Devolucija jedne ljubavi

Kada starost i zaborav dođu po naša sećanja ostaju samo ona okoštala pod uticajem snažne emocije, straha, patnje, mržnje i na kraju ljubavi. Slike iz ponora podsvesti živo mi se vraćaju u fragmentima, praveći omnibus od mog života. U tom omnibusu, pri početku filma, memorijski tik-tok klipovi uglavnom su ispunjeni licima porodice i onih za koje sam verovao da su mi porodica. U tom filmu ne igram ulogu bolju od bilo čije, u montaži sam izbacio sve delove u kojima nisam makar sporedni akter i sve one za čije postupke nisam odgovoran, što uključuje i moju majku.

Photo by Megan Watson on Unsplash

Kakav je neko ili kakav je prema tebi, možeš istinski znati samo kada si pred njim nemoćan, samo kada je u prilici da ti bezinteresno iskaže, barem milost, ako ne ljubav. Nepogrešivo možeš videti karakter iz načina na koji koristi moć, pogotovo iz želje da uživa u tvojoj ili tuđoj patnji. Kada u očima onih koje si bezuslovno voleo, celog svog života, prepoznaš zavist i mržnju, kada je prepoznaš jer jednostavno ne mogu da je sakriju, iako posredne indikatore prepoznaješ već duže vreme, počinješ namerno da topiš fragmente tog omnibusa, kao u poslednjim kadrovima Maratonaca, dajući im potpuno drugačiji smisao.

Uvek sam želeo da imam i rođenog burazera, da imam nekog sa kim ću se tući u kraju, ići na luda mesta, hrabro ići u avanture. Za mene je brat od tetke to i bio, barem u ranom detinjstvu, dok je sestra od tetke bila još jedna rođena. Toliko mi je bila važna da sam po njoj imenovao mlađu, rođenu, sestru. Doživljavao sam sve nas kao jednu porodicu koja živi u dve kuće, na dva kraja grada. Obožavao sam te odlaske na NBG, igrališta između solitera, umorne povratke kući na zadnjem sedištu razdrndanog keca. Te prelepe duge večeri kada pričamo do kasno u noć, igramo Monopol, ušuškani slušamo strašne SF priče koje je teča, u stilu najboljeg BBC TV naratora, pričao. Vrele noći na dugačkoj terasi, dok avioni preleću naše glave, a obrisi centra grada svetlucaju u daljini. I sada pamtim noćni ulazak preko gromobrana u obdanište, zakazane tuče do kojih nikada nije došlo, čitanje stripova i sve ono drugo što deca u tim godinama rade, bezbrojne trenutke čistog spokoja, izmešane sa slikama naših nasmejanih lica.

Retka su dečija letovanja koja pamtim, a da u njima nema nekog od njih. I dalje kada jako stegnem kapke mogu da vidim, čujem i osetim vetar u mokroj kosi dok vozimo čamac u uvali crnogorskog zaliva, toliko lagani da skijamo na dasci koju vuče gumeni čamac sa tomosom 4. Budno oko ćaleta spokojno nas posmatra sa obale, ispijajući vino sa svojom ekipom iz Bigova. Uspomene zabeležene na Super 8 kameri, zavek sačuvan strah i jedna hobotnica. Kako su godine odmicale, putovanja su se nizala diljem Jadrana. Neiscrpna ćaletova energija godinama ih je vukla sa nama gde god da krenemo, uživajući u porodičnoj toplini i bliskosti sa svojom sestrom. Isto je radio i kod kuće u svakoj mogućoj prilici, uz to obavljajući funkciju njihovog haus majstora. Ja se sa druge strane ne sećam ni jednog jedinog mesta gde me je tetka povela, osim izleta na Košutnjak u najranijem detinjstvu, pripisaću to svojoj zaboravnosti.

Za nas decu svi porodični odnosi su bili idila. Tek kako su godine prolazile postajao sam svestan onih malih zločestih prebacivanja među matorcima, slavske svađe počinjale su da dobijaju drugi smisao, nekako smo polako postajali svesni tumora koji je rastao među nama. Tumora koji sada toliko narastao da zahteva hirurški prekid svih odnosa, da ne ubio svaki osećaj za druge u meni, kao što je ubio osećaj za njih.

Adolescencija, stasavanje, pubertetske muke, žurke, bombardovanje, sedeljke, putovanja, neprestani je izvor sećanja na brojne trenutke odrastanja u srećnoj oskudici. Kako se sranje u državi povećavalo, tako smo bili sve upućeniji jedni na druge. Ipak, nekako neprimetno, naši životi su polako počeli da se kreću suprotnim smerovima. Imao sam tu sreću da imam momački stan koji sam koristio uglavnom za okupljanje ekipe i trenutke intime sa devojkom. Otvoreni utorak bio je dan kada je bilo ko mogao da dođe kod mene na kežual druženje, bez najave. Plejada likova prodefilovala je kroz prostor u kojem će kasnije moja deca napraviti prve korake i uvek su među njima bili i oni, čak i kao stalni stanari u periodu od bar dve godine.

