Puš pauza ispred korporativne zgrade, saosećani pogled kolege koji šapuće iza ruke koja mu prekriva usne. Nailaze koleginice, obara pogled, blago mi okreće leđa, prezrivo odbacujući prethodni razgovor. Nakon što su se cipele koje ulaze u lift izgubile iz vida, ponovo se okreće prema meni, ovog puta nedefinisanog pogleda usmerenog iznad moga ramena. Tapše me po leđima, baca cigaretu na pod, pritiska je vrhom cipele i izgovara nešto u smislu da se divi mojoj hrabrosti i nestaje iza teških vrata zgrade.
Vraćam se u kancelariju sam, čim sam zakoračio preko praga ogromnog otvorenog prostora, pogledi su se, kao po komandi, razbežali po monitorima i podu. Koračam, bezuspešno pokušavam da uhvatim pogled onih koji su me do juče bodrili, koji su mi se u mračnim zadimljenim ćoškovima lokalnog bara plačući jadali, objašnjavali da ne mogu više da trpe neprestano ponižavanje.
Radimo odgovoran posao, možda budućnost države zavisi od istrajnosti naših karaktera. Verovao sam u snagu i integritet svakog pojednica koji ovde radi, ali ta slika se polako ruši kao kula od karata. Na prvom sastanku sa novim direktorom svima nam je u grlu stajala nepravda, ali sam samo ja bio dovoljno naivan da je naglas izgovorim. Prvo su počeli "prijateljski razgovori", u opuštenoj atmosferi direktorske kancelarije, uz najskuplji viski i društvo sekretarice, koja je nakon, a ponekad i u toku radnog vremena, animir dama koja se pretvara u besnu zver. Ovo bi verovatno ostalo tajna, da na poslednjem službenom putovanju nisam pijan ušao u direktorovu sobu, gde je na sred sobe stajala ona, u dugim kožnim čizmama i sa jeftinim bičem iz seksi šopa. Želeli su da pred ostalim zaposlenim povučem svoju reč, priznam da sam bio neuračunljiv i pod uticajem lekova za smirenje.
Prvi put kada je prekršena interna procedura koja je podrazumevala da se svaki predmet zavede u pisarnici, pre nego što ga bilo ko, pa i direktor pogleda, većina je rekla da je to nebitan incident. Nakon što sam se pobunio, dobio sam opomenu u vidu uskraćivanja prava na refundaciju troškova sa službenog puta, pod izgovorom nepotpune dokumentacije. Jednom sam upao u direktorovu kancelariju da bi potpisao ovlašćenje i primetio sekretaricu kako skenira i šalje dokumenta na nepoznatu adresu, dok je on češkao stomak ispao iz tesnih pantalona.
Dan za danom, tišina je postajala sve glasnija, sve manje onih koji su se bunili oko povrede radne etike. Primetio sam da me sve više izbegavaju i to se više ne može sakriti, ujutro kada čekam lift, većina kolega ide peške stepenicama, da slučajno ne bi došli u situaciju da moramo progovoriti koju reč, dok ostali nezainteresovano gledaju u svoje telefone. Shvatio sam da je đavo odneo šalu kada smo dobili novu sistematizaciju radnih mesta u kojoj je moja pozicija degradirana do nivoa ćate, bez saradnika, džaba sve one škole na kojima sam ostavio mladost.
Bes u meni je rastao iz dana u dan, rešio sam da se izborim za istinu i pravdu po svaku cenu, da odbranim svoj ugled i ugled svojih kolega. Ozbiljne pretnje su krenule prvo skoro neprimetno, da bi danas bile toliko otvorene i javne, da niko ne želi da bude viđen kako priča sa mnom. Dobijam preteće mejlove, pisma, žena mora da čeka decu ispred škole svaki dan, mada sada ima vremena, jer je naprasno dobila otkaz kao tehnološki višak. Teška vremena, teške odluke teraju ljude da se prikažu u pravom svetlu, neznanje je ponekad stvarno blagoslov, mnogo sam se bolje osećao dok nisam znao koliko su slabi karakteri, koliko su velike kukavice i koliko su samoživi. Neverovatno je šta o meni pričaju ljudi koji su svakodnevno sa mnom pili kafu i kupali se u dimu jutarnje cigarete.
