Živan Warhol

Sutra je veliki dan, upisan u naše kalendare davnog petog avgusta, na godišnjicu veličanstvenog trenutka podizanja naše Boginje, koja i danas sa bakljom u podignutoj ruci donesi svetlost što, još samo noćas, obasjava simbolično Sunce i Mesec našeg grandioznog hrama na obalama reke Hadson i čuva odabrane. Stari milenijum je zašao, rađa se novi, neophodno je napraviti haos, prinoseći žrtvu, da bi iz njega, kao Feniks iz pepela, metaforično i bukvalno, iznikao red. Došao je trenutak za Veliki Reset. Photo by Brett Jordan on Unsplash Ne mogu da spavam, iz špila izvlačim Prvosveštenicu i Toranj, noć je oblačna, na samo par stotina milja od nas besni uragan, braća strepe da može pokvariti sutrašnji jedinstven, još od Vavilona neviđen, dugo planiran i onima koji umeju da čitaju najavljen, grandiozan događaj. Oblaci i svetla velegrada skrivaju daleke zvezde koje su ucrtane, poput kamena temeljca u planove Svetskog Trgovinskog Centra. Tri piramide, tri stuba oslonca, sutra će simbolično biti u

Popodnevno sunce u partnerstvu sa roletnom učinilo me je pospanom zebrom izvaljenom na krevetu. Žmurim, razvlačim se, dok svetlost polako nestaje. Najednom jak prasak, varnice iskaču iz svih štekera u stanu. Teško ustajem, oslonjen na jednu ruku, dolazim do prekidača, želim da upalim svetlo, ništa se ne događa. Nema struje. Okrećem se oko sebe, sat na šporetu ne trepće veselo, kako to obično čini. Otvaram ulazna vrata, na hodniku je već mrak, prekidači ne rade. Oseća se dim, vidim komšiju kako jedva gasi mali požar u kuhinji, srećom uspešno. Tražim mobilni, ne bih li osvetlio dubine mraka, nalazim ga u procepu pored naslona kauča. Podižem ga, mrtav je, ne radi. Ima veliku fleku preko celog ekrana. Čujem kako me neko spolja doziva, prvo nerazgovetno, zatim sve glasnije. Na ulici je već polumrak, čujem graju, otvaram prozor, klinci viču da im otvorim vrata ne radi interfon. Ništa se od uređaja ne čuje, ni automobili, ni muzika, samo glasovi. Ne znam šta se dešava, valjda će uskoro otklo