Duni vetre malo preko jetre

Sedam sati je. Žvala mi se sliva niz usnu dok dremam nad radnim stolom iščekujući moj dan osvete. Ispred vrata čujem obezbeđenje koje se nervozno šetka, na zidu kabineta u mraku sobe blješte ekrani na kojima pratim sve domaće kanale. Niko od nas nije spavao celu noć, pripreme za ovaj dan traju dugo, skoro 2 meseca. Danas je dan kada ću započeti svoju knjigu "Kako sam uništio obojenu revoluciju". Kroz odškrinuta vrata pojavljuje se glava pravog bizona, trljam oči, gutam pilulu za anksioznost, pogled se bistri, ulazi Đuka.

Photo by Pawel Czerwinski on Unsplash

- Kolika je procena da će biti ljudi?

- Iz BIA kažu da očekuju oko 107.000.

- 107.000? Misliš da će biti toliko, to je maksimum za naš plan?

- Ma oni su svi pičke, nema šanse da dođe više od tog broja, autobusi i vozovi stoje, jako smo ih naplašili.

- Šta rade naši? Jesu stigli mađari plaćenici?

- Pristižu celo jutro, tu su i momci sa tribine, svi čekamo kao zapeta puška, puška, hahahahha.

- Nasmejao bih se, ali nije mi smešno.

- Šefe ne brini ništa.

- Ček, gde mi je Bata?

- Kažu da je otišao kod gospođe mame na ručak, Ako budete u prilici, pozdravite vašu mamu.

Đuka izlazi iz kabineta, gledam mu onu glavudžu, posle svih ovih godina nikako da se naviknem. Siguran sam da će da se popravi u toaletu Vulinovom robom, svi smo napeti ovih dana. Preskočiću, ipak moram da delujem pribrano za konferenciju večeras u 10 kada budem objavljivao pobedu. Još kada bi mogao da stavim venac na glavu i da me na ramenima, kao oslobodioca, unesu u studio. Dobro, možda je ipak malo preterano, mada ne znam zašto bi bilo?!

Zvoni telefon, zavisim od ovog polu-čoveka, polu-čmara sa Informera, nije čudo što ga niko ne podnosi. Ni ja ga ne podnosim, ali moram da ga trpim. Od kada su nam englezi provalili Sky aplikaciju, naređenja izdajem samo lično.

- Spodobo, dođi kod mene hitno. Ne .... nemoj mi ništa objašnjavati sada, polazi istog trenutka! Dođi maskiran da te niko ne prepozna. 

Spuštam slušalicu, san me hvata na momente, pada mi glava. Opet se otvaraju vrata.

- Šefe uhapsili smo Šarovića, opet nas snimao u parku.

- Nadam se da ste izdajici polomili rebra? 

- Šta to pričaš šefe, to je loša ideja, sada svi znaju za njega. 

- Dobro, sa njim ću se tek obračunati, sa svima ću se obračunati.

Vrata se zatvaraju, ponovo ostajem sam. Koliko sam nestrpljiv. Jedva čekam da opalim iz onog topa. Sve bih dao da im uživo vidim lica, kako se kao stoka gaze i umiru u stampedu. Videće oni koga su zajebavali. Kada sam ga lično isprobavao u Rakovici osetio sam kako me od uzbuđenja prolaze žmarci, videće oni ko sam ja, majku li im jebem ološku, nezahvalnu. Biće im žao što su me zajebavali da mi je onaj šiptar ćale. A i on, ne znam što mi svake godine za rođendan i dalje šalje čestitke.

Vreme se kao slina razvlači, čujem svaki udarac sata. Iz kabineta ulaze i izlaze njuške sa kačketima. Ne smem da izađem napolje, osećam grč u stomaku, na prozore su navučene teške zavese. Ulazi Mali.

- Koliko ima ljudi?

- Ovaj .... šefe, izgleda da je malo više nego što smo prvo mislili da će biti ... za sada se skupljaju u različitim delovima grada ...

Krv mi juri u lice, osećam kako mi bubnji u ušima. 

- Koliko više? 

- Ne znam šefe, imaćemo prve tačne izveštaje oko 11 sati.

U kabinet ulazi polu-čmar. Nervozno gleda u pod pokušavajući da se smeje, ispuštajući neprijatne zvuke kao hijena. 

- Kakav je plan šefe?

