Živan Warhol

Mnogi danas duboko u sebi osećaju da sa ovim svetom nešto nije u redu. Osećaju zlo koje se kao mastilo širi po vodi istovremeno odbijajući da poveruju da neko to mastilo sipa i da su oni ti koji ga mešaju svojim odbijanjem da prihvate realnost, tačnije da su saučesnici ili korisne budale, nazovite to kako želite.  Photo by Mahdi Bafande on Unsplash Ljudi ne žele da veruju iz nekoliko razloga, ukratko ću probati da ih objasnim. Prvo, Bogu hvala, većina nas su normalni, nepatološki likovi, sa duboko usađenom empatijom koju su u nas ulili roditelji, prijatelji i rodbina. To je ujedno i naša najveća snaga, ali nažalost i slabost. Slabost je zato što normalan čovek jednostavno odbija da poveruje da može da postoji toliko zlo spremno da ubija decu, truje vazduh, drži vas u zatvoru, ubije bolešću iz laboratorije ili vakcinom. Iako svaki normalan čovek ne želi u to da veruje, to ipak ne znači da se zlo ne dešava i upravo to uporno odbijanje da se objektivno pretresu činjenice sve više i više

Jutarnje sunce ošamarilo me je po obrazu. Otvaram oči, zuji mi u ušima. Na par santimetara od mene, poznata pidžama, poznati miris, ali potpuno nepoznato lice. Skačem iz kreveta dok neznanka u mom krevetu spava, ubeđen sam da sanjam. Trljam oči, odlazim prema kuhinji, uveren da sam još u snu, prolazim pored ogledala. Šok, u ogledalu je neki čovek, gleda me potpuno zapanjeno, lice uplašeno i bunovno, zarasla brada. Sada me već hvata stah i panika, utrčavam u dečiju sobu, tamo dvoje nepoznate dece, spokojno spavaju. " Prosopagnosia , also called face blindness , is a cognitive disorder of face perception in which the ability to recognize familiar faces, including one's own face (self-recognition), is impaired, while other aspects of visual processing (e.g., object discrimination) and intellectual functioning (e.g., decisionmaking) remain intact." Probija me hladan znoj, ubeđen sam da proživljavam košmar, surovo realan. Otvaram štek sa lekovima, moram u snu zaspati, da