Duni vetre malo preko jetre

Sedam sati je. Žvala mi se sliva niz usnu dok dremam nad radnim stolom iščekujući moj dan osvete. Ispred vrata čujem obezbeđenje koje se nervozno šetka, na zidu kabineta u mraku sobe blješte ekrani na kojima pratim sve domaće kanale. Niko od nas nije spavao celu noć, pripreme za ovaj dan traju dugo, skoro 2 meseca. Danas je dan kada ću započeti svoju knjigu "Kako sam uništio obojenu revoluciju". Kroz odškrinuta vrata pojavljuje se glava pravog bizona, trljam oči, gutam pilulu za anksioznost, pogled se bistri, ulazi Đuka.

Photo by Pawel Czerwinski on Unsplash

- Kolika je procena da će biti ljudi?

- Iz BIA kažu da očekuju oko 107.000.

- 107.000? Misliš da će biti toliko, to je maksimum za naš plan?

- Ma oni su svi pičke, nema šanse da dođe više od tog broja, autobusi i vozovi stoje, jako smo ih naplašili.

- Šta rade naši? Jesu stigli mađari plaćenici?

- Pristižu celo jutro, tu su i momci sa tribine, svi čekamo kao zapeta puška, puška, hahahahha.

- Nasmejao bih se, ali nije mi smešno.

- Šefe ne brini ništa.

- Ček, gde mi je Bata?

- Kažu da je otišao kod gospođe mame na ručak, Ako budete u prilici, pozdravite vašu mamu.

Đuka izlazi iz kabineta, gledam mu onu glavudžu, posle svih ovih godina nikako da se naviknem. Siguran sam da će da se popravi u toaletu Vulinovom robom, svi smo napeti ovih dana. Preskočiću, ipak moram da delujem pribrano za konferenciju večeras u 10 kada budem objavljivao pobedu. Još kada bi mogao da stavim venac na glavu i da me na ramenima, kao oslobodioca, unesu u studio. Dobro, možda je ipak malo preterano, mada ne znam zašto bi bilo?!

Zvoni telefon, zavisim od ovog polu-čoveka, polu-čmara sa Informera, nije čudo što ga niko ne podnosi. Ni ja ga ne podnosim, ali moram da ga trpim. Od kada su nam englezi provalili Sky aplikaciju, naređenja izdajem samo lično.

- Spodobo, dođi kod mene hitno. Ne .... nemoj mi ništa objašnjavati sada, polazi istog trenutka! Dođi maskiran da te niko ne prepozna.

Spuštam slušalicu, san me hvata na momente, pada mi glava. Opet se otvaraju vrata.

- Šefe uhapsili smo Šarovića, opet nas snimao u parku.

- Nadam se da ste izdajici polomili rebra?

- Šta to pričaš šefe, to je loša ideja, sada svi znaju za njega.

- Dobro, sa njim ću se tek obračunati, sa svima ću se obračunati.

Vrata se zatvaraju, ponovo ostajem sam. Koliko sam nestrpljiv. Jedva čekam da opalim iz onog topa. Sve bih dao da im uživo vidim lica, kako se kao stoka gaze i umiru u stampedu. Videće oni koga su zajebavali. Kada sam ga lično isprobavao u Rakovici osetio sam kako me od uzbuđenja prolaze žmarci, videće oni ko sam ja, majku li im jebem ološku, nezahvalnu. Biće im žao što su me zajebavali da mi je onaj šiptar ćale. A i on, ne znam što mi svake godine za rođendan i dalje šalje čestitke.

Vreme se kao slina razvlači, čujem svaki udarac sata. Iz kabineta ulaze i izlaze njuške sa kačketima. Ne smem da izađem napolje, osećam grč u stomaku, na prozore su navučene teške zavese. Ulazi Mali.

- Koliko ima ljudi?

- Ovaj .... šefe, izgleda da je malo više nego što smo prvo mislili da će biti ... za sada se skupljaju u različitim delovima grada ...

Krv mi juri u lice, osećam kako mi bubnji u ušima.

- Koliko više?

- Ne znam šefe, imaćemo prve tačne izveštaje oko 11 sati.

U kabinet ulazi polu-čmar. Nervozno gleda u pod pokušavajući da se smeje, ispuštajući neprijatne zvuke kao hijena.

