Moja prva asocijacija na preferans je cigara u uglu ćaletovih usana, prekrivenih gustom bradom i brkovima koji su se preko njih prelivali, soba prepuna dima, dva random lika sa njegovog posla, nervozna keva kojoj se već odavno spava i baba koja pospana, ali srećna, prinosi mezetluk i rakiju. Moja zbunjenost dok izgovaraju uvek iste reči, dva, tri, igra, betl, sans i nespretni pokušaji ćaleta da mi objasni pravila koji su se uvek završavali rečima: moraš da gledaš, kada porasteš, naučićeš. Godine su prolazile, ali nisam uspevao da povežem logiku sa redosledom izbacivanja karata na talon i nervoznim licima čije se raspoloženje menjalo u zavisnosti od broja osvojenih štihova. Shvatao sam da je pref nešto komplikovano, igra rezervisana za pametnjakoviće, nešto što nikada neću moći da naučim. Photo by Jarosław Kwoczała on Unsplash Moja pogubljenost nakon polas