Živan Warhol

Oči držim širom otvorene, oko mene je potpuni mrak. Čujem glasove u neposrednoj blizini, dizalica me žulja i udara u bubreg sa svakom neravninom. Znojim se, prebiram sećanja, strah mi obuzima svaki deo tela. Ne mogu da procenim koliko se vozimo, deluje mi kao čitava večnost. Na uglu usana sladak ukus krvi koja mi se negde iz kose sliva preko slepoočnice. Jutros sam se probudio pre svih, dugo sam plakao u kupatilu dok sam se tuširao, pokušavajući da shvatim kako sam sebi dozvolio da dođem do granice očaja. Ležao sam sa decom u krevetu, nežno ih mazio po kosi, dok su mi se teške muške suze slivale niz obraze, istim tragom po kojem mi se sada sliva krv. Photo by Christian Englmeier on Unsplash Kocka. Uvek sam mislio da je najgore biti narkoman, sada znam da je biti kockar gore. Nekoliko sekundi udara adrenalina dok čekam kuglicu da se zaustavi na mome broju platio sam robovanjem i strepnjom. Strepnjom za svoj, strepnjom za život roditelja, strepnjom za život žene, strepnjom za moje anđel...

Dum, dum, dum. Glava mi je kao zvono. "Ustaj konjino prošlo je 12 sati!" Jedva otvaram oči, sa zidova me gledaju oker tapete preživele jogurt revoluciju. Rukom napipavam stočić, tražim pljuge, poslednji Vek koji sam ostavio sinoć. Zaspao sam da ga ne bi popušio, da mi ostane za sutra. Stajao sam ispred zgrade pola sata dok nisam užickao dve cigare, jedna za uveče i jedna za jutro. Zatvorenih očiju palim pljugu, u ustima pomešani jutarnji smrad i gorak ukus dima. Photo by Guillermo Velarde on Unsplash Glava me još boli od jebene Baltić votke, sedeo sam u onom birtuzu od 2 popodne i udarao u poker aparat. Ne mogu sebi da oprostim što u poslednjoj ruci nisam igrao veću, 25 maraka, skoro pa bogatstvo, nestalo je u nulama i jedinicama, bar tako mali Sava kaže, razume se u te aparate. Pričao mi je jednom da je lik koji je pisao, taj, kako se zove, program, napravio neku tajnu šifru, pa ako na treću otvorenu pritisneš tri tastera, prvi i poslednja dva, otvoriti sve karte kao da si ...