Živan Warhol

Naspram mene, poluukočenog lica, kratke kose i blago neuredne brade, nervozno podižući čas levu, delimično, čas desnu, skoro potpuno oduzetu ruku, povremeno se udarajući po tromim nogama, sedi ćale i na granici nerazgovetnosti priča mi mnogo puta ispričane priče. Bleda senka čoveka kojeg se sećam iz detinjstva; visokog, odlučnog, divlje prirode, o čemu svedoče njegovi nadimci, kao što su Pevac i Siledžija, ali sigurno ne manje voljenog. Od kada je imao moždani udar, jed, koji sam povremeno osećao, ispario je, a ostala je samo čežnjiva žal za prošlim vremenima i stegnuto srce dok proživljavam njegovu nemoć. Ne mogu da se ne zapitam da li me čeka ista sudbina i da li će mene imati ko da pogleda na kraju puta. Photo by Laura Fuhrman on Unsplash Ćale je posleratno dete, treće, najrazmaženije u smislu da je bio babin miljenik, ali, kao i većina dece tog perioda, ostavljen da se ulica bavi njegovim vaspitanjem i edukacijom. Većina njegovih ortaka iz mladosti momci su sa jakim pesnicama, koj

San svakog deteta ili barem većine normalne dece, a košmar roditelja je kućni ljubimac, mahom pas. Kao dete, čija je jedna od baba živela na selu, često sam imao prilike da se susrećem sa domaćim životinjama, doduše tu ubrajam i kokoške bez glave koje veselo skakuću po dvorištu i mrtvu svinju koja visi na merdevinama čekajući da je obradi mesarski nož. Po dvorištu se obično muvala seoska džukela, a ja sam stalno bio u strahu da će se baba, svinjama i ostaloj stoci, pridružiti i štence, tako da sam je pre povratka kući, tužno ispod prozora, molio da poštedi crnca i belca, dva najslađa šteneta iz legla. Prvi, za mene najdraži, nikada prežaljeni, pas ljubimac, zvao se Dingo. Shodno imenu imao je narav divljeg psa, niko nije smeo da pređe prag dvorišta i da se oseća bezbedno. Sećam ga se kao crnog, srednje veličine, maksimalno strpljivog i tolerantnog prema meni. Dok su ga se drugi plašili, izbegavali u širokom luku, ja sam mu ulazio u kućicu, vukao za rep, jahao, nemo je trpeo sva moja ma

Moja prva asocijacija na preferans je cigara u uglu ćaletovih usana, prekrivenih gustom bradom i brkovima koji su se preko njih prelivali, soba prepuna dima, dva random lika sa njegovog posla, nervozna keva kojoj se već odavno spava i baba koja pospana, ali srećna, prinosi mezetluk i rakiju. Moja zbunjenost dok izgovaraju uvek iste reči, dva, tri, igra, betl, sans i nespretni pokušaji ćaleta da mi objasni pravila koji su se uvek završavali rečima: moraš da gledaš, kada porasteš, naučićeš. Godine su prolazile, ali nisam uspevao da povežem logiku sa redosledom izbacivanja karata na talon i nervoznim licima čije se raspoloženje menjalo u zavisnosti od broja osvojenih štihova. Shvatao sam da je pref nešto komplikovano, igra rezervisana za pametnjakoviće, nešto što nikada neću moći da naučim. Photo by Jarosław Kwoczała on Unsplash Moja pogubljenost nakon polas

Smrt je oduvek tabu, okruženi smo njome, trudeći se da je ignorišemo, zaboravimo, umanjimo njen značaj, unizimo u sopstvenim očima. Svaka smrt nas menja iz korena, menja čak i realne okolnosti, čupa i kida veze sa ljudima i uspomenama ili uspostavlja nove iz alhemije života. Photo by  Mathew MacQuarrie  on  Unsplash Kada gledam unazad upravo su smrti, tuđe i tužne, prekretnice u životu, načinu shvatanja i poimanja sveta. One su deo slagalice, neizostavni deo naših karaktera i ne treba im prilaziti sa strahom već kao učiteljima ili zlobnim rođacima koji vas opamete. Kada si klinac dožvljavaš ih kao nešto tamo daleko i nestvarno, uvek zaštićen, ušuškan u toplinu majčinog zagrljaja, nesvestan praznine koja iza njih ostaje. Ne pričam ovde o ratu ili epidemiji, inflaciji smrti, koja čini da ljudi ogrube, toliko očvrsnu da bi preživeli i bol prevazišli, da na nju gledaju sa prezirom i potrebnom distancom, već o malim ličnim smrtima koje kao neke skretnice menjaju tokove naših života.

