Živan Warhol

Kada razmišljam o skijanju, prvo se setim bočnih strana gajbe za flaše od kojih su se pravile čuvene skijice. Kakva trauma iz detinjstva. Lični rekord u vožnji ogleda se u nekoliko metara panične vožnje, pre ljubljenja male padine na kojoj je samoobuka trajala. Sve do mog "srednjeg" doba skijanje je za mene bilo društvena fantastika, iz mnogo razloga. Neki su očigledni, lova najviše. Tačno mogu da zamislim face mojih matoraca kada im, u vremenu ludila devedesetih, saopštavam da mi treba oprema vrednosti nekoliko stotina tadašnjih maraka. Zatim obučenost moga srednjeg uha, tačnije centra za ravnotežu, koji se nalazi u osnovi krivog tornja u Pizi, kao i vera u sopstvene sposobnosti koja se ogledala u maničnom odmahivanju glavom kada neko predloži spuštanje niz padinu. Photo by  Nathalie Gouzée  on  Unsplash Sredinom zlatnih tridesetih sve se promenilo. Tek što sam izašao iz druge trudnoće, koju je žena okončala porođajem, a ja kilažom od 120kg, na nagovor prijatelja upuš

Nove godine su kvarljiva roba. Željno ih iščekujemo ne bi li probleme kao gumicom izbrisali, resetovali se, krenuli od praznog lista papira. Ipak, kada sve prođe uviđamo da Zemljina revolucija na našu ličnu evoluciju uglavnom deluje negativno. Kiša sipi, teglim ceger sa pićem, ne prolazimo na prvom nivou igrice uhvati-taksi-u-novogodišnjoj-noći. Dolaze kolima po nas, parking hotela Hilton, ponovo moram da vučem tešku torbu do gajbe gde je žurka. U hotelski lift ulaze dve celulitske bombe, hvataju poslednji voz za kežual doček u društvu galantne gospode, dok ja gledam onaj moj ceger. Veče obećava. Photo by  Hermes Rivera  on  Unsplash Kroz glavu mi prolaze neki stari dočeci. Najuzbudljiviji je sigurno bio u urgentnom centru '95, kada je švester golmanski uhvatila petardu bačenu od strane polu-narkomana, zaostalog u razvoju, koji je izbegao sudbinu bacanja sa terase od strane moje malenkosti. Od tada ne pravim žurke za doček. Doktor, mesarski krvavog mantila, nekolicina zatvor