Živan Warhol

Smrt je oduvek tabu, okruženi smo njome, trudeći se da je ignorišemo, zaboravimo, umanjimo njen značaj, unizimo u sopstvenim očima. Svaka smrt nas menja iz korena, menja čak i realne okolnosti, čupa i kida veze sa ljudima i uspomenama ili uspostavlja nove iz alhemije života. Photo by  Mathew MacQuarrie  on  Unsplash Kada gledam unazad upravo su smrti, tuđe i tužne, prekretnice u životu, načinu shvatanja i poimanja sveta. One su deo slagalice, neizostavni deo naših karaktera i ne treba im prilaziti sa strahom već kao učiteljima ili zlobnim rođacima koji vas opamete. Kada si klinac dožvljavaš ih kao nešto tamo daleko i nestvarno, uvek zaštićen, ušuškan u toplinu majčinog zagrljaja, nesvestan praznine koja iza njih ostaje. Ne pričam ovde o ratu ili epidemiji, inflaciji smrti, koja čini da ljudi ogrube, toliko očvrsnu da bi preživeli i bol prevazišli, da na nju gledaju sa prezirom i potrebnom distancom, već o malim ličnim smrtima koje kao neke skretnice menjaju tokove naših života.

Puš pauza ispred korporativne zgrade, saosećani pogled kolege koji šapuće iza ruke koja mu prekriva usne. Nailaze koleginice, obara pogled, blago mi okreće leđa, prezrivo odbacujući prethodni razgovor. Nakon što su se cipele koje ulaze u lift izgubile iz vida, ponovo se okreće prema meni, ovog puta nedefinisanog pogleda usmerenog iznad moga ramena. Tapše me po leđima, baca cigaretu na pod, pritiska je vrhom cipele i izgovara nešto u smislu da se divi mojoj hrabrosti i nestaje iza teških vrata zgrade. Photo by  Josh Nuttall  on  Uns plash Vraćam se u kancelariju sam, čim sam zakoračio preko praga ogromnog otvorenog prostora, pogledi su se, kao po komandi, razbežali po monitorima i podu. Koračam, bezuspešno pokušavam da uhvatim pogled onih koji su me do juče bodrili, koji su mi se u mračnim zadimljenim ćoškovima lokalnog bara plačući jadali, objašnjavali da ne mogu više da trpe neprestano ponižavanje. Radimo odgovoran posao, možda budućnost države zavisi od istrajnosti naših kar

Pamtimo velike gubitke, prelomne momente, ali zaboravljamo one male, koji nam iskliznu, nekako neprimetno da se nikada više ne vrate, bez obzira koliko ih volimo i koliko nam znače. Pokušavam da prizovem razna sećanja i da se vratim u prošlost u tačno te, poslednje trenutake, ponovo ih oživim, ne dozvolim da nestanu. Naša sećanja, mala za svakog drugog, ogromna za nas, ako neko iščupa ostaće samo ogromna praznina, spremna da se ispuni tugom ili još gore ravnodušnošću. Photo by  Aron  on  Unsplash Kao klinci stalno smo išli kod tetke, bili smo nerazdvojni. Pamtim te duge večernje razgovore, poneku raspravu, dnevnu sobu ispunjenu slikama, dugačku terasu na kojoj smo voleli da sedimo posmatrajući reku i avione u uzlaznim i silaznim putanjama, dečiju sobu u večitom haosu. Onako mali i razdragani, užasno tužni što moramo kući, zavalili bi se na zadnjem sedištu našeg, uvek razdrndanog automobila, i već na prvom skretanju uhvatio bi nas umor i san. Svetlosni zraci sa bandera kao talasi

Klinika, tamna odeća, smrknuta lica, srednjovečne sestre koje užurbano šetaju hodnicima, ponekad gurajući kolica. Zamišljena lica umornih i razočaranih ljudi. Razmišljam o onome što je u njihovim glavama, bremenu koje nas je povezalo na ovom suludom mestu. Ja odveć star, u glavi mlad, a za većinu čekača klinac, razrađujem sve moguće scenarije, sve ishode ovog pregleda. Šta nosi budućnost, uvek o tome mislim kada se setim razgovora sa stricom, nakom što je otišao u penziju. Prosto je neverovatno kako više nikome ne trebaš onog trenutka kada prestaneš da radiš, rekao je. Stojiš u redu, čekaš smrt. Photo by  Jon Butterworth  on  Unsplash U stvari život je jedna ogromna čekaonica smrti, u kojoj obitavaju razni tmurni likovi, deleći nasumična mesta, stolice. Gledam ljude oko sebe, kao kroz neki crno beli kaleidoskop. Kožna jakna, prekrštene ruke preko naduvenog stomaka, brada. Ko je on? Da li je u životu bio dobar ili loš, nežan prema ljudima ili je možda batinaš koji je živeo na r