Živan Warhol

Boravak u Kuvajtu za mene je posebna avantura. Druženje sa dragim prijateljima, žrtvama našeg egzodusa , odmetnutim i presađenim u deo sveta sa kojim imamo malo toga zajedničkog. Kada sam stigao zaprepastila me sličnost sa Amerikom, vozeći se autoputem kao da me je neko preneo na čuvenu LA dvestapeticu, frapantna sličnost u svakom smislu, uključujući i vozni park. Sličnost se ogleda i u nebrojenim tržnim centrima, često velelepnim džinovskim građevinama, kojima krstare žene prekrivene crnim abajama, okupane parfemima, ispod kojih vire našminkane oči, a ponekad i mrežaste čarape. Tu polako sličnosti blede, da bi razlike postajale sve izraženije. Photo by  JC Gellidon  on  Unsplash Pozitivno me je iznenadila tolerantnost, kada sam kretao na put očekivao sam fundamentalistički nastrojeno društvo koje svira bičevima po leđima neposlušnih građana, međutim, nisam doživeo ni jedno ritualno kamenovanje žena u majcama na bratele, šta više, uglavnom osmehe ili ignorisanje u najgorem slu

Kada razmišljam o skijanju, prvo se setim bočnih strana gajbe za flaše od kojih su se pravile čuvene skijice. Kakva trauma iz detinjstva. Lični rekord u vožnji ogleda se u nekoliko metara panične vožnje, pre ljubljenja male padine na kojoj je samoobuka trajala. Sve do mog "srednjeg" doba skijanje je za mene bilo društvena fantastika, iz mnogo razloga. Neki su očigledni, lova najviše. Tačno mogu da zamislim face mojih matoraca kada im, u vremenu ludila devedesetih, saopštavam da mi treba oprema vrednosti nekoliko stotina tadašnjih maraka. Zatim obučenost moga srednjeg uha, tačnije centra za ravnotežu, koji se nalazi u osnovi krivog tornja u Pizi, kao i vera u sopstvene sposobnosti koja se ogledala u maničnom odmahivanju glavom kada neko predloži spuštanje niz padinu. Photo by  Nathalie Gouzée  on  Unsplash Sredinom zlatnih tridesetih sve se promenilo. Tek što sam izašao iz druge trudnoće, koju je žena okončala porođajem, a ja kilažom od 120kg, na nagovor prijatelja upuš

Sa nekim ljudim povezan si, čini ti se oduvek, pa sve do zauvek. Kada ih upoznaš, pojma nemaš da ćete, ovako ili onako, biti nerazdvojni. U početku obitavaju na periferiji tvog života, a zatim se, malo po malo, sele prema centru, neprimetno, tako da ne možeš da se setiš ni kada, ni kako se to dogodilo. Putevi, momci, devojke, muževi, žene razvlače vas na različite strane, ekipe guraju u drugačije fazone, ali na kraju, uvek završite kriveći se od smeha ili ređe plačući. Poznanika imam puno, prijatelja relativno malo, na rodbini bi mi mnogi pozavideli, ali samo ja imam moje musketare. Recept za viđanje: Četiri musketara, tri ludaje, različitih senzibilita: luda-ko-struja, nesigurno-duhovita, šatro smerna-organizovana. Situacije dosade, euforije, neizmerne tuge, radosti ili jednostavno slobodnog vremena. Malo ili malo više alkohola ili respirator. Terasa ili neko mesto gde gruva muzika, ali takva da se bar jedan nervira. Poneka tajna. Malo slabosti dobro umešane u zajebancij