Matematika mi je nekako uvek išla od ruke. Nije tu trebalo puno napora, previše vežbe, za razliku recimo od geografije ili slikanja. Lepota prirodnih nauka je što su stvari povezane, iz jedne sledi druga, pa kada se um prebaci u logički, a ne režim skladištenja, možete obraditi mnogo veći broj informacija, uz manje napora. Kapiram da društvenjaci dok ovo čitaju misle da nisam baš normalan, oni dok gledaju neku matematičku formulu obično im se vrti u glavi i osećaju strah, često izgube sposobnost rasuđivanja. Matematika se usađuje u decu dok su mala, dok nisu svesna kompleksnosti, a kada zasadite tu klicu jednom, stvari posle idu lako, same od sebe.
"The Yugoslav Film Archive is a film archive located in Belgrade, now in Serbia. It is a founding member of the International Federation of Film Archives and was the national film library of the former Yugoslavia and currently of the Republic of Serbia. The film collection contains over 95 thousand film prints of various national productions, of all genres, silent and sound, black & white and color, both nitrate and acetate. Around 85% of the entire film collection consists of foreign film material, including some previously considered lost, which makes the archive particularly interesting for film archivists and researchers from all over the world."
Pitate se zašto post koji se zove Kinoteka, počinjem od matematike? Zato što je u osnovnoj školi to bio moj ceo svet. U školi, do tog trenutka, samo je možda troje ljudi išlo na republičko ili državno takmičenje ikad, i to je bila oblast gde sam bio najbolji. U zemlji slepih, jednooki je kralj. Mala je to uteha, nisam se baš najbolje osećao, ponekad mi se činilo da sam potpuni stranac, zalutao na mesto gde me skoro niko ne razume, i gde se teško nosim sa okolinom. Od knjiga sam eventualno čitao ponešto iz edicije "Plava Ptica" i jedini dodir sa umetnošću je bilo gledanje, u život i društvo razočaranog, teče kako crta apstraktne predele koji liče na površinu meseca ili slušanje Vagnera sa gramofona sakrivenog u malom ormanu njihove dnevne sobe. Teču sam obožavao, strpljivo nam je svaki put, kada sam imao tu sreću da spavam kod njih, čitao fenomenalne priče naučne fantastike umećem najboljih naratora dečijih emisija BBCa.
Onda je došla srednja škola, Matematička Gimnazija, toliko bitna u mom životu. Tu sam upoznao ljude, koji mi i dan danas znače jako puno i koji su mi pomogli da se iz onog dupeglavca pretvorim u ovo što sam danas (verovatno u još većeg). Polako, ne znam ni ja kako, ali pretpostavljam od stida jer su mnogi već tada u školi bili intelektualne gromade, javila se želja za čitanjem. Počeo sam, skoro pa bukvalno, da gutam knjige, prvo Hese pa onda sve ono što je moglo da mi pomogne da se bolje razumem. Teško dolaženje, čuj do seksa, bilo kakvog oblika nežnosti, samo je pomagalo u tom procesu.
Pred kraj škole, polako se uvlačila sumnja. Za ETF sam programiran još od detinjstva, a tada su se javile prve želje koje ispadaju iz okvira prirodnih nauka. Prvo istorija, za koju sam se utripovao da mogu da studiram paralelno, a zatim, malo po malo kako sam otkrivao svet filma, želja da upišem režiju. Nisam to nikada pokušao, niti mislim da bih bio dobar u tome, ali sam želju svakako imao. Malo sam se plašio da se ne pretvorim u Bunjuela iz "Nacionalne Klase":)
Prva godina faksa, sada bi svakako trebalo ozbiljno učiti. Nekolicina nas, rešenih da budemo dobri studenti, skoro svakodnevno smo se sastajali. Raspad počinje prvo čitanjem gomile stripova, koje je je, kum moj, imao u ogromnim količinama. Marti Misterija, Dilan Dog, Alan Ford, Asteriks i Obiliks itd, itd. Video se tek zapatio i kvalitet je bio očajan, tako da smo nakon, ne znam ni ja posle kog stripa i partije preferansa, rešili da odemo u bioskop, a preko dana radila je uglavnom Kinoteka, ili zvanično Muzej Jugoslovenske Kinoteke. I tako je počelo. U međuvremenu otkrivamo i druge načine da proširimo vidike sopstvenog uma, koji nam pomažu da dublje proniknemo u tajne filma. Malo mi muzej (ali ne i Jugoslovenske, koja zapravo daje pravu muzejsku atmosferu) u zvaničnom imenu smeta, nekako me asocira, na statične, ponekad i mrtve stvari, a film je tako živ.
