Živan Warhol

Članom br. 1 zakona o prijateljstvu, nalaže mi se da objavim gostujući post, moje prijateljice Guglane Mondrijan, kao odgovor na Egzodus . Nadam se da će vam pogled jednog starog gasterbajtera biti interesantan i dodati nove boje u ovu priču. Otkud ja u Americi Ideju da zapalim negde u inostranstvo nisam ozbiljno razmatrala ranih devedesetih. Koliko je mladom čoveku zaista potrebno da bude srećan sa osamnaest godina? Koliko me sećanje služi, vrlo malo. Skupljali smo u firmi "Siti", imala je prostorije na sajmištu gde su moji školski drugari, kasnije kumovi radili kao noćni čuvari. Trovali se “step” sokom (mala kesica, kao one u kojima se sad daju raznorazne stevije i splende) razmućenim u dva litra česmovace i eto magičnog pića s izuzetno naglašenim ukusima mandarine, limuna, kivija i ostalog tropskog voća. Kasnije žene su provalile da se njime može i kosa farbati.  Uz to kesa-dve smokija i celo veče ni gladni ni žedni. Vozila sam keca, kojeg je tata poklonio meni

Gde god da pogledam oko sebe neko odlazi. Odlaze mladi, srednjovečni, stari, doktori, medicinske setre, vozači, kuvari, inženjeri u tolikom broju da to slobodno možemo zvati egzodusom. Stalno dobijam mejlove sa obaveštenjima da je jedno poglavlje njihovih života zatvoreno, a otvoreno novo, neizvesno, ali obećavajuće. More razočaranih, spremnih da se upuste u nepoznato, da iza sebe zatvore vrata, odreknu se onoga što su do juče bili i pretvore se u nekog drugog, slepo koračajući u potrazi za srećom, ponekad prolazeći pored nje, vešto maskirane, a da je i ne primete. Pre nego što krenete da tražite  sreću, proverite-možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide. Duško Radović Većina odlazi iz realnih, materijalnih ili drugih objektivnih razloga. Dosta im poniženja, uvreda, gledanja bubašvaba od ljudi koji se za nešto pitaju ili jednostavno beže od bede. Ljudi od integriteta, spremni da se odreknu svega da bi taj integritet zaštitili. Njihov