- Kakav je plan šefe?

- Na krovove okolnih zgrada dovučene su kamenice. Hofman i ekipa sa tribina sprovodiće napad sa ulice, krenuće iz pravca Takovske i Terazija, infiltrirani navijači iz sredine. Plava baklja označiće početak napada, napadaće kamenicama, topovskim udarima, a sa zgrada će bacati kamenje, deo na park, deo na ljude. Kada zapale traktore i bace Molotovljev na Skupštinu, naša vojska iz parka krenuće u protivnapad. Dok je još gužva iz dva pravca opalićemo zvučni top. Kada nastane stampedo, bijemo i hapsimo. U deset konferencija za štampu gde ćemo objaviti pobedu! Uvodim vanredno stanje i sjebavam ova govna od studenata.

- Šefe ti si genije! Srbija ne pamti većeg vojskovođu od tebe! Čast mi je da budem u tvojoj službi! A i hteo sam da te zamolim, mada znam da nije trenutak, da mi vidiš za one hladnjače ...

- Tišina! Pratite dešavanja iz studija, doći će i Đuka, prikazuj samo haos. Želim da izgleda kao da profesionalno radimo svoj posao.

- Težak zadatak šefe, daću sve od sebe.

Ulazi onaj Vulinov iz BIA, ne sviđa mi se njegovo namrgođeno lice.

- Ovaj ... ovaj ... šefe ...

- Govori! Koliko ih je?

- Ovaj, šefe, pa ...

- Konju govori ...

Žvale mi prskaju dok urlam.

- Pa mislimo da ih već sada ima oko 300.000. Do početka ih možda bude i preko 800.000 ...

- Koliko????

- Pa ... dobro, možda malo manje.

- Izlazi napolje konju jedan, zovi mi Đuku.

800.000??? Šta ću sada da radim? Moramo sačekati da se deo raziđe, moramo pomeriti početak za kasno popodne. Ulazi Đuka, sada umesto samo glave vidim celog bizona.

- Šefe ne brini ništa, jebaćemo im svima majku. Kada opalimo iz ovog topa svi će momentalno da se useru u gaće. Što je veća gužva više njih će ih najebati ... a tek kada istrčimo iz parka sa čekićima i opremom, propišaće oni majčino mleko. Moji već danima razbijaju traktore, dinsta se atmosfera.

Užurbano izlazi napolje, držeći mobilni ramenom, dok mu je u ruci pancir kišobran. Dere se na nekog, izdaje direktive. Čekam ... čekam .... Vreme stoji, tek je rano popodne. Neko tiho kuca na vrata.

- Šefe ...

- Ubiću te ako su neke loše vesti. Govori stoko!

- Ne znam da li je neko izdao od naših, kao da su osetili da ide napad. Studenti su pozvali ljude da se premeste na Slaviju.

- Šta kažu naši sa terena?

- Kažu da mnogi negoduju, žele da nam se najebu majke.

- Najebaću se ja njima majke, zapamtiće oni prve usne Srbije. Dođi za pola sata, menjamo plan.

Ne smem da dozvolim da plan propadne. Znam da sam svima postao smešan, ovo će me dokusuriti. Moramo isprovocirati ljude da se vrate ispred Skuštine. Urlam kroz zatvorena vrata da pozovu vođu napada.

- Mamicu im jebem, da im jebem, dok bude tišina želim lično da opalim iz topa.

- Šefe, ne znam baš da li je to dobra ideja, svi su se povukli od Skupštine?

- Ma kada im se zatrese govno od zvuka, sve ćemo da ih navučemo u klopku. Još bolje, biće ih manje, lakše ćemo ih pohapsiti. Tačno u 9:11, čuj mene 9, 7:11, počinje napad! Spremite se!

- Razumem šefe! Želite li lično da opalite? Doneću daljinsku kontrolu.

Sat otkucava 11 minuta, zatvaram oči, vreme stoji. Pritiskam dugme, posmatram masu na jednom od televizora. Imam erekciju, samo da izdržim do kraja, valjda niko neće primetiti. Gledam ljude kako padaju na ulici. Na Informeru ide muzika "Duni vetre malo preko jetre", osećam ekstazu.

Ulazi Mali.

- Šefe jako malo njih se vraća ispred Skuštine.

