Živan Warhol

Vreme je jedna od stvari koje me najviše plaši. Zamišljam ga kao oprugu na čijem smo kraju vezani, zakačenu za zid života, nategnutu do kraja u trenutku kada započinjemo ovo neizvesno putovanje. U trenutku rođenja, kada se kraj opruge otpusti, čini nam se da stoji, a onda počinje da ubrzava sve dok se ne sabije do kraja udrarajući nas o zid i oslobađajući nakupljenu energiju. Neki se od siline udarca razbiju, dok se drugi  samo odbiju, da bi se do starosti vreme ponovo rasteglo i usporilo, nakon čega počinje novi ciklus ubrzanja u ništavilo, kao eho našeg života i dela, sve do trenutka kada svako kretanje prestaje, do zaborava. Zato iza nekih ljudi koji nas napuste, dugo na celom telu osećamo prasak oslobođene akumulirane energije, osećamo je i kada ih nema, dok nas drugi napuštaju nečujno, bez da su nas pomerili, proizveli bilo kakav zvuk ili osećaj, za života su sve potrošili na sebe. " Time is the indefinite continued progress of existence and events that occur in apparently...

Klinika, tamna odeća, smrknuta lica, srednjovečne sestre koje užurbano šetaju hodnicima, ponekad gurajući kolica. Zamišljena lica umornih i razočaranih ljudi. Razmišljam o onome što je u njihovim glavama, bremenu koje nas je povezalo na ovom suludom mestu. Ja odveć star, u glavi mlad, a za većinu čekača klinac, razrađujem sve moguće scenarije, sve ishode ovog pregleda. Šta nosi budućnost, uvek o tome mislim kada se setim razgovora sa stricom, nakom što je otišao u penziju. Prosto je neverovatno kako više nikome ne trebaš onog trenutka kada prestaneš da radiš, rekao je. Stojiš u redu, čekaš smrt. Photo by  Jon Butterworth  on  Unsplash U stvari život je jedna ogromna čekaonica smrti, u kojoj obitavaju razni tmurni likovi, deleći nasumična mesta, stolice. Gledam ljude oko sebe, kao kroz neki crno beli kaleidoskop. Kožna jakna, prekrštene ruke preko naduvenog stomaka, brada. Ko je on? Da li je u životu bio dobar ili loš, nežan prema ljudima ili je možda batinaš koji...

Srednja škola, jedan od onih omnibus besplatnih koncerata na Tašu. Svi se tiskaju, na stadionu je bar za deset posto više ljudi nego što kapacitet dozvoljava. Ja u farmerkama, očajnom plavom duksu i verovatno onim groznim Puma patikama, koje je keva kupila misleći da se još uvek ložim. Kada samo pomislim da su ih metalci nosili, nije mi dobro. Photo by  Daniele Fantin  on  Unsplash Na binu izlazi mladi Zoran Kostić, alijas Cane. Onako mršav, mlad, nosi peškir oko vrata, provocira publiku. Pojma nemam ko je to. Karakteristično se krivi, oslonjen jednom rukom na koleno. Zavijajući glas, otegnuti slogovi. Pokreti, deluju provokativno, publika mu dobacuje da je peder, bezobrazno odgovara, provocira. Gomila urla. Onda zvuk gitare, "Stoj Džoni stoj", "Ona živi na brdu (i njen ćale je ratni heroj)", "Prsten". Energija me ispunjava celog, oduševljeno skačem, polako se rađa ljubav prema čvrstom zvuku, kasnije panku. "In the second half of the 1970s, p...