Skip to main content

Kako sam sjebao svet

Mrzim ova dosadna podneva, danima gledam u monitor ekrana prateći DNK sekvence, sve izgleda kao u Matriksu. Sa nama je i kolega koji je došao iz Amerike da nam pomogne, odlično se slažemo i dobro sarađujemo, što je iznenađujuće s obzirom na moj loš engleski. Dugo se bavim genetikom, uvek me je intrigirala činjenica da smo svi mi samo parče dobro isprogramiranog softvera i genijalnog hardvera. Tek je razvojem računara to postalo toliko očigledno. Imamo centralnu procesorsku jedinicu, imamo magistrale, imamo periferne uređaje, imamo hard diskove, na nekom drugom, biološkom nivou.

Photo by Bill Oxford on Unsplash

Za medicinu i biologiju sam se zainteresovao slučajno, praktično da bih se dodvorio tadašnjoj simpatiji, s druge strane hakovanje me je još kao malog jako zanimalo, naročito mogućnost da nateraš neki stroj da radi ono što mu govoriš, da ga okreneš protiv njega samog, da ga nateraš da seje zarazu putem disketa i kasnije interneta. Neverovatno je da mi se sada pružila prilika da isto to pokušam na ljudima, da nateram njihove programe da se promene, da upotrebim njihov hardver protiv njih samih. 

Svet se, kao u ostalom i ja, radovao kada je počelo tumačenje genoma, s pravom, jer bi to moglo da dovede do lečenja mnogih bolesti, ispravljanje grešaka prirode, promene toka stvari. Naravno da se sve to može zloupotrebiti i da na kraju nekako do toga i dođe. Malo se stidim što sam učestvovao u analizi slabosti određenih etničkih grupa. Mi u Kini zainteresovani smo za depopulaciju, potrebno je svet osloboditi slabih, nemoćnih, ali i onih koji zajednici stalno prave probleme. Interesantno je da i u Americi postoji grupa ljudi koja bi da se reši nagomilanog, socijalnog, tereta društva, siromašnih, bolesnih, obojenih. Smešno mi je dok gledam na TV-u pretnje iz Amerike, dok pored mene sedi Džon. Trenutno radimo na kombinaciji SARS-a sa drugim virusima, pokušavamo da zajašemo zver i nateramo je da radi kako smo zamislili. Početni rezultati su ohrabrujući, ali kontrolabilnost je još uvek mala.

Sve je počelo kao ideja da generišemo virus koji napada tačno određene genetske karakteristike. Prvo su eksperimenti bili na osobama sa Daunovim sindromom, jer tu praktično ne možemo da promašimo, gađamo prazan fudbalski gol teniskom lopticom. Zatim smo išli sve dalje i dalje, preciznije, gađali smo gene za boju kože, predispozicije za bolesti, razvijene bolesti itd. Veliki problem je što teško kontrolišemo nus efekte, imamo ceo tim statističara koji na dnevnoj bazi računa stepen kolateralne štete, ukoliko bi se neki takav virus stvarno pustio u populaciju. Dovedeni su najbolji matematičari sa prestižnih svetskih univerziteta, ali njima ne govorimo o našim eksperimentima, ubeđeni su da rade u epidemiološkim timovima za preventivu.

Veče je tako dosadno, Hi Ju je prošvercovao pivo i kolače od šita da se razveselimo u noćnoj smeni. Radi se 24h, a meni nekako uvek zapadne najdosadniji i najnaporniji deo dana. Kada zaspe čuvar, nas trojca napravićemo malu žurku. Uskoro će i Nova Godina, prilika da iz Vuhana odem i posetim roditelje, jedva čekam da malo pobegnem odavde. Pivo sipamo u plastične flaše sa slamčicom, svi misle da je limunada, pijuckamo, dok veselo grickamo kolačiće. Šit je prava egzotika u Kini, ovde je teško bilo šta sakriti.

