Pljuga

Sa setom razmišljam o starim filmovima gde su kadrovi ispunjeni duvanskim dimom u kojima promiču crno bele lepotice dugih nogu, gracioznih pokreta, provlačeći se kroz dimne skulpture. Krijem se u mraku kancelarije na poslednjem spratu dekanata i kroz odškrinut prozor izduvavam dim, gledajući na plato ispred Filozofskog fakulteta, skriven u senci. Teška društvena situacija, poput zimske zagušljive magle, u sećanje mi vraća i filmove poput Zmijskog gnezda ili Kabarea. Ispucale pločice koje prekrivaju zapušteni prostor jasno nam predočavaju značaj visokog obrazovanja u šupljim glavama onih koji državu vode, dok je Njegoš skrenuo pogled od bašte kafića koji je nekada bio knjižara.

Photo by MAHDI HAJIZADE on Unsplash

Petak je odavno izgubio onu mladalačku draž, dan se kao slina razvlači po kiši iščekujući svoj kraj. Između retkih slučajnih prolaznika uočavam nabildovanog lika, ispod nadstrešnice, kako ulazi na pomoćni ulaz zgrade fakulteta noseći poveći ranac na leđima. Dovoljno neobično da mi skrene pažnju, s obzirom da je taj ulaz zaključan već od ranih popodnevnih časova. Nedugo zatim, kroz vrata otvorene kancelarije na petom spratu, vidi se silueta kako promiče praznim hodnicima. Istovremeno kroz glavni ulaz provlače se dve tamne trenerke, pogleda uprtih u pod.

Prekoputa, kao na dlanu, vide se spratovi Filozofskog fakulteta. Prisećam se studentskih dana, natpisa iznad liftova koji upućuju na šta će studenti potrošiti nekoliko godina života. Svaki sprat ima svoju priču koja se bavi različitim aspektima čoveka, psihe, društva, znanja, čovekovom suštinom i plodovima ljudskog duha, otelotvorenim u filozofiji, istoriji i umetnosti, sve one oblasti koje transhumanizam teži da zanemari. Ova zgrada još uvek čuva seme ljudskosti u nama, očajnički pokušavajući da odloži silazak slobodnog čoveka sa društvenog trona. Ipak moralni trulež već se oseća, kao u slučaju preletača profesora sociologije i onog drugog istoričara, nekada studentskog lidera, koji je, kao po tradiciji, izdao svaki opravdani protest. Kroz prozore vide se stepenice koje povezuju spratove, na njima se može pratiti ženski lik kako se, gotovo unezvereno, ali sporo, penje i spušta kroz nivoe društvenih nauka.

Cela država iščekuje izbore u nedelju. Na prvi pogled mali i beznačajni, na drugi veliki i ključni, ključni jer je došlo vreme da se obelodani nemoć žvalavog demona. Doduše to je svim mislećim bićima očigledno već više od godinu dana, a promućurnim i duže. Sigurno se preznojava u mraku kancelarije u koju se uvukao, mljackajući krajevima svojih žvalavih usana, prateći medije na mnogobrojnim ekranima i konsultujući se sa insektima i glodarima iz najbližeg okruženja, ponavljajući sudbine junaka knjige Život insekata. Neverovatno je kako se karakteri često ogledaju u izgledu protagonista, čineći očevidnim njihov glodarski ili gmižući karakter, pružajući eugenici potporu. Ponekad se taj karakter ogleda i u neprirodno velikoj bizonskoj glavi, zašrafljenoj na neproporcijalno telo.

Devojka deluje uznemireno, povremeno se osvrće oko sebe, iskoračuje na različitim spratovima pokušavajući da šetnjom umiri svoj nemir. Prstima provlači ruke kroz kosu, gricka nokte, vraća se do stepenica, menja spratove. Gotovo istovremeno, paralelno sa njom na petom, silueta iz ranca vadi nešto što liči na baklje i sprejeve, smeštajući rekvizite u malu kartonsku kutiju. U jednom trenutku, polako, njemu u susret stepenicama, počinje da se približava devojka, a iza nje tiho, sa spratom zakašnjenja, dvojca crnih korpulentnih mladića. Sva trojca nesvesni su njenog prisustva.

Samo što je zakoračila na peti sprat i prešla dva, tri koraka, silueta pali baklju. Uplašena okreće se prema stepenicama sa kojih su dva mladića već iskoračili na sprat. Dim se širi, čineći pozornicu neprozirnom, mešajući se sa dimom moje cigarete u drugom planu. Pokušava da beži prema desnoj strani zgrade, neprimereno reaguje, mada ja iz daljine vidim samo muk i nejasne obrise tela. Dočekuje je pesnica koja joj glavu baca tamo gde inače stoji radijator, telo se stropoštava na pod, ne vidim je više kroz okvir prozora. Nervozno gasim cigaretu u maloj pepeljari, zatvaram prozor da me neko ne vidi, posmatram samo kroz zavesu iz mraka. Vidim jednog od mladića kako u panici aparatom za gašenje požara gasi kutiju i baklju. Odlučnim pokretima, kao da čupaju kvaku, razvaljuju prozor i postavljaju ga u horizontalni leptir položaj. Njihov letimični pogled napolje budi u meni uslovni refleks terajući me u kratkoročni čučanj. Sve traje užasno kratko, nakon što sam se podigao vidim ih dok beže u tamni deo zgrade.

Ispred zgrade već se nalazi TV ekipa režimske televizije koju vidim krajičkom oka dok napuštam kancelariju. Televizija je vlasništvo moralne amebe koju čeka dugogodišnja robija, ukoliko bude imao sreće. Neobično je kako su se munjevito pojavili ispred zgrade, neverovatno je da su pravili neku reportažu po ovom kišovitom danu. Iz pomoćnog ulaza istrčavaju tri senke i brzim hodom udaljavaju se u pravcu Kneza. Uplašen uzimam svoje stvari, gnječim praznu paklicu i poučen iskustvima drugih prepuštam se samocenzuri. Pitam se da li je naša kamera, koja snima ulaz sa Filozofskog, nešto uhvatila i da li bi se to moglo upotrebiti. Trebalo bi risivere skloniti na sigurno.

Moje raspoloženje polako tone u živo blato svakodnevnice i straha, čekam da mi neko dobaci slamku spasa ...