Dum, dum, dum. Glava mi je kao zvono.
"Ustaj konjino prošlo je 12 sati!"
Jedva otvaram oči, sa zidova me gledaju oker tapete preživele jogurt revoluciju. Rukom napipavam stočić, tražim pljuge, poslednji Vek koji sam ostavio sinoć. Zaspao sam da ga ne bi popušio, da mi ostane za sutra. Stajao sam ispred zgrade pola sata dok nisam užickao dve cigare, jedna za uveče i jedna za jutro. Zatvorenih očiju palim pljugu, u ustima pomešani jutarnji smrad i gorak ukus dima.
 |
| Photo by Guillermo Velarde on Unsplash |
Glava me još boli od jebene Baltić votke, sedeo sam u onom birtuzu od 2 popodne i udarao u poker aparat. Ne mogu sebi da oprostim što u poslednjoj ruci nisam igrao veću, 25 maraka, skoro pa bogatstvo, nestalo je u nulama i jedinicama, bar tako mali Sava kaže, razume se u te aparate. Pričao mi je jednom da je lik koji je pisao, taj, kako se zove, program, napravio neku tajnu šifru, pa ako na treću otvorenu pritisneš tri tastera, prvi i poslednja dva, otvoriti sve karte kao da si ispogađao sve do kraja. Ma jede govna, stalno mi puni tintaru pričom da karte nisu slučajne, da mašina odluči tek nakon što sam izabrao veću ili manju. Rekao mi je i da je taj dečko nestao, navodno hrani ribice u nekom kanalu, ipak je sve aparate držao Radoman Božović, Slobina, ako ne desna, ono leva ruka.
Nemam više ni cvonjka, sve je pojeo aparat. Keva je otišla na pijacu, znam da negde u sobi šteka lovu za zimnicu. Preturam po stvarima, zavlačim ruku ispod dušeka. Bingo! Dve marke u metalu! Moram da zapalim pre nego dođe, zvaću Štakora da blejimo na terenima. Da li da popijemo gajbu piva ili odemo na aparate? Bistro se otvara već pre podne, sa sve lokalcima koji se zavaravaju da nisu alkosi, svratili su samo na "jedno" piće.
Ona mala Ružica, sa napucanim vonder bra sisama i otvorenim čvrstim korsetima, stalno me drka da sam kockar. Ja? Nikad! Mada taj osećaj dok čekaš dobitak, vreme stoji, graške znoja izbijaju na čelu. Želiš da taj trenutak traje beskonačno dugo, da uzbuđenje, zujanje u ušima nikada ne prestane, a opet želiš da traje beskonačno kratko, da što pre znaš da li te je sreća pogledala svojim urokljivim krvavim očima. Nekada mislim da je kocka samo plaćanje tog čekanja na dobitak, plaćanje da taj trenutak produžimo sve dok nas adrenalin ne opije do izbezumljenosti.
Kada smo Arga, Muja i ja obili trafiku, prodali pljuge i svi dobili preko 300 maraka, išli smo kod onog krimosa na Zvezdaru, što je držao rulet u podrumu, na vratima si morao da kažeš da te šalju braća Bambalić. Lik je pre ovog rata śvercovao oružije za DB, ubijao po Parizu, a za uzvrat naši ga vadili iz govana svaki put kada je zbog neke pljačke završio na mardelju. Negde oko 6 ujutro, mi smo ostali na 5 maraka, balansirajući između crnog, crvenog i jednog sektora oko mog srećnog broja. Tada je, čupajući se s obezbeđenjem, uletela žena lika koji je pored mene već izgubio 10.000 maraka. Plače, urla kuka, zavalio joj je šamarčinu, otišao da proda kola i oko 7 se vratio i nastavio igru. Kada je i to potrošio, ponudio je gazdi da mu kresne ženu za 200 maraka, ali ovaj nije hteo, pa su ga grmalji izbacili napolje.
Išao sam jednom sa Ljubom ciganinom na Lido, dve ekipe iz Zemuna organizovali su borbe pit bulova. Video sam kako ih spremaju, vuku juga, vezani lancima, u krug po kraju i vise sa gume satima. Ufur na borbu košta 10 maraka, plus lova za klađenje. Beli ker je bio skroz iskasapljen, onaj bolid ga je na kraju upucao iz utoke zato što je izgubio, iako su povrede bile samo posekotine. Bilo mi je žao, ali sam zaradio 50 maraka na žutom pitu Mićku.
U kraju se skoro otvorio, pazi sad, pet šop. Pa koja budala u ovo vreme hiperinflacije otvara pet šop. Pa moja baba je hranila pašče kačamakom, otpacima i koskama, koji kurac pet šop. Video sam da imaju i ribice, one crne sa velikim repovima, ista kao zlatna, ali crna. Kaže lik, japanski borac, ne trpi druge mužjake u akvarijumu. Brate, nema pit bula, ali za jednu marku mogu da imam svog i to ne običnog, nego japanskog borca.
Zviždim Štakoru da izađe na terasu, zovem ga da siđe, iznosim moj genijalan plan. Za jednu marku kupiću borca, drugu ću uložiti na pobedu, a neka Štakor kupi još jednog i da zovemo ekipu iz kraja da se klade na njih. Neka i oni malo osete atmosferu Las Vegasa, hotelskih borbi na terenima za basket, ili autentični šmek crnačkog getoa.
Zovem sve ortake iz kraja, javljaju se ćalci, babe, keve, svima ostavljam istu ljubaznu poruku da se skuplja društvo iz osnovne, pa ako mogu da im prenesu poruku da dođu na teren u subotu veče. Glas je već krenuo krajem, kada je stigla subota na terenu je već bilo preko pedeset ljudi.
Štakor je doneo onu veliku teglu, znate onu što baba koristi za kupus ribanac, napunjenu skoro do vrha vodom. U zavezanim kesicama za zamrzivač doneli smo naše borce, dobro ih osmotrili da bi mogli da ih razlikujemo. Na jedan, dva, tri ubacili smo ih u teglu, pedeset ljudi glasno navija.
Obliva me znoj, dlanovi su mi mokri, vreme se usporilo toliko da vidim svaki pokret, svakog ortaka iz kraja, boje se razlivaju u dimu upaljenog džointa. Delovi repa mojeg borca plutaju na vodi, još koji sekund, znaću da li sam pobedio, neki stomak se belasa na površini ...
Comments
Post a Comment