Korona i žvaljo su nas nagurali u stanove, naše male jazbine u kojima imamo onaj umirujući osećaj lažne sigurnosti. U samo nekoliko dana, kao u Last Action Hero , izmešali smo stvarnost i film, živimo fragmente pokretnih slika za koje smo verovali, ili barem se nadali, da su previše fantastične da bi se dogodile. Ja u potpunom mentalnom rasulu, prolazim ubrzane, fast forward , periode anksioznosti, straha, besa, očaja, pa sve do tako utešne ravnodušnosti. Na momente imam onaj, pomalo neprijatan osećaj, znate, kada vam je glava na panju i teški malj vam se neumitno približava. A da, naravno da ne znate :)  Photo by  Susanne Schwarz  on  Unsplash Prvih dana povratak iz prodavnice izgledao je kao izlazak iz zone Černobila, sa sve hemijskim procesom dekontaminacije, nedostajao je samo veseli zvuk Gajgerovog brojača da upotpuni atmosferu. Na ulici jutrom, tradicionalno bučni, prodavci iz lokalne prodavnice, popodne mrtvilo, sumorna atmosfera koju je povremeno razbijao poneki usamljeni kučka

Tačno se sećam zabezeknutog lica moje majke početkom osamdesetih, kada je ćale saopštio da je u nautičkoj prodavnici, koja se nalazila na Adi Ciganliji, kupio čamac, lađu, "Istranku" u protivvrednosti novog stojadina (Zastava 101).  Dani ljutnje, svađe, tradicionalne dernjave, koja u našem domu nije bila ništa neuobičajeno, drali smo se i oko mnogo manjih stvari. Ljutnja je trajala sve do prve vožnje Savom, nakon koje nam je svima bilo pomalo žao što nije kupljena duža verzija, imena jedne karijatide na spomeniku Neznanom junaku, "Dalmatika". Photo by  Mael BALLAND  on  Unsplash Ćale je izabrao ime "Srbija", ispisano Miroslavljevom ćirilicom, što je za ono vreme bilo prilično šokantno i imalo nekolilko organizacionih nedostataka, kao što je premazivanje imena kada čamac vučemo na letovanje u Hrvatsku. Simbolika tog imena dovedena je do nadrealnosti, kada je čamac nastradao 23. aprila 1999. godine u NATO bombardovanju, kao kolateralna šteta naivnosti

Svi imamo neko magično mesto koje živi u našem sećanju, na koje mislimo kada smo setni, kada nam je teško, kada želimo sami sebe da bodrimo i oraspoložimo. Mesto koje nas ispuni toplinom svesni da je, kao jezici izolovanih etničkih zajednica, ostalo zamrznuto u našoj mašti i koje očajnički pokušavamo da sačuvamo od zaborava. Kako mi bude nadolazila inspiracija, u nekoliko priča, pokušaću da dočaram magiju mesta, iako su prošle decenije, koje i dalje čuvam u srcu kao nešto najlepše što mi se događalo, naravno provučeno kroz filter vremena koji stvari uvek prikazuje lepšim nego što jesu ili su bile. Stiniva Nakon fijaska od letovanja '84 u Rovinju, rešeni da se malo oraspoložimo, a usput da se matorci izmire, krećemo preko Šibenika, slapova Krke i Splita do ostrva Vis, nesvesni koliko će nam ta odluka promeniti živote. Ideja je bila da obiđemo maminu koleginicu u uvali, animalnog imena, Ženka. Divljina, improvizovana kućica blizu mora gotovo trenutno hipnotiše matorce, mene je

