Članom br. 1 zakona o prijateljstvu, nalaže mi se da objavim gostujući post, moje prijateljice Guglane Mondrijan, kao odgovor na Egzodus . Nadam se da će vam pogled jednog starog gasterbajtera biti interesantan i dodati nove boje u ovu priču. Otkud ja u Americi Ideju da zapalim negde u inostranstvo nisam ozbiljno razmatrala ranih devedesetih. Koliko je mladom čoveku zaista potrebno da bude srećan sa osamnaest godina? Koliko me sećanje služi, vrlo malo. Skupljali smo u firmi "Siti", imala je prostorije na sajmištu gde su moji školski drugari, kasnije kumovi radili kao noćni čuvari. Trovali se “step” sokom (mala kesica, kao one u kojima se sad daju raznorazne stevije i splende) razmućenim u dva litra česmovace i eto magičnog pića s izuzetno naglašenim ukusima mandarine, limuna, kivija i ostalog tropskog voća. Kasnije žene su provalile da se njime može i kosa farbati. Uz to kesa-dve smokija i celo veče ni gladni ni žedni. Vozila sam keca, kojeg je tata poklonio meni