Kako se kalio čelik

Braće Jerković, radničko naselje na periferiji Beograda u kojem sam proveo detinjstvo i koje me je umnogome oblikovalo kao ličnost, zauvek će ostati deo mene. Kraj policajaca, socijalnih slučajeva, krimosa, radnika i dođoša iz svih krajeva bivše države, koji istovremeno, pored svih nedostataka, volim, ali i mrzim. Da bi mogli da zamislite kako je izgledalo odrastanje prvo moram da vam dočaram geografiju zavičaja.  Na severozapadnoj granici naselja nalazi se mitska Marinkova bara, lavirint malih ulica naseljenih Ciganima, danas Romima, mesto gde Kusturica uvek može svratiti po malo inspiracije. Dok se padinom Zaplanjske penjete istočno prema stadionu Voždovca, čiji se najverniji fanovi slikovito zovu Invalidi, počinje stari Jerković, mešavina privatnih kuća i prvih radničkih zgrada, sa osnovom školom "Branislav Nušić", hirurški podeljenom ulicom, gde su dva krila povezana pasarelom. Danas ćete je prepoznati po tržnom centru Stadion, prvom susedu, koji sa Centralnim Grobljem formira špalir. Južnu granicu čini ulica Braće Jerković, sa velelepnim zdanjem Crveni soliter, svojevrsnim obeležjem koji definiše horizont naselja. Devedesetih ste mogli sedeti u večernjim satima na stanici ispred solitera i, ako imate sreće i volite taj tip zabave, gledati kako lokalci leše slučajno zalutale posetioce u naš kraj. Preko puta moja stanica, na kojoj su stajali autobusi 25 i 18 prema gradu i gde ste jedan kratak vremenski period mogli kupiti narkotike, kao na trafici, kroz prozor prizemnog stana zgrade paralelne sa ulicom. Dalje prema zapadu ide Novo naselje, mozda i najlepši deo, iza kojeg su, u ludilu devedesetih, napravljene fensi favele sa kič kućama, labudovima, lavovima i ostalim statusnim simbolima. Uz autoput, od Bare na istok, Medaković 1,2 i skoro pa buržujski 3, koje smo doživljavali kao deo našeg lokalnog habitusa, mada ne znam da li je to i zvanično BJ, ali znam da su krimosi iz tog kraja rado govorili da jeste. Na granici sa Medakom, Centralno groblje, na kojem počivaju mnogi čvrsti momci našeg kraja i čuvene garaže, do kojih vodi Ignjata Joba ("Od kolevke pa do groba deli vas ulica Ignjata Joba").

Photo by Lazar Marinković

Mi smo živeli u sredini, glupo bi bilo da se razmećem, centru naselja, tik pored dve škole Zmaja i (za nas drugorazredne) Đure (kažu da je danas Đura bolja).  Sama zgrada je vrhunac socrealizma, betonski blokovi u lameli od 5 ulaza, oivičeni limenim fasadama ispod kojih je uvek, iza neke iskrivljene table, virilo malo staklene vune. Iza škola obdanište, tereni za basket i fudbal, kao i ogromna dvorišta, na čijem ulazima je šiptar Šiško, iz crne lekarske torbe, na odmoru prodavao zanimacije za zube, suncokret, kikiriki i semenke i kome su psiholog, neuračunljivi pedagog ili neko treći povremeno prosipali sadržaj torbe u nadi da će odustati od svog malog biznisa. Osim puno zelenila, imali smo, za ono vreme, velelepnu samoposlugu oko koje su se nalazile male radnje i dom zdravlja, u čijem se dvorištu nalazio spomenik učiteljima, braći, od kojih je jedan narodni heroj, a po kojima naselje nosi ime (sećam se otkrivanja bisti i priloga u drugom dnevniku). Ispod samoposluge "Krug dobre volje", nikad oživljena betonska fontana sa zidićem umesto klupa u kojem su se, otkad znam za sebe, skupljali lokalni, često bučni, alkoholičari. Osim toga tu smo imali i pijacu, kao i poslednjeg Voždovačkog svinjara, na uzbrdici prema Banjici, iz čijeg je dvorišta uvek nesnosno smrdelo, toliko da ste u krugu od 300 metara stan mogli prodati (ili tada menjati) samo zimi.

Dan danas kada osetim miris sveže samlevene kafe kroz glavu mi prođe slika samoposluge, električnih mlinova, uredno poslaganih uz izlog, na kojim se melje i uniformisanih kasirki. Ukoliko niste želeli da kod kuće besomučno okrećete mlin, čije se zagrevanje moglo osetiti u krilu, kafu ste mleli u prodavnici. Ako je neko pre vas zaboravio da desetinu puta manično udari štipaljkom za kesu po metalnoj cevi kroz koju je kafa izlazila, vraćali bi ste se, kao iz lova, sa vidno uvećanom gramažom, tada jedine, kafe C.