Svaki dan tražili smo raspored projekcija, koji se u najboljem slučaju pravio mesec dana unapred. Karte se nisu mogle kupiti ni dan ranije, tako da su samo pravi entuzijasti strpljivo čekali red u Kosovskoj, ne bi li pogledali neki stari film. Ne sećam se kako je to tačno bilo, ali najednom se u meni razvilo interesovanje, počeo sam da gledam i osećam potpuno drugačije nego do tada. Činilo mi se da se filmovi ponekad obraćaju baš meni, da su snimljeni samo zato da bi mi preneli neku poruku, razrešili dilemu ili me utešili.
Kada počnete kontinuirano da dolazite na neko mesto, krenete da primećujete ljude koji su istom fazonu, pamtite face, osećate ih kao deo ekipe ili porodice iako ih ne poznajete. Srećete ih po gradu, uredno im se javljate, mada sa njima nikada niste razmenili ni jednu reč. Sećam se rasprava između kuma i mene, ko će tog dana ići da čeka red, večito u strahu da ne ostanemo bez karata, jer je sala bila mala, a entuzijasta i studenata FDU dovoljno.
Najviše smo voleli cikluse, često se dešavalo da smo išli na dve ili tri projekcije zaredom. Zamislite samo ciklus filmova tog i tog kamermana (sada se ne sećam ni imena, a ni većine filmova). U tom danu video bih tri filma, potpuno različitih senzibiliteta, najčešće jedan ili dva toliko dosadna, da ti nije dobro (npr. "Saunder pas tragač", kandidat za oskara), ali onaj jedan fenomenalan. Onda režiseri Bergman, Felini, Ken Rasel, Bogdanovic, Polanski, Trifo, Vudi Alen (kojeg sam doduše tek kasnije zavoleo), Grlić, Marković, Forman, scenaristi, glumci, montažeri. Alternativni filmovi od kojih posle 40 minuta gledanja u jednu tačku i slušanja sinusoide, promenljive frekvencije, počinje da te boli mozak. Filmovi složeni u matricu ili Rubikovu kocku, po različitim kriterijumima. Kao i sa kockom, morao si da ih obrćeš i okrećeš, složiš u pravom poretku, da bi mogao i potpuno da ih razumeš.
Neki filmovi ostali su kao nožem urezani u moje sećanje, a kako smo bili jako mladi, a to vreme povezano sa diktaturom našeg Kima (Pol Pot je isuviše drastično poređenje), mnogi od njih vezani su za mračnu tematiku totalitarnih društava, kao što su "20 vek" ili "Zmijsko jaje" ili sa druge strane, samospoznaje. Moje oduševljenje kada sam shvatio da je "Devet i po nedelja" soft rimejk "Poslednjeg Tanga u Parizu", doduše u Tangu Marija Šnajder ne drka raširenih nogu, osvetljena dijapozitivom, ali to suptilno radi u malom smrdljivom stanu. Posle tog perioda, dešavalo se sve ređe da filmovi ostave jak utisak na mene, a teme koje pamtim više su vezane za dobro prenešena osećanja radosti, tuge ili nade, kao u filmovima "Mediteraneo" i "Sideways", ili mračne lagume seksualnosti kao u filmu "Secretary".
Pamtim i bizarne situacije, dvoje kandidata za najbitnije ljude u mom životu i ja, unapred sređeni i pripremljeni, sedimo u punoj sali, željno išekujući Bergmanove "Divlje Jagode". Usled tehničkih problema nema titla, nema ni onog iritantnog simultanog prevoda (nije kao u, recimo, mađarskim filmovima, kada se simultant?! maksimalno trudi da dočara radnju), a budući režiseri, glumci, kritičari i drugi ljubitelji pažljivo gledaju film na švedskom, praveći se da ga od ranije celog znaju napamet, dok se mi krivimo od smeha, toliko glasno da su nas na kraju izbacili.
Filmove volim i danas, gledam ih često, na TVu, računaru u bioskopu. Dobrih filmova, je sve manje, Holivud se posrao na sve teme koje ne obrađuju neke smešne likove u čudnim utegnutim kostimima i mambo-džambo akcijama. Uspeli su da mi ogade stripove. Dobri filmovi sigurno se snimaju i dalje, u Holivudu ili van njega, ali nam je teško doći do njih, a da ih pogledamo u bioskopu još teže. Mislim da je to zato što teraju na kritičko razmišljanje, a danas to kao da nije poželjno, a sudbine malih ljudi retko koga zanimaju. Ovi Cineplex bioskopi, stvarno su udobni, dobra slika, dobar zvuk, samo nekako suviše komercijalni, sa svim onim kokicama, takosima i ostalim sranjima (znam, znam, ranije su to bile semenke i kikiriki kupljeni ispred bioskopa) i ne prenose mi tu atmosferu koju je Kinoteka (čak i Kozara) imala. Verovatno je to posledica toga što sam sada mator, a svaka glupost koja se desila pre dvadeset i kusur godina deluje mi simpatično.
