Živan Warhol

Naspram mene, poluukočenog lica, kratke kose i blago neuredne brade, nervozno podižući čas levu, delimično, čas desnu, skoro potpuno oduzetu ruku, povremeno se udarajući po tromim nogama, sedi ćale i na granici nerazgovetnosti priča mi mnogo puta ispričane priče. Bleda senka čoveka kojeg se sećam iz detinjstva; visokog, odlučnog, divlje prirode, o čemu svedoče njegovi nadimci, kao što su Pevac i Siledžija, ali sigurno ne manje voljenog. Od kada je imao moždani udar, jed, koji sam povremeno osećao, ispario je, a ostala je samo čežnjiva žal za prošlim vremenima i stegnuto srce dok proživljavam njegovu nemoć. Ne mogu da se ne zapitam da li me čeka ista sudbina i da li će mene imati ko da pogleda na kraju puta. Photo by Laura Fuhrman on Unsplash Ćale je posleratno dete, treće, najrazmaženije u smislu da je bio babin miljenik, ali, kao i većina dece tog perioda, ostavljen da se ulica bavi njegovim vaspitanjem i edukacijom. Većina njegovih ortaka iz mladosti momci su sa jakim pesnicama, koj...

Moja prva asocijacija na preferans je cigara u uglu ćaletovih usana, prekrivenih gustom bradom i brkovima koji su se preko njih prelivali, soba prepuna dima, dva random lika sa njegovog posla, nervozna keva kojoj se već odavno spava i baba koja pospana, ali srećna, prinosi mezetluk i rakiju. Moja zbunjenost dok izgovaraju uvek iste reči, dva, tri, igra, betl, sans i nespretni pokušaji ćaleta da mi objasni pravila koji su se uvek završavali rečima: moraš da gledaš, kada porasteš, naučićeš. Godine su prolazile, ali nisam uspevao da povežem logiku sa redosledom izbacivanja karata na talon i nervoznim licima čije se raspoloženje menjalo u zavisnosti od broja osvojenih štihova. Shvatao sam da je pref nešto komplikovano, igra rezervisana za pametnjakoviće, nešto što nikada neću moći da naučim. Photo by Jarosław Kwoczała on Unsplash Moja pogubljenost nakon polas...

Kada sam bio klinac matorci su se mnogo nervirali kada ih zovem keva ili ćale, tada je to za njih bilo nešto uvredljivo, a ja sam se, izgovarajući to, osećao tako velikim. Danas mi ti "pežorativni" nadimci ulivaju neku toplinu, nostalgiju, kao da im tepam. Ali to su samo prazne reči, trebalo je da prođe više od dvadeset godina da bih stvarno shvatio šta znači biti ćale, tačnije da bih konstantno učio kako to biti. Biti roditelj je, za mene, najteži zatadatak u životu, jer se greške plaćaju skupo i što je još gore, teško da ćemo imati priliku da ih ispravimo na pravi način. Nažalost niko od nas nije idealan roditelj, a da li smo bili iole dobri, znaćemo tek za koju desetinu godina, a možda ni tada. Photo by  Henning Borgersen  on  Unsplash Sedeo sam za stolom u svojoj kancelariji kada je zazvonio telefon. Dijaloga se ne sećam, ali se jako dobro sećam osećaja kada sam spustio slušalicu, osećaj radosti i straha što ću za nekoliko meseci postati otac. Ako se jednom reč...