Već je kasna noć, pogled mi je mutan, oglašava se alarm iz crvene zone, mora da je neko ponovo zaboravio da uključi rashladne uređaje. O ne, moram da oblačim odelo, stavljam masku, priključujem na dovode za vazduh. To traje nenormalno dugo, možda smo malo preterali sa kolačima. Malo se zanosim, teškom mukom ukucavam moju šifru, provlačim karticu i ulazim unutra. Uključujem klimu, malo mi se vrti u glavi, okrećem se i saplićem o crevo, udaram rukom o pult, lomim epruvetu. Čuvar spava, niko nije video, stvarno ne želim da izgubim ovaj posao.  Brzo čistim sve, dezinfikujem i izlazim napolje, skidam odelo i kačim na ofinger. Tek sad vidim da je rukavica malo pocepana, bacam je u đubre.

Uskoro se završava smena, moram da svratim do pijace da kupim nešto lepo sebi za ručak, možda svežeg šišmiša ili očišćenu zmiju ...




Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Kako se kalio čelik

Braće Jerković, radničko naselje na periferiji Beograda u kojem sam proveo detinjstvo i koje me je umnogome oblikovalo kao ličnost, zauvek će ostati deo mene. Kraj policajaca, socijalnih slučajeva, krimosa, radnika i dođoša iz svih krajeva bivše države, koji istovremeno, pored svih nedostataka, volim, ali i mrzim. Da bi mogli da zamislite kako je izgledalo odrastanje prvo moram da vam dočaram geografiju zavičaja.  Na severozapadnoj granici naselja nalazi se mitska Marinkova bara, lavirint malih ulica naseljenih Ciganima, danas Romima, mesto gde Kusturica uvek može svratiti po malo inspiracije. Dok se padinom Zaplanjske penjete istočno prema stadionu Voždovca, čiji se najverniji fanovi slikovito zovu Invalidi, počinje stari Jerković, mešavina privatnih kuća i prvih radničkih zgrada, sa osnovom školom "Branislav Nušić", hirurški podeljenom ulicom, gde su dva krila povezana pasarelom. Danas ćete je prepoznati po tržnom centru Stadion, prvom susedu, koji sa Centralnim Grobljem f

Biti štreber

Od kada znam za sebe škola, tačnije želja za znanjem, je kod nas meta podsmeha. Od prvog razreda možete čuti decu kako vršnjake nazivaju pogrdnim imenima jer su pametnija ili žele da znaju više. Pokušaću da dočaram šta za mene znači škola, zašto je ona karta za slobodu, zašto sam uvek bio ponosan kada me zovu štreberom i zašto se pokušava i, nažalost, uspeva sistematsko uništavanje obrazovnog sistema u Srbiji. Photo by  Cole Keister  on  Unsplash Danas bi verovatno bio neki hausmajstor da profesorka matematike nije prepoznala, kakav-takav, talenat za matiš u petom razredu. Strpljivo me je pripremala za takmičenja, uporno, bodrila i utabala put mojoj karijeri. Kada mi je ulila poverenje u samoga sebe išlo je lako, 15 godina neprekidnog učenja, školovanja i to je to. Ko kaže da ima prečica ili laže ili je neverovatan talenat, što je moguće, ali izuzetno retko. Prosto ne verujem dok gledam one idiotske reklame koje vam prodaju san da će od vas za 3 meseca napraviti vrhunske, instan

Pornografija naše mladosti

Dugo sam se razmišljao kako da napišem ovaj post, a da bude pristojan, korektan i da ne veliča pornografiju kao takvu, pogotovo ne sve ono negativno vezano za nju, a sa druge strane da opiše tu nevidljivu povezanost, ne samo mene, već celih generacija dečaka i muškaraca (možda i žena, ali do tih informacija je teško doći i ukoliko je neka od vas spremna da gostuje na tu temu rado ću objaviti pogled iz ženskog ugla) i ulogu u našem odrastanju. Pornografija nekad i danas potpuno su dva različita pojma, poredimo fiću i porše, s tim što nam je porše već peti auto ispred ogromne vile, nakon što smo se obogatili, a za fiću nas vezuju mladalačke uspomene, čuvamo ga zbog zadnjeg sedišta za koje smo emotivno vezani. " Pornography (often abbreviated porn) is the portrayal of sexual subject matter for the exclusive purpose of sexual arousal." Na samo pominjanje pornografije većini čistunaca se diže kosa na glavi, verovatno opravdano, ali kada si klinac, ona je zvezda vodilja, svet