- Na krovove okolnih zgrada dovučene su kamenice. Hofman i ekipa sa tribina sprovodiće napad sa ulice, krenuće iz pravca Takovske i Terazija, infiltrirani navijači iz sredine. Plava baklja označiće početak napada, napadaće kamenicama, topovskim udarima, a sa zgrada će bacati kamenje, deo na park, deo na ljude. Kada zapale traktore i bace Molotovljev na Skupštinu, naša vojska iz parka krenuće u protivnapad. Dok je još gužva iz dva pravca opalićemo zvučni top. Kada nastane stampedo, bijemo i hapsimo. U deset konferencija za štampu gde ćemo objaviti pobedu! Uvodim vanredno stanje i sjebavam ova govna od studenata.

- Šefe ti si genije! Srbija ne pamti većeg vojskovođu od tebe! Čast mi je da budem u tvojoj službi! A i hteo sam da te zamolim, mada znam da nije trenutak, da mi vidiš za one hladnjače ...

- Tišina! Pratite dešavanja iz studija, doći će i Đuka, prikazuj samo haos. Želim da izgleda kao da profesionalno radimo svoj posao.

- Težak zadatak šefe, daću sve od sebe.

Ulazi onaj Vulinov iz BIA, ne sviđa mi se njegovo namrgođeno lice.

- Ovaj ... ovaj ... šefe ...

- Govori! Koliko ih je?

- Ovaj, šefe, pa ... 

- Konju govori ... 

Žvale mi prskaju dok urlam.

- Pa mislimo da ih već sada ima oko 300.000. Do početka ih možda bude i preko 800.000 ...

- Koliko????

- Pa ... dobro, možda malo manje.

- Izlazi napolje konju jedan, zovi mi Đuku.

800.000??? Šta ću sada da radim? Moramo sačekati da se deo raziđe, moramo pomeriti početak za kasno popodne. Ulazi Đuka, sada umesto samo glave vidim celog bizona.

- Šefe ne brini ništa, jebaćemo im svima majku. Kada opalimo iz ovog topa svi će momentalno da se useru u gaće. Što je veća gužva više njih će ih najebati ... a tek kada istrčimo iz parka sa čekićima i opremom, propišaće oni majčino mleko. Moji već danima razbijaju traktore, dinsta se atmosfera.

Užurbano izlazi napolje, držeći mobilni ramenom, dok mu je u ruci pancir kišobran. Dere se na nekog, izdaje direktive. Čekam ... čekam .... Vreme stoji, tek je rano popodne. Neko tiho kuca na vrata.

- Šefe ...

- Ubiću te ako su neke loše vesti. Govori stoko!

- Ne znam da li je neko izdao od naših, kao da su osetili da ide napad. Studenti su  pozvali ljude da se premeste na Slaviju. 

- Šta kažu naši sa terena?

- Kažu da mnogi negoduju, žele da nam se najebu majke.

- Najebaću se ja njima majke, zapamtiće oni prve usne Srbije. Dođi za pola sata, menjamo plan.

Ne smem da dozvolim da plan propadne. Znam da sam svima postao smešan, ovo će me dokusuriti. Moramo isprovocirati ljude da se vrate ispred Skuštine. Urlam kroz zatvorena vrata da pozovu vođu napada.

- Mamicu im jebem, da im jebem, dok bude tišina želim lično da opalim iz topa.

- Šefe, ne znam baš da li je to dobra ideja, svi su se povukli od Skupštine?

- Ma kada im se zatrese govno od zvuka, sve ćemo da ih navučemo u klopku. Još bolje, biće ih manje, lakše ćemo ih pohapsiti. Tačno u 9:11, čuj mene 9, 7:11, počinje napad! Spremite se!

- Razumem šefe! Želite li lično da opalite? Doneću daljinsku kontrolu.

Sat otkucava 11 minuta, zatvaram oči, vreme stoji. Pritiskam dugme, posmatram masu na jednom od televizora. Imam erekciju, samo da izdržim do kraja, valjda niko neće primetiti. Gledam ljude kako padaju na ulici. Na Informeru ide muzika "Duni vetre malo preko jetre", osećam ekstazu.

Ulazi Mali.

- Šefe jako malo njih se vraća ispred Skuštine.

- Gasi rasvetu ispred Skupštine, započni napad.

- Ali šefe, nema skoro niko, bićemo smešni ...

- Ja komandujem! Juriššššššš .....

- Žandarmerija je na Bulevaru, pitaće ko je i zašto aktivirao top?

- Ko su oni da pitaju, reci im da tuku sve niz Bulevar, jebaću ja njima svima milu majku, zapamtiće oni ko je heroj severa.

Baš sam nestrpljiv, skoro je deset. Uskoro se podanicima obraća Veliki Aca! Sviram kraj ove obojene revolucije, od sutra sve po starom, Expo, ovo-ono! Bata je baš danas morao kod mame na ručak kada mi najviše treba, zašto njega voli više od mene?!

Pijem terapiju, krećem prema vratima ...