- Gasi rasvetu ispred Skupštine, započni napad.

- Ali šefe, nema skoro niko, bićemo smešni ...

- Ja komandujem! Juriššššššš .....

- Žandarmerija je na Bulevaru, pitaće ko je i zašto aktivirao top?

- Ko su oni da pitaju, reci im da tuku sve niz Bulevar, jebaću ja njima svima milu majku, zapamtiće oni ko je heroj severa.

Baš sam nestrpljiv, skoro je deset. Uskoro se podanicima obraća Veliki Aca! Sviram kraj ove obojene revolucije, od sutra sve po starom, Expo, ovo-ono! Bata je baš danas morao kod mame na ručak kada mi najviše treba, zašto njega voli više od mene?!

Pijem terapiju, krećem prema vratima ...

Comments

Kako se kalio čelik

Braće Jerković, radničko naselje na periferiji Beograda u kojem sam proveo detinjstvo i koje me je umnogome oblikovalo kao ličnost, zauvek će ostati deo mene. Kraj policajaca, socijalnih slučajeva, krimosa, radnika i dođoša iz svih krajeva bivše države, koji istovremeno, pored svih nedostataka, volim, ali i mrzim. Da bi mogli da zamislite kako je izgledalo odrastanje prvo moram da vam dočaram geografiju zavičaja. Na severozapadnoj granici naselja nalazi se mitska Marinkova bara, lavirint malih ulica naseljenih Ciganima, danas Romima, mesto gde Kusturica uvek može svratiti po malo inspiracije. Dok se padinom Zaplanjske penjete istočno prema stadionu Voždovca, čiji se najverniji fanovi slikovito zovu Invalidi, počinje stari Jerković, mešavina privatnih kuća i prvih radničkih zgrada, sa osnovom školom "Branislav Nušić", hirurški podeljenom ulicom, gde su dva krila povezana pasarelom. Danas ćete je prepoznati po tržnom centru Stadion, prvom susedu, koji sa Centralnim Grobljem f...

Pornografija naše mladosti

Dugo sam se razmišljao kako da napišem ovaj post, a da bude pristojan, korektan i da ne veliča pornografiju kao takvu, pogotovo ne sve ono negativno vezano za nju, a sa druge strane da opiše tu nevidljivu povezanost, ne samo mene, već celih generacija dečaka i muškaraca (možda i žena, ali do tih informacija je teško doći i ukoliko je neka od vas spremna da gostuje na tu temu rado ću objaviti pogled iz ženskog ugla) i ulogu u našem odrastanju. Pornografija nekad i danas potpuno su dva različita pojma, poredimo fiću i porše, s tim što nam je porše već peti auto ispred ogromne vile, nakon što smo se obogatili, a za fiću nas vezuju mladalačke uspomene, čuvamo ga zbog zadnjeg sedišta za koje smo emotivno vezani. " Pornography (often abbreviated porn) is the portrayal of sexual subject matter for the exclusive purpose of sexual arousal." Na samo pominjanje pornografije većini čistunaca se diže kosa na glavi, verovatno opravdano, ali kada si klinac, ona je zvezda vodilja, svet...

Biti štreber

Od kada znam za sebe škola, tačnije želja za znanjem, je kod nas meta podsmeha. Od prvog razreda možete čuti decu kako vršnjake nazivaju pogrdnim imenima jer su pametnija ili žele da znaju više. Pokušaću da dočaram šta za mene znači škola, zašto je ona karta za slobodu, zašto sam uvek bio ponosan kada me zovu štreberom i zašto se pokušava i, nažalost, uspeva sistematsko uništavanje obrazovnog sistema u Srbiji. Photo by Cole Keister on Unsplash Danas bi verovatno bio neki hausmajstor da profesorka matematike nije prepoznala, kakav-takav, talenat za matiš u petom razredu. Strpljivo me je pripremala za takmičenja, uporno, bodrila i utabala put mojoj karijeri. Kada mi je ulila poverenje u samoga sebe išlo je lako, 15 godina neprekidnog učenja, školovanja i to je to. Ko kaže da ima prečica ili laže ili je neverovatan talenat, što je moguće, ali izuzetno retko. Prosto ne verujem dok gledam one idiotske reklame koje vam prodaju san da će od vas za 3 meseca napraviti vr...

