San svakog deteta ili barem većine normalne dece, a košmar roditelja je kućni ljubimac, mahom pas. Kao dete, čija je jedna od baba živela na selu, često sam imao prilike da se susrećem sa domaćim životinjama, doduše tu ubrajam i kokoške bez glave koje veselo skakuću po dvorištu i mrtvu svinju koja visi na merdevinama čekajući da je obradi mesarski nož. Po dvorištu se obično muvala seoska džukela, a ja sam stalno bio u strahu da će se baba, svinjama i ostaloj stoci, pridružiti i štence, tako da sam je pre povratka kući, tužno ispod prozora, molio da poštedi crnca i belca, dva najslađa šteneta iz legla. Prvi, za mene najdraži, nikada prežaljeni, pas ljubimac, zvao se Dingo. Shodno imenu imao je narav divljeg psa, niko nije smeo da pređe prag dvorišta i da se oseća bezbedno. Sećam ga se kao crnog, srednje veličine, maksimalno strpljivog i tolerantnog prema meni. Dok su ga se drugi plašili, izbegavali u širokom luku, ja sam mu ulazio u kućicu, vukao za rep, jahao, nemo je trpeo sva moja ma