Rupa

Akademija, od milja zvana "Rupa", beogradski CBGB, jedno je od legendarnih andergraund mesta ovog grada na kojem su nam mnogi zavideli i žalili što nisu imali priliku da ga posete u vreme najvećeg sjaja. Kasnih osamdesetih smo bili klinci, nesvesni svega mračnog što se spremalo, a devedesetih suviše priviknuti na ono što se događalo. Mnogi su pisali o ovom kultnom mestu, želeo bih da dodam mojih pet centi, kako sam ja, izgubljeni klinac to doživeo, na kraju jedne epohe.

Photo by Akademija

Već od treće godine srednje na Akademiju smo gledali kao na mitsko mesto, pokušavali da uđemo, muvali se okolo. Ko zna koliko puta su nas oduvali sa vrata, prezrivo nas gledajući. Da bi ušli u "Rupu" trebala vam je propusnica ili probuđeno sažaljenje jednog od čvrstih momaka na ulazu, u suprotnom završili bi ste u KST-u. Par likova, namrgođenih njuški, ponekad i Bilja na malom stepeniku ispred vrata, a ispred njih gomila opuštenih frikova, od kojih su neki već uveliko bili pripremljeni za provod, dok su drugi nestrpljivo iščekivali da se dokopaju flipera. Kada (i ako) prođete prvi nivo, ulazili biste u uzak hodnik sa stepenicama, na kojima je uvek stajala neka, obično mračna, poznata njuška, koja je verovatno već žickala. Skrenuli biste desno, pa sa leve strane uočili taman hodnik, čije su stepenice vodile dole, u grotlo, gde bi vas okružio miris dima i muzika koja ispunjava uši, najčešće neki tvrdi zvuk. Već tu fluorescentni crteži menjalli su percepciju stvarnosti. Mali prolaz s leve strane, DJ u kavezu, odalte levo garderoba (kao vesela zatvorska ćelija), filperi i WC sumnjive higijene. Ukoliko ne skrenete levo, napred je bila "koncert sala" u kojoj se nalazila bina, kad nema svirke podijum za igru, toliko blizu da, ukoliko se Satan Panonski seče u toku svirke bićete poprskani krvlju (bio je ekstrem, ne bih voleo da pomislite da su svi bili u tom ili sličnom fazonu, ja sam iskreno bio zgrožen). Kasnije je, iz hodnika desno, probijen lagum, mali klub, a levo je bio ulaz u štek oblika kocke. Na filperima opušteno ste mogli da se družite sa frontmenima i članovima gradskih bendova, dok su hipnotisano gledali u nekoliko nesrušenih kartica Star Trek flipera ili ćaskali sa Učom. Ventilacija užasna, bronhitis u najavi. Đole trip (mnogi ga znaju kao Haj Spirita iz emisije Šišmiš) tu se negde muvao (mada mu je baza bila SKC), nogom udarao u zid, zviždao. Neki tvrde da je tresao patuljke, da je zvao Pegaza da ih otera, što može objasniti njegovo nerviranje ukoliko bi vi zviždali, glasno je psovao, uplašen da Pegaz ne ode kod vas, čime bi bio ostavljen na milost i nemilost patuljaka (ovo je slobodna interpretacija, za njega je vezano desetina urbanih legendi).

Ispred je bilo podjednako živo kao i unutra. Dešavalo se da tu bude nekoliko stotina ljudi, izmešanih sa šminkerima koji su izlazili u "Zvezdu" (u kojoj su bile bolje ribe, a i bilo ih je više, pa se dešavalo da ponekad zalutamo) i sa prezirom gledali na gomilu. Mnogi su dolazili, kao na korzo, samo da bi se tu promuvali i bili viđeni ili posle otišli na neko drugo mesto. Toliko poznatih likova, muzika se čula kroz ventilacione otvore, mogli ste da udahnete miris dima koji je ventilacija izbacivala. Mozaik intelektualaca, umetnika, frikova, narkomana, žickaroša, kakav god karakter da ste poželeli mogli ste naći, ukoliko ste bili dovoljno uporni. Mnogi su sedeli ispred galerije FLU, često se dodajući koječime. Bilo je tu svakakvih anegdota, likova koji su prilazili pandurima i pitali ih kada su ošišali pendrek, viđali sovu iznad tiganja lokalne palačinkarnice ili dobrovoljno ulazili u krug racije (koje su bile česte), davali ličnu kartu oblepljenu selotejpom samo da bi to dovelo do pretresa, pronalaženja nelegalnih supstanci i privođenja u stanicu. Jahači tatule, gutači trodona, ljubitelji dopa, ali i mnogi drugi, rekao bih većina, sa kojima si mogao pričati o bilo čemu i koji su se zanimali za sve živo od slikanja, filma, istorije, pa do književnosti ili recepata na kojima bi i Volter Vajt pozavideo. Koncerti su bili česti, nije bilo alternativno orijentisanog benda koji je držao do sebe, a da nije imao svirku u "Rupi" barem jednom. Opušteno ste mogli sresti Caneta, Gileta, Milana, Megi, Sonju, Mitu, Utvara, Sabljara (one koji se sada ližu sa vlastima neću da pominjem) i ostale npr. Džonija Rackovića, vraćenog iz mrtvih radi otvaranja neke izložbe.

