Solarna oluja

Popodnevno sunce u partnerstvu sa roletnom učinilo me je pospanom zebrom izvaljenom na krevetu. Žmurim, razvlačim se, dok svetlost polako nestaje. Najednom jak prasak, varnice iskaču iz svih štekera u stanu. Teško ustajem, oslonjen na jednu ruku, dolazim do prekidača, želim da upalim svetlo, ništa se ne događa. Nema struje. Okrećem se oko sebe, sat na šporetu ne trepće veselo, kako to obično čini. Otvaram ulazna vrata, na hodniku je već mrak, prekidači ne rade. Oseća se dim, vidim komšiju kako jedva gasi mali požar u kuhinji, srećom uspešno. Tražim mobilni, ne bih li osvetlio dubine mraka, nalazim ga u procepu pored naslona kauča. Podižem ga, mrtav je, ne radi. Ima veliku fleku preko celog ekrana. Čujem kako me neko spolja doziva, prvo nerazgovetno, zatim sve glasnije. Na ulici je već polumrak, čujem graju, otvaram prozor, klinci viču da im otvorim vrata ne radi interfon. Ništa se od uređaja ne čuje, ni automobili, ni muzika, samo glasovi. Ne znam šta se dešava, valjda će uskoro otkloniti kvar.

"It has been suggested that a geomagnetic storm on the scale of the solar storm of 1859 today would cause billions or even trillions of dollars of damage to satellites, power grids and radio communications, and could cause electrical blackouts on a massive scale that might not be repaired for weeks, months, or even years."

Photo by Daria Tumanova on Unsplash

Već nekoliko meseci nema struje ni vode. Zatvorili smo se u stanu, sreća da pada kiša i da smo kupili bokal sa filterom za vodu. Toalet koristimo minimalno, smrad je neizdrživ. Brišemo se sa ono malo zaliha vlažnih maramica povremeno. Kada smo shvatili da struje neće biti, osim ukoliko ne pedalamo na improvizovanoj dinami, komšije i ja smo provalili u obližnji supermarket i pokupili šta smo mogli da ponesemo. Dobro je da je ćaletov pištolj kod mene, to nam je poslednja opcija ukoliko huligani pokušaju da opljačkaju stanove. Mi "mlađi" iz ulaza smo se organizovali, čuvamo stražu naizmenično, sreća je da ludak sa trećeg ima ceo arsenal oružija sa ratišta u šteku. Policija pokušava da održi red, nema dovoljno konja, pokupili su i sve sa hipodroma, a grad je ogroman. Brdovit je, biciklama mogu samo blizu stanice. Naređenja moraju biti jasna i precizna, a od trenutka kada napuste stanicu, samo su kuriri i golubi pismonoše veze sa štabom. Kažu da će trebati par godina dok prvi elektronski uređaji ponovo prorade. Vojska ima neke ruske koji su preživeli, ali ih vlada konfiskovala za sopstvene potrebe. Rade i pojedini stari automobili bez elektronike, koje su entuzijasti uspeli da osposobe, ali nema goriva, odavno je sve konfiskovano. Parne mašine vrede čitavo bogatstvo, izvukli su ih iz muzeja i zapuštenih magacina. Par zastarelih nuklearnih elektrana, jebalo ih Krško, koje su koristile reaktore stare generacije sa vodenim hlađenjem su eksplodirale usled kvara elektronike, tako da je vazduh napolju verovatno kontaminiran, mada ta informacija se prenosi od uveta do uveta, ne znam koliko je pouzdana. Mislićemo o tome, ako ne umremo od gladi. Slaba uteha mi je dokumentarac kojeg se sećam iz vremena kada je imalo šta da se gleda na televiziji, kako u Pripjatu buja život, kako je priroda ipak uspela da nađe put da opstane. Zamišljam medveda koji će uživati u luksuzu našeg stana, sedi na našoj sofi i puši veliki debeli tompus. A tek pomisao na ovo otrovno GMO sranje koje su zasejali pod izgovorom da je to jeftina hrana za sve, a ne monopol, i što ne može samo da se razmnožava dovodi me do ludila.

Prosto je neverovatno da je pre manje od sto godina ovaj grad, ovaj svet, mogao da funcioniše bez struje. Toliko smo lako postali zavisni i nesposobni za život, ostavljeni na milost i nemilost komunalnih službi.

Ne znam ni sam koliko je vremena prošlo u ovoj agoniji. Hrane, pored sve štednje, imamo za još 10 dana maksimalno, voda je grozna, stalno neko ima proliv. Ostalo nam je možda još jedan ili dva filtera. Ponekad se u kraju pojavi služba za snabdevanje, naoružani do zuba i tada smemo da izađemo na ulicu, ali ne znamo ni kada, ni da li će doći sledeći put. Planiram noću da se iskradem u Marinkovu Baru, kažu ima Cigana sa zaprežnim kolima kojima su skupljali sekundarne sirovine. Traže celo bogatstvo da nas prevezu do sela, gde imamo trošnu kuću na obali reke. Meni ionako porodični nakit više ništa ne znači. Po mojoj proceni trebaće nam oko mesec dana da stignemo i to pod uslovom da preživimo sve bande usput. Putovaćemo kolega i ja sa porodicama, moj zadatak je da obezbedim prevoz, a njegov oružije. Par dana od solarne oluje otišao sam bajsom do njega, inače se lečio od paranoje, sada je likovao govoreći da je sve vreme bio u pravu i da smo svi mi ostali ludi. U trenutku dok ovo pišem ta vožnja već bi bila opasna.

Prinuđeni smo da lovimo male životinje po kraju. Nema ni jednog goluba više kilometrima u krug, murja je popizdela zbog pismonoša, svrake i gavranovi se, jer su mnogo inteligentniji, drže na sigurnoj udaljenosti. Kada se samo setim da smo se smejali kada čujemo da u Kini jedu pse, a u Italiji mačke. Sa zgražavanjem smo slušali priče o Africi kako jedu bubašvabe koji izmile ispod podignutog kamena. Više mi onaj vic da je razlika između bubašvabe i bubarusa samo u ukusu nije smešan. Sada mi ona stara vazdušna puška vredi kao brdo zlata, jedino što mi je ostalo samo još 153 dijabole.

Sunce, zelene livade, duga jesenjih boja na lišću, cvrkut ptica, srna koja trči preko livade, lisica koja izviruje iz śume, roj pčela koji veselo zuji i oprašuje cvetove livadskog cveća dok potok veselo žubori. Lice koje pravi senku i tople usne, bela prozirna letnja lanena haljina. Otvaram oči, predivan san je gotov, oh kako smo sve uzimali zdravo za gotovo, ne sluteći da sve može nestati u treptaju oka.

Vreme je za pokret, Musa nas čeka na Dušanovcu ...