Nadam se da će nove generacije shvatiti lepotu filma, da ću i ja uspeti da zarazim moje klince tom strašću, da ćemo zajedno sa entuzijastima čekati na karte da pogledamo neki stari biser i da će se javiti neki novi talas, ne nužno crn, koji će probuditi novu energiju i vratiti filmu stari sjaj iz vremena kada nam je tako uspešno prodavao snove.
Do nove premijere ...
"The Yugoslav Film Archive is a film archive located in Belgrade, now in Serbia. It is a founding member of the International Federation of Film Archives and was the national film library of the former Yugoslavia and currently of the Republic of Serbia. The film collection contains over 95 thousand film prints of various national productions, of all genres, silent and sound, black & white and color, both nitrate and acetate. Around 85% of the entire film collection consists of foreign film material, including some previously considered lost, which makes the archive particularly interesting for film archivists and researchers from all over the world."
Pitate se zašto post koji se zove Kinoteka, počinjem od matematike? Zato što je u osnovnoj školi to bio moj ceo svet. U školi, do tog trenutka, samo je možda troje ljudi išlo na republičko ili državno takmičenje ikad, i to je bila oblast gde sam bio najbolji. U zemlji slepih, jednooki je kralj. Mala je to uteha, nisam se baš najbolje osećao, ponekad mi se činilo da sam potpuni stranac, zalutao na mesto gde me skoro niko ne razume, i gde se teško nosim sa okolinom. Od knjiga sam eventualno čitao ponešto iz edicije "Plava Ptica" i jedini dodir sa umetnošću je bilo gledanje, u život i društvo razočaranog, teče kako crta apstraktne predele koji liče na površinu meseca ili slušanje Vagnera sa gramofona sakrivenog u malom ormanu njihove dnevne sobe. Teču sam obožavao, strpljivo nam je svaki put, kada sam imao tu sreću da spavam kod njih, čitao fenomenalne priče naučne fantastike umećem najboljih naratora dečijih emisija BBCa.
 |
| Photo by Jeremy Yap on Unsplash |
Pred kraj škole, polako se uvlačila sumnja. Za ETF sam programiran još od detinjstva, a tada su se javile prve želje koje ispadaju iz okvira prirodnih nauka. Prvo istorija, za koju sam se utripovao da mogu da studiram paralelno, a zatim, malo po malo kako sam otkrivao svet filma, želja da upišem režiju. Nisam to nikada pokušao, niti mislim da bih bio dobar u tome, ali sam želju svakako imao. Malo sam se plašio da se ne pretvorim u Bunjuela iz "Nacionalne Klase":)
Prva godina faksa, sada bi svakako trebalo ozbiljno učiti. Nekolicina nas, rešenih da budemo dobri studenti, skoro svakodnevno smo se sastajali. Raspad počinje prvo čitanjem gomile stripova, koje je je, kum moj, imao u ogromnim količinama. Marti Misterija, Dilan Dog, Alan Ford, Asteriks i Obiliks itd, itd. Video se tek zapatio i kvalitet je bio očajan, tako da smo nakon, ne znam ni ja posle kog stripa i partije preferansa, rešili da odemo u bioskop, a preko dana radila je uglavnom Kinoteka, ili zvanično Muzej Jugoslovenske Kinoteke. I tako je počelo. U međuvremenu otkrivamo i druge načine da proširimo vidike sopstvenog uma, koji nam pomažu da dublje proniknemo u tajne filma. Malo mi muzej (ali ne i Jugoslovenske, koja zapravo daje pravu muzejsku atmosferu) u zvaničnom imenu smeta, nekako me asocira, na statične, ponekad i mrtve stvari, a film je tako živ.
Svaki dan tražili smo raspored projekcija, koji se u najboljem slučaju pravio mesec dana unapred. Karte se nisu mogle kupiti ni dan ranije, tako da su samo pravi entuzijasti strpljivo čekali red u Kosovskoj, ne bi li pogledali neki stari film. Ne sećam se kako je to tačno bilo, ali najednom se u meni razvilo interesovanje, počeo sam da gledam i osećam potpuno drugačije nego do tada. Činilo mi se da se filmovi ponekad obraćaju baš meni, da su snimljeni samo zato da bi mi preneli neku poruku, razrešili dilemu ili me utešili.