Photo by Akademija

Moje sreće kada sam prvi put dobio propusnicu (inače se izdavala svake godine), lice plastificirano u kartici, kraj mukama i moljakanju na ulazu. Kasnimo spram generacije par godina starije od nas (koju su pojeli skakavci jer se mnogi nisu najbolje snašli u nastupajućim vremenima), praktično smo došli na fajront. Ono što je za druge bila lična karta, to je za mene bilo to malo plastificirano sranjce. Još uvek u nekoj konzervi čuvam sve kartice kao male trofeje i uspomenu na dugu kosu. Veliki deo moje ekipe dolazio je tu, "Rupa" je lepak koji nas i dan danas povezuje, naše zajedničko iskustvo, melting pot. Žickanje za pivo, noge koje propadaju u betonske stepenice, rekordi na filperu, nekoliko puta okrenute cifre, planiranje putovanja stopom po Evropi, odlasci na žurke, koncerti, razočarenja, ponekad smaranje, avanture u noćnoj dvadesetšestici, sladoled iz obijenog sanduka. Sve je to bio deo nedeljne rutine izlaženja. Najlepše je bilo što ste tu mogli doći potpuno sami, neorganizovani, bez prethodnog dogovora i biti sigurni da ćete naći nekoga za provod. Ne zaboravite da nije bilo mobilnog, pa je često jedina veza sa društom bila babina memorija u kojoj je zapisano sećanje na razgovor sa vremenom i mestom sastanka.

Većina likova u vijetnamkama, eventualno fajerkama, poneka kragna puna psihoaktivnih supstanci, žene sa crnim darkerskim kosama, obično nekim bolesnim šiškama, tri imena koja su se uvek izgovarala nekako u cugu Cult-Cure-Sisters-of-Mercy, mlaćenje glavom, nespretno imitiranje sviranja gitare ili ako ste baš talentovani bubnjeva, natezanje piva, skrivanje po štekovima. Ko je imao love i nekoga da mu donese iz inostranstva nosio je martinke, mada je bilo i idiotskih cipela tipa londonke, pored starki i onih, da-ga-jebeš-ako-mogu-da-se-setim-kako-se-zovu, crnih čizama na pertlanje. Pojedine likove, koji su ste tu muvali, svi su poznavali, uvek ste ih tu mogli sresti, ponekad pri svesti, ponekad ne, bili su skoro pa deo inventara. O mnogima sam kasnije čuo priče, neki su se sredili, mnogi su se odselili, neki nas i prerano napustili. Svi su hteli da budu nekako unikatni, mada ruku na srce, u toj različitosti svi su ipak ličili jedni na druge. Čini mi se da je većina onih koji su tu dolazili želelela neki bolji svet, u kojem se ceni kreativnost i sloboda, verovali su da je moguće učiniti ga boljim mestom.

Definitivni početak kraha cele priče, mrak devedesetih koji je prekrio i naš klub, desio se kada je jedan iz obezbeđenja, inače večito nadrkan i neprijatan lik (Milan ako se dobro sećam, ne držite me za reč), pištoljem ubio dečka, pokušavajući da ga izbaci iz kluba. Te večeri nisam bio u gradu, ali sam iz prve ruke, od onih koji su bili sa njim (iako ga ja nisam poznavao) čuo šta se dogodilo. Taj događaj, za sve nas došao je kao šamar otrežnjenja i polako smo se okretali ka drugim mestima, svitala je digitalna zora ili sumrak, kako se uzme, Soul Food je bio na horizontu. Nažalost i na (skoro svim) drugim mestima su se dešavale sulude stvari, pucnjave, tuče, hapšenja i ostale čari safarija devedesetih, zvanog Srbija.

Da budem iskren ne znam da li bih deci poželeo takvo mesto, bio bi me strah kao roditelja, stvarno, ali sa druge strane da nisam imao tu sreću da osetim tu atmosferu, da se povežem sa svim tim ljudima, danas bih bio potpuno drugačiji. Nadam se da bi bili dovoljno pametni da nekim filterom, cedaljkom, izvuku ono najbolje, kao što mislim da smo mi uradili.

Za kraj anegdota iz kasnih devedesetih, možda i ranih dvehiljaditih,  Akademija se već ugasila, barem za nas, neslavno, kao i mnoge druge stvari, žurka u Talasu, prvom kafiću u beton hali, tada potpuno zapuštenoj i spuki (danas glavno fensi-sponzor mesto). Unutra Star Trek fliper, Mita, kao nekad ga razvaljuje, okolo stoji ekipa koju kao da je neko preneo kroz vreme i prostor, neka nevidljiva ruka, mini vremeplov koji nas je vratio u prošlost. Još uvek nisam siguaran da li je to bio san, poslednji dodir sa izgubljenim vremenom.

Zbogom, voljeni klube.