Nakon gušenja studentskih demonstracija '68, prebacili su me u noćnu smenu, koja bi započinjala vinjakom u "Poslednjoj šansi". Teško je glumiti pijanca trezan, pa iz razloga autentičnosti već oko deset sam bio trešten pijan, lelujao između stolova, pokušavajući da se priključim društvu disidenata ili jakih momaka, dok je nada mnom lebdela molitva za još jedan vinjak. Mlad, balav, ponekad i upišan, delovao sam kao bezopasana, zabavna budala, kojoj su olako otkrivali svoje tajne, pričali zabranjene viceve ili ogovarali švalerke. Otvarali su se preda mnom, pravili se važni, ne shvatajući da ih njihova gordost gura u propast, otelotvorenu najčešće u batinama, koje ih, u kombinaciji sa rušenjem lagodnog gradskog života otkrivanjem mračnih tajni, pretvaraju u saradnike službe.
Često o sebi mislim kao o palom, ali ipak, anđelu, koji je nekada, ostavite me u ubeđenju, bio tako ispravan. Anđelu koji mami duše na našu stranu, čekajući da se okliznu dok hodaju po ivici života. U "Šansi" me je raskrinkao alkohol i znatiželja, kada sam u kasnim, odnosno, ranim jutranjim časovima pokuśavao da isprovociram jednog iz ekipe S.M. da ispriča o poznanstvu sa emigracijom u Parizu. Topla i lepljiva krv, kao rezultat bliskog susreta flaše i moje glave, slivala mi se niz čelo pravo u levo oko, što me je činilo polu-slepim. Sve bih otrpeo, ali kada mi je rekao da sam pandursko, udbaško smeće, pala mi je zavesa i posegao sam za službenom legitimacijom, čime je moja karijera u gradskim kafanama bila završena.
Koliko smo samo uglednih novinara regrutovali, lomeći ih na tajnama, pohlepi i gluposti. Oduvek su voleli da u dimu cigarete jedu i piju, budu okruženi boemima, ne bi li, barem u sopstvenim očima, bili ravnopravni sa njima. Većina novinara su netalentovani, sujetni, lenji pisci u pokušaju. Oni drugi su retki, jer se svaki uspeh, a i neuspeh, može platiti glavom. Sveža su sećanja na one koji su pali i bez obzira što smo bili na suprotnim stranama, nekako ipak osećam poštovanje za njih. Najopasniji su bili naši, kao S.Ć, koji su se otrgli kontroli. Znali su kako da nas, ako ne onemoguće, ono uspore. Ima i onih koje smo mi promovisali, još uvek se u kuloarima priča kako je onom M.M, za kojeg čak i mi mislimo da je govno, dato da sortira dokumentaciju o deci funkcionera, a on predložio Dolancu da to objave kao disidentsku knjigu, ne bi li državne funkcionere držali pod kontrolom. Verovatno su glavonje već tada znale šta se sprema. To ga je lansiralo u novinarsku stratosferu. Mada karma je čudo, ona karakandžula od žene mu je dovoljna kazna. Svašta se o njemu pričalo, svi znamo da je bio spreman na sve, još uvek mi je žao kada pomislim da je Dada, koje smo se plašili, ali poštovali, umrla verujući da joj je prijatelj. Smešni su ti novinari, prosto je neverovatno da su uspevali tako dugo da održe masku nevinosti. I danas mnogi su aktivni, ali strogo paze da ne budu raskrinkani, s obzirom da mnogi rade u opozicionim novinama. Generalno, služba se ne meša u uređivačku politiku, barem ne na papiru, toleriše sve, bitno je samo da u pravom trenutku potpišu tekst koji im se dostavi.
Malo mi smeta što je država mislila da smo glupi, koliko smo samo puta morali da pocepamo izveštaje sa detaljima nekog sastanaka najvišeg državnog vrha sa "ambasadorima" i "atešeima" na kojima su krojili našu sudbinu, pogotovo u turbulentnim devedesetim i dvehiljaditim, pri kraju moje karijere. O kriminalcima da ne pričam, jer su oni praktično kolege, nekima od njih često odlazim na slave i porodične proslave. Skoro sam na TVu čuo i da je glavni šef radio za CIA, mada iskutvo mi govori da ne verujem informacijama koje se plasiraju u medijima. Doduše uvek mi je bio pomalo sumnjiv. Intimno ne želim da verujem u to, jer to bi značilo da je i On radio za Amere.