Napisao sam otvoreno pismo direktoru i medijima pre neki dan u kojem sam obeledanio sve što se događa. Ispričao sam to prijatelju, nesvestan u kakvu me to opasnost dovodi. Od tada ne verujem više nikome, ne znam da li sam suviše paranoičan. Potpuno sam šokiran dvoličnošću ljudi oko mene koji tako lako prelaze preko svega što se događa, čuvajući svoje stražnjice i zaboravljajući sve ono što je bilo, sve prljavštine iz prošlosti. Neki su čak stavili zastavice sa stranačkim obeležjima na sto. Do juče su se busali u grudi, ponosno ističući svoj integritet, da bi se danas zavukli u mišiju rupu. Poslaću ga sutra ujutro, bez obzira na cenu.
Kraj je radnog vremena, svetlo gori još samo iznad mog i sekretaričinog stola, ostali su bez pozdrava otišli kući. Primećujem sekretaricu koja me prati hladnim pogledom, dok svoje stvari stavljam u akten tašnu i užurbano izlazim na ulicu, rešen da se prošetam do kuće. U tišini male ulice na Vračaru, u daljini čujem bat koraka, međutim kada se okrenem nema nikoga. Ubrzavam, strah iz stomaka penje mi se do grla, sada već trčim, saplićem se o krajeve mantila, utrčavam u svoj ulaz. Bože, poludeo sam, izvirujem napolje, nema nikoga, osvrćem se levo i desno. Odlazim u prodavnicu i kupujem pivo, rešen da provedem mirno veče, žena i deca su otputovali za nastupajuće praznike.
Stojim pod tušem, voda mi se sliva niz lice, čujem prigušeno zvono na vratima. Ogrćem se peškirom i vičem "Ko je?". Niko ne odgovara. Sklanjam poklopac sa špijunke naslanjam desno oko, sve je mračno, samo se sa desne strane vidi malo svetla i obrisi vrata od lifta.
Oh, vreme se usporilo hiljadu puta, cev se odmiče, jasno vidim metak koji izleće ...
 |
| Photo by Josh Nuttall on Unsplash |
Radimo odgovoran posao, možda budućnost države zavisi od istrajnosti naših karaktera. Verovao sam u snagu i integritet svakog pojednica koji ovde radi, ali ta slika se polako ruši kao kula od karata. Na prvom sastanku sa novim direktorom svima nam je u grlu stajala nepravda, ali sam samo ja bio dovoljno naivan da je naglas izgovorim. Prvo su počeli "prijateljski razgovori", u opuštenoj atmosferi direktorske kancelarije, uz najskuplji viski i društvo sekretarice, koja je nakon, a ponekad i u toku radnog vremena, animir dama koja se pretvara u besnu zver. Ovo bi verovatno ostalo tajna, da na poslednjem službenom putovanju nisam pijan ušao u direktorovu sobu, gde je na sred sobe stajala ona, u dugim kožnim čizmama i sa jeftinim bičem iz seksi šopa. Želeli su da pred ostalim zaposlenim povučem svoju reč, priznam da sam bio neuračunljiv i pod uticajem lekova za smirenje.
Prvi put kada je prekršena interna procedura koja je podrazumevala da se svaki predmet zavede u pisarnici, pre nego što ga bilo ko, pa i direktor pogleda, većina je rekla da je to nebitan incident. Nakon što sam se pobunio, dobio sam opomenu u vidu uskraćivanja prava na refundaciju troškova sa službenog puta, pod izgovorom nepotpune dokumentacije. Jednom sam upao u direktorovu kancelariju da bi potpisao ovlašćenje i primetio sekretaricu kako skenira i šalje dokumenta na nepoznatu adresu, dok je on češkao stomak ispao iz tesnih pantalona.
