Poslednja Šansa

Žuta svetlost improvizovanog tunela smenjuje se sa senkama drveća Tašmajdanskog parka. Radosno širim male ruke podižući ih iznad glave, dok nosim plavu majicu na kojoj je ispisano moje neobično ime. Brzina malog voza me zapljuskuje izazivajući u meni oduševljenje dok u stomaku osećam uzbuđenje. Devojčurak crne kose, koja je ujedno i moja majka, nestrpljivo čeka na improvizovanoj stanici, na istom mestu na kojem me je smestila u mali voz. Ja sa druge strane sa negodovanjem očekujem kraj vožnje, nadajući se novoj. Moja sećanja su kao slike sa hukom vetra i vriskom dece u tunelu, koja su ovekovečile trenutke moje neizmerne sreće, a na koje povremeno naletim listajući album iz detinjstva koji majka ljubomorno čuva, ne dajući mi da ga ponesem sa sobom.

Image by kirill_makes_pics from Pixabay

Minijaturna pruga se provlačila kroz park na čijem vrhu, na belim metalnim stolicama, okruglog sedišta, su sedele porodice oko kojih se čula dečija graja. Hlad drveća pokrivao je neugledne stazice i ljude koji su po njima, usporenim korakom, šetali. Sećam se desetina sedenja na toj terasi, sa majkom, pokojnim ujakom i ujnom u dane kada smo autobusom br. 26 dolazili iz radničkog predgrađa u centar grada, obuhvaćen tramvajem broj 2.

Poslednja Šansa, ime koje istovremeno budi nadu u bolji ishod i strah od konačnog poraza, kraja. Znam da je razlog to što je u to vreme bila jedno od poslednjih mesta u koje se, nakon što grad ode u krpe, moglo otići u dalji provod. Ipak za mog ćaleta, a i ispostaviće se za mene, ima metafizičko značenje reflektujući naše životne stadijume. Poslednja šansa bila je dragulj u kruni grada kroz koji je život svakog pravog Beograđanima povremeno prolazio. Svoje gašenje ovaj restoran je dočekao samo kao Šansa, i to izgleda, izgubljena. Godinama tu su dolazile sve gradske face, kao i radnici službe bezbednosti, osluškujući ritam grada.

Pas trčkara ispred mene naizmenično pomerajući prednje noge kao da maršira, uzdignute glave sa svojim predivnim presavijenim ušima. Prolazimo pored mrtvog, odranog prostora, u kojem su nekad obitavali konobari i gosti. Sa vrha plafona zjape dva otvora, na podu se, kroz trake pocepanog papira zalepljenog na staklene zidove, vide blago eliptični sunčani krugovi. Terasa je prazna bez uobičajene graje, nekada dece, danas, uglavnom, pasa usamljenih vlasnika. Mesto izleda tužno i označava kraj jedne epohe, kraj poslednje šanse za sve nas.

Ćale je svom brodu dao ime Poslednja Šansa. U osvit starosti, u delu život kada kola neumoljivo kreću da idu nizbrdo. Simbolično, kao ishodište i polazište, spona između obećavajuće mladosti i neizvesne starosti. Skoro ga noseći niz strmo stepenište dunavske marine, stegnutog grla, polako prilazimo brodu, ne bi li se poslednji put pozdravio sa njim pre nego što ga prodamo. Malo pre toga, gledajući nas sa terase restorana dok vadimo stvari, plakao je kao dete, plakao je znajući da je iz imena broda ispala šansa, majka i on grcali su kao deca znajući da ga je telo izdalo i da više nikada neće prekoračiti na njegovu palubu. Gledam ga starog i nemoćnog, vidim ga mladog i snažnog, prisećam se naših zajedničkih trenutaka na starom čamcu stradalom u NATO bombardovanju. Niz obraze mi se slivaju suze, okrećem se da me ne vidi, osećam ruku mlađeg sina na ramenu koja me teši i nakon toga njegov zagrljaj.

Izgled broda je slika i prilika ćaletovog karaktera. Velik i nezgrapan, ali potpuno funkcionalan i iznenađujuće prostran, sa neočekivanim čunkom za još neočekivaniju peć koja se krije u unutrašnjosti donje palube. Spreman za sve uslove i opremljen desetinama spravica koje treba trebaju da olakšaju boravak na vodi i gomilom privremenih rešenja koja su odavno postala trajna. 

Dok šetam psa pored napuštenog objekta, nastradalog u decenijskoj devastaciji našeg grada, vidim svoje klince koje dovlačim na malom žutom triciklu dok se male noge okreću oko dve pedalice prikačene na prednji točak. Vidim majke sa decom koja se povremeno gube iz vidokruga, sa vencima na glavi kupljenim ispred crkve, jedne davne Vrbice. Vidim ih nasmejane kako trče svuda oko nas, penju se na Don Kihota, znojavih kosa i prljave odeće.

Vidim sve konobare koji su godinama tu uporno istrajavali, doduše povremeno gunđajući na goste, istreniranih pogleda koji ne vide podignute ruke. Toliko često sam tu sedeo da poslednjih godina često nisam ni naručivao, kako bih seo, komplet rakije, kafe i kisele vode stvorio bi se ispred mene, praćen ljubaznim osmehom i kurtoaznim razgovorom.

Neko bi se zapitao zašto je bitna jedna kafana? Bitna je jer je ona simbol ovog grada, simbol jednog vremena, veza sa našim uspomenama, decom koja rastu i nezaboravnim sećanjima na život u ovom gradu. Imam utisak da je namerno uništena, kao što se namerno uništavaju i ostali simboli, orijentiri, ne bi li nas ubedili da sve počinje sa Beogradom na vodi. Ljudi koji mrze i nas i ovaj grad hoće da nas poistovete sa Galerijom, ruglom izgrađenim na opranom, kriminalnom, novcu vladajuće klike.

Šansa me podseća i na Savski Most, šetalište pored Save, preorani Trg Republike, kulturni genocid u Rajićevoj, uništavanje pogleda sa Kalemegdana, pokradene skadarlijske kaldrme, bioskope Jadran, Odeon, Balkan, Bezistan, uništene trole i tramvaje, železničku stanicu i ostale, nebrojene, ožiljke na licu belog grada. Našeg, najlepšeg ružnog grada na celom svetu, kojem osmesi i duh sugrađana daju, ili su davali, neponovljivi šmek, a kojem nepomenik i njegova banda ubica sada hoće i da uzme dušu.

Tiho produžavam dalje, ruke sve češće držim na leđima. Sunce je iznad crkve Svetog Marka, a Grlom u jagode sada su se definitivno završile sa Jagodama u grlu ...