Dum, dum, dum. Glava mi je kao zvono. "Ustaj konjino prošlo je 12 sati!" Jedva otvaram oči, sa zidova me gledaju oker tapete preživele jogurt revoluciju. Rukom napipavam stočić, tražim pljuge, poslednji Vek koji sam ostavio sinoć. Zaspao sam da ga ne bi popušio, da mi ostane za sutra. Stajao sam ispred zgrade pola sata dok nisam užickao dve cigare, jedna za uveče i jedna za jutro. Zatvorenih očiju palim pljugu, u ustima pomešani jutarnji smrad i gorak ukus dima. Photo by Guillermo Velarde on Unsplash Glava me još boli od jebene Baltić votke, sedeo sam u onom birtuzu od 2 popodne i udarao u poker aparat. Ne mogu sebi da oprostim što u poslednjoj ruci nisam igrao veću, 25 maraka, skoro pa bogatstvo, nestalo je u nulama i jedinicama, bar tako mali Sava kaže, razume se u te aparate. Pričao mi je jednom da je lik koji je pisao, taj, kako se zove, program, napravio neku tajnu šifru, pa ako na treću otvorenu pritisneš tri tastera, prvi i poslednja dva, otvoriti sve karte kao da si