Dedu, po kojem sam dobio ime nikada nisam upoznao, umro je par meseci pre mog rođenja. Neverovatno je da neko ko te nikada nije video, pomazio, rekao ti blagu ili tešku reč, može imati toliko uticaja na tvoj život. Kada sam bio mali čim se u nekom krugu porodičnih prijatelja ili rođaka izgovori moje ime, krenulo bi podsećanje na lik i delo, kao i neminovna poređenja fizičkih karakteristika. Ali ne pišem to zbog toga, pišem zbog misli koja provejava, stalno, kako je deda umro ljut, besan i razočaran, kako je pred smrt postao težak, verovatno i usled bolesti, koja ga je od rata mučila. Baka je stalno pričala da je bio razočaran u ljude, kako mu je spoznaja o ljidima preteško padala, da bi život voleo istim žarom. A ja sam duboko razočaran u ljude, sve u šta sam verovao u životu je laž, sve čemu sam stremio nedostižna iluzija. Najviše sam razočaran spoznajom da su većina ljudi beskičmenjaci, socijalne amebe, spremne da iz sopstvenog straha, klimajući glavom, postanu korisni idioti, koji s