No da se vratim na priču. Po kazni ili po nagradi, ne mogu da se odlučim, prebacili su me u Metropol, koji je u to vreme bio stecište animir dama, koje su radnu dozvolu za najstariji zanat kupovale informacijama. Lagao bih ako bih rekao da se nisam i sam ponekad okoristio o njihova glatka tela i bujne grudi, sve dok nisam navukao triper i uspomenu na to bolno iskustvo. Turisti, glumci, pevači, delegacije bili su stalne mušterije. Ponekad mislim da o njima znam više nego oni sami, uključujući i perverzne sklonosti i bizarne fetiše, koji, između ostalog, uključuju lizanje stopala, sodomiju, nastrane žurke ili u slučaju pojedinih paćenika i intenzivno mokrenje. Lepe su to godine bile, ali sa porastom broja kurvi i hotela, kao i dolaskom mladih lavova službe, moja pozicija je bila sve ugroženija. Na kraju su me rasporedili za vozača jedog domaćeg uvozno/izvoznog preduzeća, da ne kažem OURa.
Kasnije je iskustvo iz Metropola omogućilo osnivanje potpuno novog odeljenja udavača, koje smo regrutovali iz redova, pokazaće se najodanijih, često malo kompromitovanih, ali uhvaćenih, kraljica noći ili siromašnih studentkinja iz unutrašnosti kojima je bila potrebna finansijska pomoć. Služba je debelo plaćala, ali i prilike su bile dobre, tako da su uživale u blagostanju. Plaćali smo i školovanja, prekvalifikacije, ma sve što je potrebno da bi od njih napravili fatalne žene, kojima subjekti pod prismotrom ne mogu odoleti. U okviru odeljenja imali smo specijaliste za rasturanje brakova, nameštanje dokaza, organizovanje slučajnih susreta i sl. Udavače su bile majke, žene, na privremenom radu u braku, sve dok ih smrt ili služba ne razdvoje. Skoro mi je kolega na skupu penzionera DB-a rekao da su danas to odeljenje doveli do savršenstva, tako da su mnoge supruge živih i pokojnih političara, novinarke, direktorke, članice upravnih odbora još uvek aktivne ili pritajene do prave prilike. Činjenica je i da je trend sponzorki prirodno omogućio evoluciju, da ne kažem revoluciju bračnog odeljenja.
Opšte je mesto da su skoro svi vozači braća po službi, jer gde ćete imati priliku da čujete privatne razgovore, obilazite stanove raskalašnih ljubavnica, prisluškujete poslovne dogovore, ako ne u intimi službenog automobila. Vremenom provodite sve viśe vremena zajedno i šefovi postaju ranjive, otvorene knjige, podložne manipulaciji i uceni, u slučaju da je potrebna njihova pomoć da zaštitimo poredak. Doduše ta "pomoć" se u glavnom završavala uništavanjem ili barem zagorčavanjem života nekom trećem, npr. onom direktoru SKCa koji je bio aktivni učesnik demonstracija '68.
Kako se približavala penzija, sve više su me sklanjali u stranu, bez obzira što sam pokušao da se prilagodim, čak sam se i krstio i počeo da se družim sa nacionalistima, ne bi li se nekako vratio u centar zbivanja. Sećam se jedne večeri, osnivala se neka partija krajem '80tih, u sali od nas stotinjak, trećina je radila za službu, samo smo se ispod oka, skoro neprimetnim pokretom, pozdravljali. Neki su bili toliko dobri, da sam za njih mnogo kasnije saznao, kada su već uveliko učestvovali u vlasti.
Prevremeno su me "penzionisali" i zaposlili kao taksistu. Taksi je idealno operativno sredstvo za prikupljanje informacija, jednostavno možete osećati kako grad diše, a u boljem slučaju biti svedok kompromitujućih događaja. Na nas deset kolega, pojavi se jedan taksista koji nije, ali obično bi ga se brzo rešili. Pojavom ovih, kako mladi kažu, društvenih mreža i digitalne tehnologije, nas staru gardu sve više guraju u stranu i tu ne mislim samo na penzionere. Kažu da su mobilni telefoni službin mokrki san, ali šta ja znam. Varaju se ako misle da kompujuteri mogu sve, bez obzira što su dvehiljaditih od Izraelaca kupili svu moguću opremu za prisluškivanje i nadzor, a danas kupuju od Kineza. Sati i sati provedeni na preslušavanju traka i živo slušanje telefona, zamenjeno je nekim programom koji to radi umesto nas i to lošije, barem iz čiste nostalgije u to želim da verujem. Kuda ide ovaj svet?
