam pratio globalnu statistiku, preračunavao koliko ljudi će umreti od lavine koja nam se približava. Nekako su okolnosti namestile da sam, doduše posredno, poznavao prve žrtve korone, u mojoj glavi već sam video sve nas kako na ulici padamo mrtvi. Ako nešto cenim, to je ljudski život, osećao sam se odgovorno za svakog svog zaposlenog, svima sam istog trenutka dao mogućnost da rade od kuće, ne čekajući ovu nesposobnu državu da donese bilo kakvu odlu

Korona i žvaljo su nas nagurali u stanove, naše male jazbine u kojima imamo onaj umirujući osećaj lažne sigurnosti. U samo nekoliko dana, kao u Last Action Hero , izmešali smo stvarnost i film, živimo fragmente pokretnih slika za koje smo verovali, ili barem se nadali, da su previše fantastične da bi se dogodile. Ja u potpunom mentalnom rasulu, prolazim ubrzane, fast forward , periode anksioznosti, straha, besa, očaja, pa sve do tako utešne ravnodušnosti. Na momente imam onaj, pomalo neprijatan osećaj, znate, kada vam je glava na panju i teški malj vam se neumitno približava. A da, naravno da ne znate :)  Photo by  Susanne Schwarz  on  Unsplash Prvih dana povratak iz prodavnice izgledao je kao izlazak iz zone Černobila, sa sve hemijskim procesom dekontaminacije, nedostajao je samo veseli zvuk Gajgerovog brojača da upotpuni atmosferu. Na ulici jutrom, tradicionalno bučni, prodavci iz lokalne prodavnice, popodne mrtvilo, sumorna atmosfera koju je povremeno razbijao poneki usamljeni kučka