Živan Warhol

Još jedan radni dan na izmaku, vračarska gungula u letnjim baštama blaziranih kafića, osmesi na licima putnika sa globalnog Titanika. Za stolom poznata lica, dvoje najbližih, koja viđam kontinualno poslednjih trideset i kusur godina, čekamo relativno nova lica koja su uplovila u naše živote, predmet tajnih priča i malih intriga. Photo by Toa Heftiba on Unsplash Naš zenit odavno je iza naših leđa, živimo od sećanja i starih odluka, bilo da se na njih ljutimo, bilo da ih se sa setom prisećamo. Svakog dana osećam kako starimo, osećam to na koži, osećam u porama, a najviše u pričama koje pričamo i načinima na koji to radimo. A u meni još uvek tinja strast, želja, želja da se upustim u nepoznato i izgubim odavde u potpuno nepoznatom pravcu, negde gde me sunce preznaja, a blagi vetar suši, dok se dim vijori iznad moje glave, kroz slamnati šešir. Oko mene pregršt žena, divnih razvučenih osmeha, smejućih očiju i povremeno umornih pogleda, zavaljenih oko stola gradskog kafića u čijem društvu g...

Braće Jerković, radničko naselje na periferiji Beograda u kojem sam proveo detinjstvo i koje me je umnogome oblikovalo kao ličnost, zauvek će ostati deo mene. Kraj policajaca, socijalnih slučajeva, krimosa, radnika i dođoša iz svih krajeva bivše države, koji istovremeno, pored svih nedostataka, volim, ali i mrzim. Da bi mogli da zamislite kako je izgledalo odrastanje prvo moram da vam dočaram geografiju zavičaja.  Na severozapadnoj granici naselja nalazi se mitska Marinkova bara, lavirint malih ulica naseljenih Ciganima, danas Romima, mesto gde Kusturica uvek može svratiti po malo inspiracije. Dok se padinom Zaplanjske penjete istočno prema stadionu Voždovca, čiji se najverniji fanovi slikovito zovu Invalidi, počinje stari Jerković, mešavina privatnih kuća i prvih radničkih zgrada, sa osnovom školom "Branislav Nušić", hirurški podeljenom ulicom, gde su dva krila povezana pasarelom. Danas ćete je prepoznati po tržnom centru Stadion, prvom susedu, koji sa Centralnim Grobljem f...

Sa nekim ljudim povezan si, čini ti se oduvek, pa sve do zauvek. Kada ih upoznaš, pojma nemaš da ćete, ovako ili onako, biti nerazdvojni. U početku obitavaju na periferiji tvog života, a zatim se, malo po malo, sele prema centru, neprimetno, tako da ne možeš da se setiš ni kada, ni kako se to dogodilo. Putevi, momci, devojke, muževi, žene razvlače vas na različite strane, ekipe guraju u drugačije fazone, ali na kraju, uvek završite kriveći se od smeha ili ređe plačući. Poznanika imam puno, prijatelja relativno malo, na rodbini bi mi mnogi pozavideli, ali samo ja imam moje musketare. Recept za viđanje: Četiri musketara, tri ludaje, različitih senzibilita: luda-ko-struja, nesigurno-duhovita, šatro smerna-organizovana. Situacije dosade, euforije, neizmerne tuge, radosti ili jednostavno slobodnog vremena. Malo ili malo više alkohola ili respirator. Terasa ili neko mesto gde gruva muzika, ali takva da se bar jedan nervira. Poneka tajna. Malo slabosti dobro umešane u zajebancij...