Na Dunav stanici stojimo durg iz razreda, njegova mama i ja, čekamo šinobus za Zrenjanin koji će nas odvesti u prvomajsku avanturu. Prvi put su me roditelji pustili da otputujem, bez pratnje rođaka ili učiteljice. U okviru prtljaga nezaobilazan Spectrum, dobra volja i planovi za nezaboravni vikend, koji je to i postao, ali ne zahvaljujući našoj maštovitosti. Photo by  Yves Alarie  on  Unsplash Jugoslavija je tada još uvek zemlja iza gvozdene zavese, na oko nisu bile vidljive pukotine, koje će se do početka devedesetih pretvoriti u rasede i kanjone koji će dovesti do definitivnog kraha države. Iz ponašanja tadašnjeg rukovodstva, svako sa gramom mozga, može shvatiti genezu podaničkog mentaliteta koju današnja pošast od vlasti, u drugom režimu, iskusno koristi. Kao što mnogi znaju, nesreća se dogodila 26. aprila, manje od nedelju dana pre velikog praznika, Dana rada, koji je u našoj socijalističoj zemalji radnog naroda i narodnosti podrazumevao dane odmora, nerada, obično u priro

Braće Jerković, radničko naselje na periferiji Beograda u kojem sam proveo detinjstvo i koje me je umnogome oblikovalo kao ličnost, zauvek će ostati deo mene. Kraj policajaca, socijalnih slučajeva, krimosa, radnika i dođoša iz svih krajeva bivše države, koji istovremeno, pored svih nedostataka, volim, ali i mrzim. Da bi mogli da zamislite kako je izgledalo odrastanje prvo moram da vam dočaram geografiju zavičaja.  Na severozapadnoj granici naselja nalazi se mitska Marinkova bara, lavirint malih ulica naseljenih Ciganima, danas Romima, mesto gde Kusturica uvek može svratiti po malo inspiracije. Dok se padinom Zaplanjske penjete istočno prema stadionu Voždovca, čiji se najverniji fanovi slikovito zovu Invalidi, počinje stari Jerković, mešavina privatnih kuća i prvih radničkih zgrada, sa osnovom školom "Branislav Nušić", hirurški podeljenom ulicom, gde su dva krila povezana pasarelom. Danas ćete je prepoznati po tržnom centru Stadion, prvom susedu, koji sa Centralnim Grobljem f

Strah je nešto što nas prati ceo život, živi organizam koji je tu sa nama, u nama i pored nas, večito se transformiše, uzima razne oblike i forme. Trudimo se da postanemo dreser straha, ukoliko ga ignorišemo verovatno smo budale, ukoliko dozvolimo da nas sputa postajemo kukavice, ali ukoliko ga zajašemo, kao surfer ogroman talas, može nas voziti, priuštiti zadovoljstvo, sve dok nas ne olupa o šljunkovito dno. U strahu se ne može živeti, jer je život jedan, moramo mu se uvek, sa više ili manje uspeha, suprostaviti i iz njega učiti. Ukoliko mu se prepustimo menjamo sve one slatke sokove života, za bljutavu, užeglu močvaru. " Fear is a feeling induced by perceived danger or threat that occurs in certain types of organisms, which causes a change in metabolic and organ functions and ultimately a change in behavior, such as fleeing, hiding, or freezing from perceived traumatic events." Photo by  Stefano Pollio  on  Unsplash Prvo je to bio strah od maminog pruta ili tatino

Od kada znam za sebe škola, tačnije želja za znanjem, je kod nas meta podsmeha. Od prvog razreda možete čuti decu kako vršnjake nazivaju pogrdnim imenima jer su pametnija ili žele da znaju više. Pokušaću da dočaram šta za mene znači škola, zašto je ona karta za slobodu, zašto sam uvek bio ponosan kada me zovu štreberom i zašto se pokušava i, nažalost, uspeva sistematsko uništavanje obrazovnog sistema u Srbiji. Photo by  Cole Keister  on  Unsplash Danas bi verovatno bio neki hausmajstor da profesorka matematike nije prepoznala, kakav-takav, talenat za matiš u petom razredu. Strpljivo me je pripremala za takmičenja, uporno, bodrila i utabala put mojoj karijeri. Kada mi je ulila poverenje u samoga sebe išlo je lako, 15 godina neprekidnog učenja, školovanja i to je to. Ko kaže da ima prečica ili laže ili je neverovatan talenat, što je moguće, ali izuzetno retko. Prosto ne verujem dok gledam one idiotske reklame koje vam prodaju san da će od vas za 3 meseca napraviti vrhunske, instan