Dan za danom, tišina je postajala sve glasnija, sve manje onih koji su se bunili oko povrede radne etike. Primetio sam da me sve više izbegavaju i to se više ne može sakriti, ujutro kada čekam lift, većina kolega ide peške stepenicama, da slučajno ne bi došli u situaciju da moramo progovoriti koju reč, dok ostali nezainteresovano gledaju u svoje telefone. Shvatio sam da je đavo odneo šalu kada smo dobili novu sistematizaciju radnih mesta u kojoj je moja pozicija degradirana do nivoa ćate, bez saradnika, džaba sve one škole na kojima sam ostavio mladost.
Bes u meni je rastao iz dana u dan, rešio sam da se izborim za istinu i pravdu po svaku cenu, da odbranim svoj ugled i ugled svojih kolega. Ozbiljne pretnje su krenule prvo skoro neprimetno, da bi danas bile toliko otvorene i javne, da niko ne želi da bude viđen kako priča sa mnom. Dobijam preteće mejlove, pisma, žena mora da čeka decu ispred škole svaki dan, mada sada ima vremena, jer je naprasno dobila otkaz kao tehnološki višak. Teška vremena, teške odluke teraju ljude da se prikažu u pravom svetlu, neznanje je ponekad stvarno blagoslov, mnogo sam se bolje osećao dok nisam znao koliko su slabi karakteri, koliko su velike kukavice i koliko su samoživi. Neverovatno je šta o meni pričaju ljudi koji su svakodnevno sa mnom pili kafu i kupali se u dimu jutarnje cigarete.
Napisao sam otvoreno pismo direktoru i medijima pre neki dan u kojem sam obeledanio sve što se događa. Ispričao sam to prijatelju, nesvestan u kakvu me to opasnost dovodi. Od tada ne verujem više nikome, ne znam da li sam suviše paranoičan. Potpuno sam šokiran dvoličnošću ljudi oko mene koji tako lako prelaze preko svega što se događa, čuvajući svoje stražnjice i zaboravljajući sve ono što je bilo, sve prljavštine iz prošlosti. Neki su čak stavili zastavice sa stranačkim obeležjima na sto. Do juče su se busali u grudi, ponosno ističući svoj integritet, da bi se danas zavukli u mišiju rupu. Poslaću ga sutra ujutro, bez obzira na cenu.
Kraj je radnog vremena, svetlo gori još samo iznad mog i sekretaričinog stola, ostali su bez pozdrava otišli kući. Primećujem sekretaricu koja me prati hladnim pogledom, dok svoje stvari stavljam u akten tašnu i užurbano izlazim na ulicu, rešen da se prošetam do kuće. U tišini male ulice na Vračaru, u daljini čujem bat koraka, međutim kada se okrenem nema nikoga. Ubrzavam, strah iz stomaka penje mi se do grla, sada već trčim, saplićem se o krajeve mantila, utrčavam u svoj ulaz. Bože, poludeo sam, izvirujem napolje, nema nikoga, osvrćem se levo i desno. Odlazim u prodavnicu i kupujem pivo, rešen da provedem mirno veče, žena i deca su otputovali za nastupajuće praznike.
Stojim pod tušem, voda mi se sliva niz lice, čujem prigušeno zvono na vratima. Ogrćem se peškirom i vičem "Ko je?". Niko ne odgovara. Sklanjam poklopac sa špijunke naslanjam desno oko, sve je mračno, samo se sa desne strane vidi malo svetla i obrisi vrata od lifta.
Oh, vreme se usporilo hiljadu puta, cev se odmiče, jasno vidim metak koji izleće ...
Comments
Post a Comment