Mudri kažu da trguješ sa neprijateljem, a poklanjaš ili razmenjuješ sa prijateljima. Bog mi je svedok da sam nesebično poklanjao, čak me je i sramota da o tome pričam, jer ako daješ od srca ne očekuješ da ti se nadoknadi, ali i ne očekuješ da te za to isto srce ujedu. Kako je vreme proticalo, kako je percepcija mene kao nekog ko može rasla, bez svesti i želje da se razume sav trud, da se razume svakodnevna muka, živci i neuspesi uloženi u posao, porodicu, decu i svet oko mene, počeo sam da osećam drugačiji odnos, počeo sam da osećam zavist koja je nikla iz semena zasađenog unutar interpretacije porodičnih priča i naših uloga u njima. Tome je sigurno doprinela i depresivna klima koje su devedesete i rane dvehiljadite nosile sa sobom, ali i nesavršeni karakteri naših roditelja.

Postoje dva tipa ljudi, prvi koji kormilo svog života drže u svojim rukama, sami veslaju, plivaju i nažalost dave se u brutalnoj svakodnevnici. Postoje i oni drugi, večito nezadovoljni, večito puni očekivanja od drugih koji trebaju, tačnije ne trebaju, moraju, da ispunjavaju njihove potrebe. Poručujem im da pogledaju u sebe i sebi iskreno priznaju kada su i šta učinili za druge, pogotovo iz čiste ljubavi i da se zapitaju da li je neko stvarno dužan, osim kao akt slobodne volje, da to i čini.

Emocije su dispozicija, spremnost da se deluje radi drugih. Spremnost da nekog vodiš na odmor, spremnost da ustupiš stan na par godina, spremnost da noću svojim kolima dolaziš na tuđi fakultet, ne bi li se uštedeo koji dinar od produkcije, da razvoziš slike po izložbama, da odeš negde daleko da bi barem na kratko video toga koga voliš. Spremnost da tuđe dete povedeš da živi sa tobom u inostranstvu jer je u zemlji rat, spremnost da moliš druge da kupuju tuđe slike. Spremnost da svojim prisustvom umanjiš tuđu patnju. Spremnost da budeš pored onih koji umiru u bolnici. Spremnost da svojim imenom garantuješ za nečiji posao. Mnogo spremnosti je iskazano, ali nekako ipak nedovoljno da ispune sva očekivanja.

Hteo bih da upitam koje dispozicije, pretočene u delovanje, sam ja, ili ćale, mogao da osetim na svojoj koži? Kako je, konkretno meni, ili još bitnije ćaletu, vraćeno delovanje? I da se ne razumemo pogrešno, nikada nisam ni očekivao da bude vraćeno, niti sam bilo šta činio u tom očekivanju. Ipak, ono što jesam očekivao je bar saosećanje u mom bolu nakon smrti ćaleta, saosećanje koje nisam dobio čak ni kao formalno saučešće, koje sam dobio čak i od prijatelja sa kojima sam u svađi i površnih poznanika. Kako je i mržnja emocija ona se ogleda u spremnosti da se vrši emotivna ucena.

Razumem da postoje sukobi u raznim rođačkim relacijama, razumem i da je istina, nekako, neravnomerno raspoređena na raznim stranama. U tim sukobima, osnovna valuta su emocije, očekivanja, zavist i mržnja. Uvek sam se trudio da budem van njih, tako sam se i ponašao, ostavljao sam onima koji su vodu zamutili da je sami svojim trudom izbistre. Trudio sam se da ništa ne zasadi u meni seme razdora, verovao sam da, barem mi "deca", možemo da se izdignemo iznad svega toga. O kako sam bio u krivu. 

Kada sam prvi put izneverio, moram reći, materijalna očekivanja i to iz realnih, objektivnih razloga koje neću navoditi jer se mogu protumačiti kao pravdanje, dobio sam i pravi emotivni šamar koji se ogleda u pasivnoj agresiji i demonstrativnom odlasku. Prvi put sam postao svestan da naša međusobna ljubav nije bezuslovna, već omeđena materijalnim očekivanjima. Kako su godine odmicale, slične šamare stoički sam podnosio, istovremeno se nadajući povratku u stanje kakvo je bilo u spokojnom detinjstvu. Daleko od očiju, daleko od srca, veza između nas postala je tek tanka spona od nekoliko upredenih niti. Ulivala je nadu zahtevajući nežno povlačenje sa obe strane do ponovnog spajanja, da ne bi pukla pod silom natezanja. Poslednja od dve niti te spone nestala je odlaskom ćaleta, a jedina preostala predstavljena mojom željom, sa samoživošću i neosetljivošću za moj bol. Pokidana je pokušajem da se mrtvi ćale instrumentalno upotrebi za emotivni obračun i pretnjom izbacivanjem umesto normalnog, bratskog, razgovora.

Ne osećam mržnju, moj osećaj je još gori, osećam sažaljenje, sažaljenje za njih i ono što vidim na njihovim licima, sažaljenje za jednu ljubav koja je pojela samu sebe i pretvorila se u mržnju. Osećam i da ne želim nikada više da ih vidim uz iskrenu nadu da im napokon sve u životu krene i da im Bog sam ispuni sva očekivanja i želje. Želim im večnu nepomućenu sreću u izobilju. Ostavljam i mogućnost da sam ja to sve umislio, siguran sam da i oni imaju svoju verziju istine, verziju u kojoj sam neki loš lik, ma da sam to i stvarno, voleo bih, mada nisam baš siguran, da je i čujem. 

Poslednjim činom ove porodične drame, devolucija jedne ljubavi, konkretno moje, došla je do svog kraja, pola veka je rastočeno je u prah ...