Živan Warhol

Dok smo odrastali u socijalističkoj Jugoslaviji, imali jedan par Levis 501 farmerki i jedne, nama neprocenjivo vredne, starke, mnogima od nas pogledi, snovi i nada u srećnu budućnost bili su usmereni ka Americi. Sanjali smo Holivudske živote, okruženi lepoticama, u širokim kadilacima i ludim noćnim klubovima. Zamišljali smo muziku, Vudstok, andergraund Njujork, prostrani LA. Sa naše strane bare, Amerika je bila nedostižna bajka, ideal slobode. Photo by Anthony Shane on Unsplash Priliku da prvi put odem u Ameriku dobio sam u trenutku raspada naše stare države. Bio sam student završne godine, praktično bez dinara i u svom i u džepu matoraca. Konferencija o hardveru, sumnjivog kvaliteta, održavala se u Las Vegasu u legendarnom hotelu Rivjera, koji često možete videti u filmovima. U tom trenutku rat je okončan u Bosni, spremao se novi na Kosovu, a SRJ se nalazila pod prvom pretnjom bombardovanja, za koju smo (kao i za pravo bombardovanje koje je usledilo nekoliko godina kasnije) mislili d

Početak devedesetih, vreme kada sam zakoračio u punoletstvo i bio tako željan mladalačke slobode. Napokon nas dvojca, rođak, za mene burazer i ja, krećemo sami na more ispunjeni iskustvima drugih, željni sopstvenog. Pakujemo stvari u dva prepuna ranca sa šipkama, okićena drangulijama i nepotrebnim pomagalima: posuđem, raznom kamperskom opremom koju ćemo, kako putovanje bude odmicalo, gubiti. Uz to i tegla meda, koja će se negde usput razbiti i postati mamac za hordu mrava, i nezaobilazna vreća za spavanje i slamnata prostirka. U hroničnom nedostatku love, rešeni da idemo autostopom, montiramo se na izlazu iz grada, na pumpi Zmaj, u nadi da će nas neko povesti negde u pravcu mora. Svetsko prvenstvo u fudbalu je u toku, mi smo već izgubili, na penale, četvrtfinale od Maradone i ekipe. U vazduhu se oseća nadolazeća oluja, ali svi zajedno uživamo u povetarcu koji joj prethodi, višestranačje se tek rodilo u postkomunističkoj državi. Nismo bili svesni da će uskoro nastupiti prvobitna akumul

Boravak u Kuvajtu za mene je posebna avantura. Druženje sa dragim prijateljima, žrtvama našeg egzodusa , odmetnutim i presađenim u deo sveta sa kojim imamo malo toga zajedničkog. Kada sam stigao zaprepastila me sličnost sa Amerikom, vozeći se autoputem kao da me je neko preneo na čuvenu LA dvestapeticu, frapantna sličnost u svakom smislu, uključujući i vozni park. Sličnost se ogleda i u nebrojenim tržnim centrima, često velelepnim džinovskim građevinama, kojima krstare žene prekrivene crnim abajama, okupane parfemima, ispod kojih vire našminkane oči, a ponekad i mrežaste čarape. Tu polako sličnosti blede, da bi razlike postajale sve izraženije. Photo by  JC Gellidon  on  Unsplash Pozitivno me je iznenadila tolerantnost, kada sam kretao na put očekivao sam fundamentalistički nastrojeno društvo koje svira bičevima po leđima neposlušnih građana, međutim, nisam doživeo ni jedno ritualno kamenovanje žena u majcama na bratele, šta više, uglavnom osmehe ili ignorisanje u najgorem slu

Svi imamo priče, verovatno lepše u sećanju nego u stvarnosti, koje neprestano prepričavamo pokušavajući da oživimo trenutke sreće, zadovoljstva, straha i uzbuđenja koje smo osećali dok smo ih proživljavali. Moja omiljena priča je o putovanju autostopom, kojom sam dosadio i Bogu i ljudima i na čije pominjanje većina onih koji me poznaju prevrću očima (što znači verovatno i ti čitaoče:). Neće me to sprečiti da je ovde ispričam ponovo, ali iz jednog drugog ugla koji pokazuje koliko se svet promenio u poslednjih 30 godina. Volim da je pričam, ne samo da bih se pravio važan, već zato što me je to iskustvo umnogome definisalo i obeležilo do kraja života. Da bi shvatili zašto, morate shvatiti ili se prisetiti trenutka u kojem smo živeli. Želeo sam i mali omaž Miki Oklopdžiću , antiheroju moje mladosti, mada je u poređenju sa njegovim C.A. Bluzom  ovo bajka za laku noć. Photo by  Atlas Green  on  Unsplash " Hitchhiking (also known as thumbing or hitching ) is a means of transport