Rupa

Akademija, od milja zvana "Rupa", beogradski CBGB , jedno je od legendarnih andergraund mesta ovog grada na kojem su nam mnogi zavideli i žalili što nisu imali priliku da ga posete u vreme najvećeg sjaja. Kasnih osamdesetih smo bili klinci, nesvesni svega mračnog što se spremalo, a devedesetih suviše priviknuti na ono što se događalo. Mnogi su pisali o ovom kultnom mestu, želeo bih da dodam mojih pet centi, kako sam ja, izgubljeni klinac to doživeo, na kraju jedne epohe. Photo by Akademija Već od treće godine srednje na Akademiju smo gledali kao na mitsko mesto, pokušavali da uđemo, muvali se okolo. Ko zna koliko puta su nas oduvali sa vrata, prezrivo nas gledajući. Da bi ušli u "Rupu" trebala vam je propusnica ili probuđeno sažaljenje jednog od čvrstih momaka na ulazu , u suprotnom završili bi ste u KST-u. Par likova, namrgođenih njuški, ponekad i Bilja na malom stepeniku ispred vrata, a ispred njih gomila opuštenih frikova, od kojih su neki već uveliko bili...

Smrt jedne ideje

Telefon je neprestano zvonio, nadao sam se da će ignorisanje rešiti problem. Od kada sam se zaposlio u OZII skoro da nemam slobodnog vremena, jednostavno ideja je previše, snalažljivost smo morali da podignemo na nivo penzionera koji živi od svoje penzije. Moja porodica i dalje veruje da sam sekretar u odboru za bezbednost saobraćaja, koji rešava kosine, useke i "korićenja" reka. Photo by Elijah O'Donnell on Unsplash Ideja je najopasnija stvar na svetu. Ako se ostavi bez kontrole, uz pionire, entuzijaste i altruiste može da pomera planine, ruši sisteme, usrećuje čitave narode. Apsolutno je neophodno saseći je u nastajanju, dok je još mladi pupoljak. Ranije se protiv nje borilo metodom grube sile, paljene su knjige, zabranjivane novine i časopisi, eliminisani nosioci. Interno u službi to zovemo, praistorija medijskog delovanja, mada neki sa setom i dalje gledaju na idole Gebelsa i Beriju (koji se doduše kao šef policije više bavio operativnim, a ne ideološkim aspe...

Štafeta

Štafeta mladosti za mene je najjači trip ex Jugoslavije. Neverovatno kolektivno ludilo, ili masovna hipnoza koje smo proživljavali, šokirani što i englezi ne rade to isto. Prvi simptom ludila je kada mislite da sa svima ostalima nešto nije u redu. Hm, ček, bolje o tome sada da ne razmišljam. Elem, prosto ne mogu da poverujem da je 12500 omladinaca spontano došlo na ideju da sa motkama u ruci trči po celoj državi, ne bi li odali počast bilo kome. Više volim da verujem da je Tito to smislio dok je pušio gandžu u periodu dosade između rata i Golog otoka. Tačno mogu da ga zamislim: on na plaži u kupaćim gaćama, puši spravu maskiranu u tompus, usput nateže skupoceni viski ne bi li se dodao, ispao mu stomak, dok Jovanka, onako guzata sa punđom na glavi paradira okolo, tada još lična sekretarica, besna što ne može da premesti Davorjankin grob iz dvorišta svoje buduće kuće, mrmlja sebi nešto u bradu, traži izgovor za svađu. Tito se pravi nezainteresovan, sam sa sobom vodi unutrašnji dijalog, ...

Solarna oluja

Popodnevno sunce u partnerstvu sa roletnom učinilo me je pospanom zebrom izvaljenom na krevetu. Žmurim, razvlačim se, dok svetlost polako nestaje. Najednom jak prasak, varnice iskaču iz svih štekera u stanu. Teško ustajem, oslonjen na jednu ruku, dolazim do prekidača, želim da upalim svetlo, ništa se ne događa. Nema struje. Okrećem se oko sebe, sat na šporetu ne trepće veselo, kako to obično čini. Otvaram ulazna vrata, na hodniku je već mrak, prekidači ne rade. Oseća se dim, vidim komšiju kako jedva gasi mali požar u kuhinji, srećom uspešno. Tražim mobilni, ne bih li osvetlio dubine mraka, nalazim ga u procepu pored naslona kauča. Podižem ga, mrtav je, ne radi. Ima veliku fleku preko celog ekrana. Čujem kako me neko spolja doziva, prvo nerazgovetno, zatim sve glasnije. Na ulici je već polumrak, čujem graju, otvaram prozor, klinci viču da im otvorim vrata ne radi interfon. Ništa se od uređaja ne čuje, ni automobili, ni muzika, samo glasovi. Ne znam šta se dešava, valjda će uskoro o...