Pored kruga, mala piljarnica "Kod Toze", gde je poslovođa bio, pogađate, Toza, koji ukoliko primeti da ste nešto kupili u posluzi ili odbijao da vas usluži ili to činio vidno iznerviran i preko one stvari. Pamtim i da je imao problema sa sabiranjem, tako da sam se kući uvek vraćao sa manjkom para. Omiljena radnja mi je bila "Foto Sloba", kod kojeg sam razvijao slike napravljene na aparatu iz DDRa, u pokušaju da ovladam čarima fotografije. Klinci danas ne mogu da skapiraju to uzbuđenje koje osećaš dok čekaš nekoliko dana da vidiš koliko slika od 36 ili 24 je uspelo, najčešće manje od pola.

Cigani su tada bili, mnogo više nego danas, integrisani u svakodnevi život, a u našem kraju bilo ih je poprililčno. Sa aspekta deteta to je značio neprekidni rat, jer je uvek bio neki problematičan koji je otimao, a nakon što dobije po njušci, dolazio bi stariji brat od kojeg sam ja dobijao po tintari. Bilo ih je i normalnih, ali su ih često ispisivali iz škole da bi radili, čime im bi zauvek ubijali nadu u sređen život.

Između zgrada nalazili su se parkovi, u kojima su se najčešće skupljali problematični likovi, koji će prirodno evoluirati u lokalne bande. Najozloglašeniji je bio Plavi park, gde je šansa da dođete u konflikt sa nekim ko ima neki glodarski nadimak bila izrazito velika. Osnovni kurs za delikvente počinjao je u prolazu između Zmaja i Đure, gde su se po pravilu palile prve cigare. Za njih i ispravnost govornice preko puta škole, na čijem mestu su danas radnje sa kineskom robom, bio je zadužen lokalni pozornik Sava, čijeg se lika ne sećam, ali verujem da se oni sećaju. Za mnoge od njih ventil za opuštanje bio je demoliranje obdaništa istog imena Zmaj, čak se i sećam jednog hapšenja drugara iz razreda kojem sam svojevremeno pokazivao matematiku, u školi zbog toga. Inače su pojedine buduće krimose svi poznavali, jer su po nekoliko puta ponavljali svaki razred, tako da su praktično sa svima išli u razred/odeljenje.

Da budem iskren do devedesetih tuče su, iako česte, bile benigne, sve se završavalo pesnicama, pad na zemlju je bio i kraj tuče, ipak je bilo nekog viteštva. Onda je započeo čuveni trend trenerki i uvučenih dukserca, a ubistvom Žapca kratežom ispred bioskopa Voždovac, definitivno je započela nova era, naširoko dočarana u filmu "Vidimo se u čitulji".

Sam kraj pružao je dosta slobode, kada ozeleni brojno drveće i sakrije otužne betonske zgrade, mogli bi reći i da je lep. Dok sam bio dete stalno sam po njemu lutao, vozio se bajsom sam ili iza durgara na banani poni bicikla, išao po gradilištima, tražio materijal za duvaljke, rakljice i ostale sprave za (samo)povređivanje. Iza zgrade betonski fudbalski teren, sa kojeg se uvek čula graja ili dernjava. Dranje je često dolazilo ili sa prozora lude komšinice iz ulaza pored mojeg, koja se od pameti oprostila pre nego se doselila ili od poludelog pilota koji se šetao ulicama i urlao protiv vlasti, što je tada bilo skoro nezamislivo. Njega su za sve veće praznike hapsili, da bi ga nakon toga vratili i život bi se vraćao u uobičajenu rutinu. Komšinica je, s druge strane, sa prozora pažljivo birala žvrtvu, nakon čega bi se na nju ostrvila najžešćim kletvama.

Interesantan je koncept dečijih igrališta pored zgrada, koja su obično imala ljuljaške, bazen sa peskom, takozvano mačkalište, teren za klikere sa penjalicama sa strane. Klikeri su, pored tapki, dugo bili zabava broj jedan, a status u društvu zavisio je od broja jednoperaca i jednobojaca koje ste posedovali. Maštovitost dece mogla se dočarati kroz izuzetno popularnu iglu "glavomet", gde su dvoje na ljuljašci, ljuljajući se, branili, dok je jedan od drugo dvoje izvodio korner i nabacivao loptu na glavu saigraču koji je pokušavao da postigne gol.