Voleo sam svoj posao. Danas, verovatno, ne bih baš toliko revnosno pisao izveštaje o prvim komšijama, ipak sam im skoro svakodnevno sedeo u kući. Osećao sam se jadno, onomad, kada sam ležao u bolnici, svi su došli da me obiđu iako je komšija zbog mog izveštaja dobio otkaz. Mislim da su možda i znali, ali su prema meni uvek bili puni obzira. Imam preko 70 godina u kojima sam, većinu vremena, živeo životima drugih. Јеdino bi mi bilo ispod časti da vodim ove, kako se danas to kaže, botove, to mi je kao da treniram bubašvabe za ratovanje.
Menjam kanale, moram pitati ove mlađe koja od ovih voditeljki, udavača, sada radi za nas. Rado bih pomogao, ovo mi je možda poslednja šansa da još malo služim ...
 |
| Photo by AbsolutVision on Unsplash |
Koliko smo samo uglednih novinara regrutovali, lomeći ih na tajnama, pohlepi i gluposti. Oduvek su voleli da u dimu cigarete jedu i piju, budu okruženi boemima, ne bi li, barem u sopstvenim očima, bili ravnopravni sa njima. Većina novinara su netalentovani, sujetni, lenji pisci u pokušaju. Oni drugi su retki, jer se svaki uspeh, a i neuspeh, može platiti glavom. Sveža su sećanja na one koji su pali i bez obzira što smo bili na suprotnim stranama, nekako ipak osećam poštovanje za njih. Najopasniji su bili naši, kao S.Ć, koji su se otrgli kontroli. Znali su kako da nas, ako ne onemoguće, ono uspore. Ima i onih koje smo mi promovisali, još uvek se u kuloarima priča kako je onom M.M, za kojeg čak i mi mislimo da je govno, dato da sortira dokumentaciju o deci funkcionera, a on predložio Dolancu da to objave kao disidentsku knjigu, ne bi li državne funkcionere držali pod kontrolom. Verovatno su glavonje već tada znale šta se sprema. To ga je lansiralo u novinarsku stratosferu. Mada karma je čudo, ona karakandžula od žene mu je dovoljna kazna. Svašta se o njemu pričalo, svi znamo da je bio spreman na sve, još uvek mi je žao kada pomislim da je Dada, koje smo se plašili, ali poštovali, umrla verujući da joj je prijatelj. Smešni su ti novinari, prosto je neverovatno da su uspevali tako dugo da održe masku nevinosti. I danas mnogi su aktivni, ali strogo paze da ne budu raskrinkani, s obzirom da mnogi rade u opozicionim novinama. Generalno, služba se ne meša u uređivačku politiku, barem ne na papiru, toleriše sve, bitno je samo da u pravom trenutku potpišu tekst koji im se dostavi.
Malo mi smeta što je država mislila da smo glupi, koliko smo samo puta morali da pocepamo izveštaje sa detaljima nekog sastanaka najvišeg državnog vrha sa "ambasadorima" i "atešeima" na kojima su krojili našu sudbinu, pogotovo u turbulentnim devedesetim i dvehiljaditim, pri kraju moje karijere. O kriminalcima da ne pričam, jer su oni praktično kolege, nekima od njih često odlazim na slave i porodične proslave. Skoro sam na TVu čuo i da je glavni šef radio za CIA, mada iskutvo mi govori da ne verujem informacijama koje se plasiraju u medijima. Doduše uvek mi je bio pomalo sumnjiv. Intimno ne želim da verujem u to, jer to bi značilo da je i On radio za Amere.
No da se vratim na priču. Po kazni ili po nagradi, ne mogu da se odlučim, prebacili su me u Metropol, koji je u to vreme bio stecište animir dama, koje su radnu dozvolu za najstariji zanat kupovale informacijama. Lagao bih ako bih rekao da se nisam i sam ponekad okoristio o njihova glatka tela i bujne grudi, sve dok nisam navukao triper i uspomenu na to bolno iskustvo. Turisti, glumci, pevači, delegacije bili su stalne mušterije. Ponekad mislim da o njima znam više nego oni sami, uključujući i perverzne sklonosti i bizarne fetiše, koji, između ostalog, uključuju lizanje stopala, sodomiju, nastrane žurke ili u slučaju pojedinih paćenika i intenzivno mokrenje. Lepe su to godine bile, ali sa porastom broja kurvi i hotela, kao i dolaskom mladih lavova službe, moja pozicija je bila sve ugroženija. Na kraju su me rasporedili za vozača jedog domaćeg uvozno/izvoznog preduzeća, da ne kažem OURa.
