Život jednog bota

U punoj troli koja se kotrlja niz Dimitrija Tucovića, dve starije gospođe hvale se svojim unucima. "Mog unuka strašno zanimaju kompjuteri, po ceo dan nešto programira". U stvarnosti sedi sa nabijenim slušalicama na ušima, pilji u računar nervozno udarajući po tastaturi, igrajući jednu od hiljada video igrica kojima su deca i mladi, uglavnom, preokupirani. Žalosno gubljenje vremena koje smo svi iskusili, moglo bi se reći sa zadovoljstvom. Nemojte ovo shvatiti kao kritiku na njihov račun. Često smo zavedeni prijatnom dokolicom, ne shvatajući kako ona na nas negativno utiče putem zauvek potrošenog resursa zvanog vreme.

Photo by Donald Giannatti on Unsplash

Ipak video igrice otvaraju prostor za jedan filozofski misaoni eksperiment o prirodi ovog sveta, našem mestu u njemu i šta o njemu možemo znati. Kao što znamo algoritmi veštačke inteligencije sve su bolji i sve bolje oponašaju stvarnost. Botovi su, još uvek, digitalni objekti bez duše koji, na neki način, oponašaju naš svet. Žive u simuliranom 3D svetu, realizovanom na 2D podlozi. Nepretenciozno možemo reći da su stvoreni po našem liku. Zamislimo za trenutak da su botovi nekako dobili svest, da se updejtovanjem igrice u klaudu na novu verziju u njima probudila samosvest, svest o svetu oko njih, kao i interesovanje o prirodi tog njihovog univerzuma u kojem žive i u kojem bivaju ubijani i mučeni od strane nepoznatih osoba koje se nasumično pojavljuju.

Prvo pitanje je kako bot postaje svestan sveta oko sebe? Mi na ekranu pratimo generisanje "fizičke" stvarnosti u okviru igrice, na osnovu nekih "zakona prirode", odnosno algoritma koji iscrtava i renderuje tu stvarnost. Kao takva ona ne postoji nigde osim na tom ekranu, njena izvorna forma, kakva ona po sebi jeste, je neki niz nula i jedinica koji definiše i sama pravila i način na koji se aktuelizuje putem procesorske jedinice. Obratite pažnju da mi ne znamo unapred svaki frejm, šta će se desiti, ali ipak imamo moć da intervenišemo, aktivno ili koristeći neki cheat. Bot misli da "vidi" nešto, "udara" u prepreke, "oseća" udarce aktivnih saigrača, koji dolaze iz njemu nepoznatog, našeg sveta. Svestan je (čulnih) podataka, koji dolaze do njega i on ih kontinuirano obrađuje. Postoji samo zato što ga procesorska jedinica kojom upravlja proviđenje po zamisli programera demijurga, tačnije program, kontinuirano stvara, bez nje ne bi ga bilo. Zaključuje na osnovu podataka koje za njega, ta ista jedinica, obrađuje, a njegova memorija, za koju on misli da je isključivo njegova, postoji u zajedničkoj memoriji računara u svojoj bržoj varijanti (svesti) ili u svojoj sporijoj varijanti (podsvesti), na hard disku. Nesvestan je da toj memoriji možemo da pristupimo mi, kao i svaki od botova u sistemu ukoliko dođe do nekog baga. Sve što mu se "mota" po glavi, može da postane predmet introspekcije. Još jedna poražavajuća činjenica za bota je što on i bez samosvesti, duha i uma može da postoji i obavlja svoju funkciju žrtve.

Pretpostavimo, dalje, da mu je dosadilo da se muči u tom svetu i da pokušava da sazna, prirodu "pravog", tačnije našeg sveta, ne bi li nekako poboljšao svoj položaj. Ovde moramo da primetimo da bez obzira što je svet igrice, njen univerzum, za nas imaginaran i virtuelan, za njega je izrazito stvaran, njegovo iskustvo boravka u tom svetu je potupno realno, uključujući i eventualni isprogramirani bol koji na neki način oseća. Iako znamo sve "zakone prirode" sveta igrice, pravila po kojima funkcioniše, ne možemo da znamo kako se bot oseća, ne možemo to čak ni da zamislimo, jedino možemo da pretpostavimo da se oseća isto kao i mi, što ne odgovara njegovoj stvarnosti. Da stvar bude još gora, u njegovom svetu se pojavljujemo mi koji ga potpuno razumemo, umemo njime da manipulišemo, varamo, ubijamo, izgledajući kao jedan od botova. Mi i bot igrici dajemo dva potpuno različita smisla, opravdanja i objašnjenja. Vreme u svetu igrice teče mnogo brže nego u našem, ukoliko nema promena ono jednostavno stoji u vidu zamrznutog frejma. Takođe uvek možemo da vaskrsnemo u igrici i da iznova započnemo našu potragu.

Da li bi bot nekako mogao da otkrije postojanje ovog, našeg sveta i na koji način bi mogao da dođe do tog zaključka? Ono što je sigurno jeste da to ne bi mogao da uradi empirijski, izvodeći neki eksperiment u samoj igrici. Ovaj zaključak govori sve o nauci danas, to je jedan zatvoren sistem koji jedino promišlju može doći do ontološke ravni ovog sveta i prevaziđe ograničenja. Morao bi da pretpostavi da ovaj naš postoji, on je za njega transcendentan, a dokazi za njegovo postojanje mogli bi da budu skoro isključivo misaone prirode, bazirane na posmatranju okruženja i upotrebom analogije, eventualno na traženju nekih nekonzistentnosti izazvanih izvršavanjem programa. Drugi način da dokaže postojanje ovog sveta bio bi putem komunikacije sa nekim od nas, koju bi morali da iniciramo mi ili da on pronađe način da nekako utiče na našu realnost, recimo uključivanjem štampača koji je povezan na taj isti računar, upotrebom tajnih, okultnih, procedura. Treći način je otkrivanje "zakona prirode", "fizike", matematike, i svega onoga što smo upotrebili za implementaciju tog sveta i putem njihove analize pokuša da zaključi nešto.

Bot skeptik potuno je u pravu da o prirodi tog sveta na osnovu predstava koje mu se javljaju ne može znati ništa. Bot Barkli je potpuno u pravu kada kaže da su predstave koje putem procesora dobija jedino istinite i da ih generiše neko biće i utiskuje u njegov um. S druge strane bot Platon je potpuno u pravu kada kaže da je taj svet samo senka pravog sveta, našeg, koja se emituje na zidu pećine, tačnije ekranu. Gledano iz ovog ugla mnogi, na prvi pogled suprotstavljeni stavovi filozofije, mogli bi se pomiriti.

Kroz prozor trole smenjuju se predstave grada, saobraćaja i lica drugih botova, vreme nastavlja da se polako kreće prema svome kraju ...