Živan Warhol

Anksioznost je, bolest je teška reč, poremećaj modernog doba, za neke hroničan za neke akutan. Svedok sam epidemije oko sebe, znam neverovatno veliki broj ljudi koji su prošli ovo iskustvo, uključujući i sebe. Kapiram da bi moje bake sa podsmehom govorile o tome. "Ma kakve su to budalaštine, idi da kosiš ili nosiš ugalj i sve će to proći", čujem ih kako govore. Što je najgore, potpuno su u pravu, skučeni život u gradu doveo nas je do geneze novih poremećaja, prouzrokovane nedostatkom trošenja prirodnih stimulansa za prevazilaženje stresnih situacija. Kada sam bio mali, ne znam ni da li je taj pojam postojao, to govori o spokoju u kojem je, barem nekolicina nas, živela. Photo by  Gabriel  on  Unsplash Anksioznost počinje tiho, neprimetno, ona je inkrementalna, sa svakim novim teškim danom dodajete malo pogonskog goriva koje se skladišti negde u vama. Nekada su naši preci morali da budu stalno na oprezu, opasnost je vrebala iza svakog ugla, da ne kažem žbuna. Kritične si

Često vidim klince da uče, sede iznad knjige iz istorije, bubaju činjenice, prave beleške i pokušavaju da zapamte more nepovezanih informacija. Taj pristup, koji pamtim još od osnovne škole, većini dece ogadi inače predivan predmet. Istorija je učiteljica života, a decu ovde mrzi da je uče, što može objasniti mnogo toga lošeg što se dešava oko nas i naše, gotovo, pileće pamćenje. Školski smo primer izreke "Ko ne poznaje istoriju osuđen je da je ponavlja" ili "Istorija se prvi put ponavlja kao tragedija, a nakon toga kao tragikomedija". Nisam neki pasionirani ljubitelj, ne čitam stručnu literaturu, ali sam čitao ponešto, volim istorijske romane koji me zainteresuju da dodatno istražim o glavnim junacima i vremenima u kojima su živeli. Kada otputujem negde, volim da znam o tim mestima, šta se događalo, šta im je odredilo karakter. Ukoliko su u pitanju zemlje u okruženju, Mađarska, Rumunija, da znam šta je to što nas je kroz vreme povezivalo ili razdvajalo, koje su to

Telefon je neprestano zvonio, nadao sam se da će ignorisanje rešiti problem. Od kada sam se zaposlio u OZII skoro da nemam slobodnog vremena, jednostavno ideja je previše, snalažljivost smo morali da podignemo na nivo penzionera koji živi od svoje penzije. Moja porodica i dalje veruje da sam sekretar u odboru za bezbednost saobraćaja, koji rešava kosine, useke i "korićenja" reka. Photo by  Elijah O'Donnell  on  Unsplash Ideja je najopasnija stvar na svetu. Ako se ostavi bez kontrole, uz pionire, entuzijaste i altruiste može da pomera planine, ruši sisteme, usrećuje čitave narode. Apsolutno je neophodno saseći je u nastajanju, dok je još mladi pupoljak. Ranije se protiv nje borilo metodom grube sile, paljene su knjige, zabranjivane novine i časopisi, eliminisani nosioci. Interno u službi to zovemo, praistorija medijskog delovanja, mada neki sa setom i dalje gledaju na idole Gebelsa i Beriju (koji se doduše kao šef policije više bavio operativnim, a ne ideološkim aspe