Kasnije je iskustvo iz Metropola omogućilo osnivanje potpuno novog odeljenja udavača, koje smo regrutovali iz redova, pokazaće se najodanijih, često malo kompromitovanih, ali uhvaćenih, kraljica noći ili siromašnih studentkinja iz unutrašnosti kojima je bila potrebna finansijska pomoć. Služba je debelo plaćala, ali i prilike su bile dobre, tako da su uživale u blagostanju. Plaćali smo i školovanja, prekvalifikacije, ma sve što je potrebno da bi od njih napravili fatalne žene, kojima subjekti pod prismotrom ne mogu odoleti. U okviru odeljenja imali smo specijaliste za rasturanje brakova, nameštanje dokaza, organizovanje slučajnih susreta i sl. Udavače su bile majke, žene, na privremenom radu u braku, sve dok ih smrt ili služba ne razdvoje. Skoro mi je kolega na skupu penzionera DB-a rekao da su danas to odeljenje doveli do savršenstva, tako da su mnoge supruge živih i pokojnih političara, novinarke, direktorke, članice upravnih odbora još uvek aktivne ili pritajene do prave prilike. Činjenica je i da je trend sponzorki prirodno omogućio evoluciju, da ne kažem revoluciju bračnog odeljenja.
Opšte je mesto da su skoro svi vozači braća po službi, jer gde ćete imati priliku da čujete privatne razgovore, obilazite stanove raskalašnih ljubavnica, prisluškujete poslovne dogovore, ako ne u intimi službenog automobila. Vremenom provodite sve viśe vremena zajedno i šefovi postaju ranjive, otvorene knjige, podložne manipulaciji i uceni, u slučaju da je potrebna njihova pomoć da zaštitimo poredak. Doduše ta "pomoć" se u glavnom završavala uništavanjem ili barem zagorčavanjem života nekom trećem, npr. onom direktoru SKCa koji je bio aktivni učesnik demonstracija '68.
Kako se približavala penzija, sve više su me sklanjali u stranu, bez obzira što sam pokušao da se prilagodim, čak sam se i krstio i počeo da se družim sa nacionalistima, ne bi li se nekako vratio u centar zbivanja. Sećam se jedne večeri, osnivala se neka partija krajem '80tih, u sali od nas stotinjak, trećina je radila za službu, samo smo se ispod oka, skoro neprimetnim pokretom, pozdravljali. Neki su bili toliko dobri, da sam za njih mnogo kasnije saznao, kada su već uveliko učestvovali u vlasti.
Prevremeno su me "penzionisali" i zaposlili kao taksistu. Taksi je idealno operativno sredstvo za prikupljanje informacija, jednostavno možete osećati kako grad diše, a u boljem slučaju biti svedok kompromitujućih događaja. Na nas deset kolega, pojavi se jedan taksista koji nije, ali obično bi ga se brzo rešili. Pojavom ovih, kako mladi kažu, društvenih mreža i digitalne tehnologije, nas staru gardu sve više guraju u stranu i tu ne mislim samo na penzionere. Kažu da su mobilni telefoni službin mokrki san, ali šta ja znam. Varaju se ako misle da kompujuteri mogu sve, bez obzira što su dvehiljaditih od Izraelaca kupili svu moguću opremu za prisluškivanje i nadzor, a danas kupuju od Kineza. Sati i sati provedeni na preslušavanju traka i živo slušanje telefona, zamenjeno je nekim programom koji to radi umesto nas i to lošije, barem iz čiste nostalgije u to želim da verujem. Kuda ide ovaj svet?
Voleo sam svoj posao. Danas, verovatno, ne bih baš toliko revnosno pisao izveštaje o prvim komšijama, ipak sam im skoro svakodnevno sedeo u kući. Osećao sam se jadno, onomad, kada sam ležao u bolnici, svi su došli da me obiđu iako je komšija zbog mog izveštaja dobio otkaz. Mislim da su možda i znali, ali su prema meni uvek bili puni obzira. Imam preko 70 godina u kojima sam, većinu vremena, živeo životima drugih. Јеdino bi mi bilo ispod časti da vodim ove, kako se danas to kaže, botove, to mi je kao da treniram bubašvabe za ratovanje.
Menjam kanale, moram pitati ove mlađe koja od ovih voditeljki, udavača, sada radi za nas. Rado bih pomogao, ovo mi je možda poslednja šansa da još malo služim ...
Comments
Post a Comment