Dok sam bio klinac trudio sam se da se uklopim i da me prihvate, doduše kada mi nešto nije bilo po volji urlao sam ispod prozora dozivajući ćaleta, koji je revnosno silazio da presudi u moju korist. Par puta je morao ozbiljnije da interveniše, kao kada su mi ukrali fudbal i ogulili ga da ne bi mogao da se prepozna. Kako sam odrastao tako sam se sve više udaljavao, sve mi je bilo teže da nađem svoje mesto. Pred kraj osnovne Šemsa i Južni Vetar su bili mejnstrim, bolje da ne znate kako je izgledala alternativa u vidu nekih likova kreštavih glasova koji su danas svakodnevnica. Kako smo rasli sve bizarniji događaji, a i likovi su dolazili do izražaja i to ne samo u putujućem luna parku koji je svake godine gostovao na livadama Novog naselja i u kojem je jedne godine Klopa Sima seljak izleteo sa ringišpila i aterirao na nesrećnu devojku koja je stajala sa strane.

Iz srednje pamtim žurku u zenitu karijera Žapca i Kneleta, na gajbu mi upada B ekipa Jerkovića, delikventi na svom početku. Srećom pa smo devojke otpratili kućama kada su posle ponoći banuli nezvani gosti. Moga očaja kada su krenuli da rovare po stanu i da zovu devojčice na nikad relizovane bahanalije. Sve se završilo na ukradenoj ploči Kleša (The Clash) i popijenom alkoholu, zahvaljujući odrastanju i prijateljstvu sa nekima od njih. Imao sam tu sreću ili tada nesreću, da nas dvojca na putu za Adu, jednog vikend popodneva, ustopiramo Žapca, Žuću i ne sećam se ko je bio treći. Sedeći pored lika kojem su ruke bile prepune ožiljaka širine prsta, napravljenim samopovređivanjem šrafcigerom, vodeći razgovor o smislu i jačini najvijačkih grupa, kao i o lokalnim droljama, samo sam razmišlljao o potencijalnom stepenu invaliditeta koji me možda čeka tog popodneva.

Jedan od živopisnijih događaja, svakako je bio povratak iz grada noćnom 26-ticom, nadrealnim prevozom koji je kretao u dvanaest, jedan, dva i deset, kao i tri i dvadeset. Osim što je često pola autobusa pušilo, imali smo tu i pesnike, imitatore, šaljivdžije i ponekog silovatelja (npr. Sima Medak), uz neretke tuče i kafansku atmosferu. Kada napokon stignem do svoje stanice, nekada i preko Medaka jer se dešavalo da se uspavam pa odem do okretnice, kroz čopor pasa koji je uvek ordinirao oko groblja, a za koji vam je trebala čučni-reži-urlaj-mlati-nogama strategija, trčeći bi se vraćao kući.

Sada kada pišem o tome, sve zvuči nenormalno, ali tada mi je sve to izgledalo sasvim normalno i prirodno, šta više mislio sam da je svuda tako, nesvestan bizarnosti celog okruženja. Tek sa srednjom školom, kada sam upoznao neke druge ljude, shvatio da ljudi imaju i drugačija interesovanja, počeo sam da uviđam koliko sam sa jedne strane bio sputan, a sa druge koliku sam priliku dobio da se odatle izvučem. Voleo sam taj moj haos i mislio da je to standardni deo odrastanja, da tako mora i da tako treba. Taj osećaj se još više pojačavao odlaskom na selo kod bake na kojem su već sa 18 godina skoro svi bili poženjeni i koji su se uveliko vozili na truckavom putu života. Spram njih meni je bilo super. Ono što je sigurno pomoglo mi je da ojačam, da budem prilagodljiv, da se snađem u svakoj situaciji i da shvatim da se sa svima može naći neka dodirna tačka.

Danas bih mogao da napravim paralelu sa državom. Umesto da se BJ za sve ove godine popravilo, da su se zgrade prolepšale, da je naselje postalo čistije, sigurnije, da su Romi nastavili da se školuju, da su deca krenula u bolje škole, da su parkovi postali lepi, cela država je postala jedno ogromno Braće Jerković sa novim divljim naseljem, usvojila je sve njegove nenormalnosti, dominiraju bande i glodari od ljudi. Neki od bandita moje mladosti, koji su preživeli, danas su, ako ne vlast, onda bliski strukturama vlasti.

Da mi Krlo nije toliko odvratan završio bih ovaj tekst sa "Plamene zore, bude me iz sna", ali pošto jeste samo uživajte u mojem malom lokal patriotizmu.

BJ zauvek u mom srcu ...