Živan Warhol

Matematika mi je nekako uvek išla od ruke. Nije tu trebalo puno napora, previše vežbe, za razliku recimo od geografije ili slikanja. Lepota prirodnih nauka je što su stvari povezane, iz jedne sledi druga, pa kada se um prebaci u logički, a ne režim skladištenja, možete obraditi mnogo veći broj informacija, uz manje napora. Kapiram da društvenjaci dok ovo čitaju misle da nisam baš normalan, oni dok gledaju neku matematičku formulu obično im se vrti u glavi i osećaju strah, često izgube sposobnost rasuđivanja. Matematika se usađuje u decu dok su mala, dok nisu svesna kompleksnosti, a kada zasadite tu klicu jednom, stvari posle idu lako, same od sebe. " The Yugoslav Film Archive  is a film archive located in Belgrade, now in Serbia. It is a founding member of the International Federation of Film Archives and was the national film library of the former Yugoslavia and currently of the Republic of Serbia. The film collection contains over 95 thousand film prints of various national p

Ovaj post je iz domena političke fantastike, svaka sličnost sa stvarnim akterima je slučajna i ukoliko se neko prepozna to više govori o njemu nego o meni. Ovim želim unapred sebi da obezbedim alibi u slučaju potrebe:) Razmišljam o svim tim službama državne, vojne, kuraca, palaca bezbednosti, za koje sam naivno mislio da pored mangupa u svojim redovima, koji se onako, usput, sa strane, malo da kapne koja crkavica, bave organizovanim kriminalom, ima i profesionalaca, koji se stvarno bave bezbednošću, a ne čitaju moj post iz najnižih pobuda jednog bota (kao ti mali čoveče koji se baviš životima drugih) i koji imaju muda da nam tu bezbednost obezbede. A bezbednost nije samo da me neko ne omlati motkom na ulici, što uopšte nije nemoguće, evo slučaj ovog ludaka na Zvezdari, bezbednost je da kada pomislim na moj grad, moju državu i sve nas za deset godina budem uveren da ćemo biti srećni i zadovoljni. Od svih postojećih zanimanja, mislim da su oni koji se trenutno bave bezbednošću najjadnij

Vreme je jedna od stvari koje me najviše plaši. Zamišljam ga kao oprugu na čijem smo kraju vezani, zakačenu za zid života, nategnutu do kraja u trenutku kada započinjemo ovo neizvesno putovanje. U trenutku rođenja, kada se kraj opruge otpusti, čini nam se da stoji, a onda počinje da ubrzava sve dok se ne sabije do kraja udrarajući nas o zid i oslobađajući nakupljenu energiju. Neki se od siline udarca razbiju, dok se drugi  samo odbiju, da bi se do starosti vreme ponovo rasteglo i usporilo, nakon čega počinje novi ciklus ubrzanja u ništavilo, kao eho našeg života i dela, sve do trenutka kada svako kretanje prestaje, do zaborava. Zato iza nekih ljudi koji nas napuste, dugo na celom telu osećamo prasak oslobođene akumulirane energije, osećamo je i kada ih nema, dok nas drugi napuštaju nečujno, bez da su nas pomerili, proizveli bilo kakav zvuk ili osećaj, za života su sve potrošili na sebe. " Time is the indefinite continued progress of existence and events that occur in apparently