Kada počnete kontinuirano da dolazite na neko mesto, krenete da primećujete ljude koji su istom fazonu, pamtite face, osećate ih kao deo ekipe ili porodice iako ih ne poznajete. Srećete ih po gradu, uredno im se javljate, mada sa njima nikada niste razmenili ni jednu reč. Sećam se rasprava između kuma i mene, ko će tog dana ići da čeka red, večito u strahu da ne ostanemo bez karata, jer je sala bila mala, a entuzijasta i studenata FDU dovoljno.
Najviše smo voleli cikluse, često se dešavalo da smo išli na dve ili tri projekcije zaredom. Zamislite samo ciklus filmova tog i tog kamermana (sada se ne sećam ni imena, a ni većine filmova). U tom danu video bih tri filma, potpuno različitih senzibiliteta, najčešće jedan ili dva toliko dosadna, da ti nije dobro (npr. "Saunder pas tragač", kandidat za oskara), ali onaj jedan fenomenalan. Onda režiseri Bergman, Felini, Ken Rasel, Bogdanovic, Polanski, Trifo, Vudi Alen (kojeg sam doduše tek kasnije zavoleo), Grlić, Marković, Forman, scenaristi, glumci, montažeri. Alternativni filmovi od kojih posle 40 minuta gledanja u jednu tačku i slušanja sinusoide, promenljive frekvencije, počinje da te boli mozak. Filmovi složeni u matricu ili Rubikovu kocku, po različitim kriterijumima. Kao i sa kockom, morao si da ih obrćeš i okrećeš, složiš u pravom poretku, da bi mogao i potpuno da ih razumeš.
Neki filmovi ostali su kao nožem urezani u moje sećanje, a kako smo bili jako mladi, a to vreme povezano sa diktaturom našeg Kima (Pol Pot je isuviše drastično poređenje), mnogi od njih vezani su za mračnu tematiku totalitarnih društava, kao što su "20 vek" ili "Zmijsko jaje" ili sa druge strane, samospoznaje. Moje oduševljenje kada sam shvatio da je "Devet i po nedelja" soft rimejk "Poslednjeg Tanga u Parizu", doduše u Tangu Marija Šnajder ne drka raširenih nogu, osvetljena dijapozitivom, ali to suptilno radi u malom smrdljivom stanu. Posle tog perioda, dešavalo se sve ređe da filmovi ostave jak utisak na mene, a teme koje pamtim više su vezane za dobro prenešena osećanja radosti, tuge ili nade, kao u filmovima "Mediteraneo" i "Sideways", ili mračne lagume seksualnosti kao u filmu "Secretary".
Pamtim i bizarne situacije, dvoje kandidata za najbitnije ljude u mom životu i ja, unapred sređeni i pripremljeni, sedimo u punoj sali, željno išekujući Bergmanove "Divlje Jagode". Usled tehničkih problema nema titla, nema ni onog iritantnog simultanog prevoda (nije kao u, recimo, mađarskim filmovima, kada se simultant?! maksimalno trudi da dočara radnju), a budući režiseri, glumci, kritičari i drugi ljubitelji pažljivo gledaju film na švedskom, praveći se da ga od ranije celog znaju napamet, dok se mi krivimo od smeha, toliko glasno da su nas na kraju izbacili.
Filmove volim i danas, gledam ih često, na TVu, računaru u bioskopu. Dobrih filmova, je sve manje, Holivud se posrao na sve teme koje ne obrađuju neke smešne likove u čudnim utegnutim kostimima i mambo-džambo akcijama. Uspeli su da mi ogade stripove. Dobri filmovi sigurno se snimaju i dalje, u Holivudu ili van njega, ali nam je teško doći do njih, a da ih pogledamo u bioskopu još teže. Mislim da je to zato što teraju na kritičko razmišljanje, a danas to kao da nije poželjno, a sudbine malih ljudi retko koga zanimaju. Ovi Cineplex bioskopi, stvarno su udobni, dobra slika, dobar zvuk, samo nekako suviše komercijalni, sa svim onim kokicama, takosima i ostalim sranjima (znam, znam, ranije su to bile semenke i kikiriki kupljeni ispred bioskopa) i ne prenose mi tu atmosferu koju je Kinoteka (čak i Kozara) imala. Verovatno je to posledica toga što sam sada mator, a svaka glupost koja se desila pre dvadeset i kusur godina deluje mi simpatično.
Nadam se da će nove generacije shvatiti lepotu filma, da ću i ja uspeti da zarazim moje klince tom strašću, da ćemo zajedno sa entuzijastima čekati na karte da pogledamo neki stari biser i da će se javiti neki novi talas, ne nužno crn, koji će probuditi novu energiju i vratiti filmu stari sjaj iz vremena kada nam je tako uspešno prodavao snove.
Do nove premijere ...
Comments
Post a Comment