Grobar istorije

Dobijam uputstva, odlazim na dogovoreno mesto. Čeka me lik, u odelu sa tankim belim prugicama, naočarima, prekrštenim rukama u predelu genitalija. Hladno klimne glavom, pokazuje mi da ga pratim. Ulazimo u neugledni ulaz, već je noć, sumnjivo mi je bilo što je razgovor za posao zakazan u 23h. Silazimo u podrum, iza čeličnih vrata počinje lavirint. Napred, levo, napred, desno, napred, napred. Posle desetak minuta, izlazimo u veliki prostrani mermerni lobi i prolazimo do vrata. Ulazim, sekretarica bujnih grudi i dubokog dekoltea, jakog karmina i dražesnog osmeha molim me da sednem na udobnu crvenu fotelju. Čekam. Čekam. Čekam. Nakon dvadesetak minuta, nizak gospodin, sa upadljivo zalizanom kosom zove me na razgovor. Photo by Joanna Kosinska on Unsplash Vidim da ste se prijavili na dve pozicije, menadžer skrivanja podataka od javnog značaja, tzv Grobar Istorije i poziciju menadžera dovođenja u zabludu, interno, Falsifikator Istorije. Kolega koji se do skoro bavio fa...

Mala noćna evolucija dizenterične amebe

Nestrpljivo gledam na sat, uskoro će tri sata, ne mogu da dočekam da se izvalim na kauču uz novine i kafu nakon popodnevnog ručka. U glavi prebiram događaje sa poslednjeg samoupravnog sastanka. Struka u meni se buni, ali stvarno ne mogu da ulazim u sukob sa direktorom. Od kada sam se učlanio u partiju sve je krenulo uzlaznom putanjom, napokon sam dobio stan, a supruga je dobila posao u institutu. Tata je ogorčen što sam prestao da slavim slavu, ali šta bi drugovi iz komiteta rekli ako bi se to pročulo. Znam da mi niko ne brani, ali plašim se da bi me vratili na staru poziciju, kako bi onda mogli da planiramo letovanje u Baškim Vodama? Juče sam pisao nedeljni izveštaj o razgovorima sa kolegama, koji predajem našem portiru, koji je povremeno i direktorov vozač, ustvari bezbednjaku zaduženom za naše preduzeće. Ranije je glumio alkosa i ordinirao u "Poslednjoj šansi", dok ga nije razotkrio jedan od lokalnih momaka jakih pesnica, javno ga prozivajući da je "smrdljiva pandurč...

Kako sam sjebao svet

Mrzim ova dosadna podneva, danima gledam u monitor ekrana prateći DNK sekvence, sve izgleda kao u Matriksu. Sa nama je i kolega koji je došao iz Amerike da nam pomogne, odlično se slažemo i dobro sarađujemo, što je iznenađujuće s obzirom na moj loš engleski. Dugo se bavim genetikom, uvek me je intrigirala činjenica da smo svi mi samo parče dobro isprogramiranog softvera i genijalnog hardvera. Tek je razvojem računara to postalo toliko očigledno. Imamo centralnu procesorsku jedinicu, imamo magistrale, imamo periferne uređaje, imamo hard diskove, na nekom drugom, biološkom nivou. Photo by Bill Oxford on Unsplash Za medicinu i biologiju sam se zainteresovao slučajno, praktično da bih se dodvorio tadašnjoj simpatiji, s druge strane hakovanje me je još kao malog jako zanimalo, naročito mogućnost da nateraš neki stroj da radi ono što mu govoriš, da ga okreneš protiv njega samog, da ga nateraš da seje zarazu putem disketa i kasnije interneta. Neverovatno je da mi se sada pružila prilika da i...

Živan Warhol

Search This Blog