Vreme u meni

Vreme je jedna od stvari koje me najviše plaši. Zamišljam ga kao oprugu na čijem smo kraju vezani, zakačenu za zid života, nategnutu do kraja u trenutku kada započinjemo ovo neizvesno putovanje. U trenutku rođenja, kada se kraj opruge otpusti, čini nam se da stoji, a onda počinje da ubrzava sve dok se ne sabije do kraja udrarajući nas o zid i oslobađajući nakupljenu energiju. Neki se od siline udarca razbiju, dok se drugi  samo odbiju, da bi se do starosti vreme ponovo rasteglo i usporilo, nakon čega počinje novi ciklus ubrzanja u ništavilo, kao eho našeg života i dela, sve do trenutka kada svako kretanje prestaje, do zaborava. Zato iza nekih ljudi koji nas napuste, dugo na celom telu osećamo prasak oslobođene akumulirane energije, osećamo je i kada ih nema, dok nas drugi napuštaju nečujno, bez da su nas pomerili, proizveli bilo kakav zvuk ili osećaj, za života su sve potrošili na sebe.

"Time is the indefinite continued progress of existence and events that occur in apparently irreversible succession from the past through the present to the future."

Kao kroz maglu, daleko na početku vremena, sećam se njegove sporosti. Jedan dan ispred zgrade ili dan proveden u lutanju po kraju, traženju cevi za duvaljke, žice za rakljice, trajao je, čini mi se, kao večnost. To divno, spokojno, rastegutno vreme do škole, do onog trenutka kada na koži, polako, počinjem da osećam ubrzanje (osim kada me opali auto, meningitis, apendicitis ili neko drugo sranje, koje je vreme utrošeno na ležanje u bolnici usporavalo do granica izdržljivosti). U glavi mi se često vrati slika, kako obigravam oko zgrade, razmišljam o kraju milenijuma, kako ću tada imati užasnih 28 godina i kako me od tog trenutka deli okean vremena.

Photo by Linda Söndergaard on Unsplash

U školli dani su i dalje bili spori, svaki dan ličio je na prethodni, uz koji milimetar razlike. Svakodnevna rutina vreme je držala pod kontrolom, ne dozvoljavajući mu da se otrgne. Samo povremeno desilo bi se nešto što je dovodilo do kratkoročnih ubrzanja, neka tragedija ili neopisiva sreća, a zatim dugi periodi i radosti i tuge u kojima sam se budio, koji nisu imali ni početka ni kraja, kao ni rešenja. Čekanje roditelja da se vrate kući iz bolnice posle saobraćajne nesreće, neuzvraćene ljubavi ili dugi letnji raspusti koji su uporno odbijali da se završe.

Onda sa srednjom školom već osećam ubrzanje kao pojačan vetar u kosi, Prija mi taj osećaj slobode. Događaji su se smenjivali. Spolja, fizički, menjao sam se velikom brzinom, a iznutra polako, razvučeno, ali neumitno, kao što se kreću mesec ili sunce. Mladalački vremenski paradoks, polako je dolazio do izražaja sve više, da je osećaj protoka vremena, obrnuto proporcionalan količini događaja, držeći me u zabludi da je vreme dato samo meni, zauvek, a ne da mi je samo privremeno pozajmljeno.

Kraj srednje i fakultet, zamajac vremena sve se brže vrteo, ali osećaj je bio divan, možda i najlepši, vreme je još uvek samo moje, jutra, dani, večeri, noći, sve se moglo, svuda se moglo stići, otići. Realni problemi, besparica, ništa nije uticalo, u meni je živela ničim sputana nada i vera i sve što mi je bilo potrebno je volja. U tom životnom dobu,  vreme osećamo kao vožnju vozom, pejzaž koji gledamo kroz prozor, tek povremeno u stomaku osećamo ubrzanje, ali se brzo na njega priviknemo. Otvaramo prozor, uživamo u vetru. Ukoliko gledamo unapred ili unazad, čini nam se da se krećemo sporo, samo kada bacimo pogled na sve ono što je tu, odmah pored, na drvo ili slučajne posmatrače koji nam povremeno mašu, možemo steći osećaj brzine. Ukoliko se previše nagnemo, možemo osetiti i fatalan udarac o neki betonski stub, koji zauvek ubija bilo kakav osećaj uz veliki prasak.

Kraj faksa, posao, tada sam već osećao jak vetar u kosi, glave izbačene kroz prozor voza, trudio da se ne naginjem previše, u daljini vidio sunce i dugačak tunel, počinjao da bivam svestan svih zvukova, pejzaža oko mene i samo želeo da uživam u brzini.

A sada, porodica, deca, nagomilane obaveze, vreme osećam u punoj brzini, kosa je razbarušena, trunje leti na sve strane kada se vozim kroz tunele, teško držim oči otvorene, osećaj u telu je kao na ringišpilu, rolerkosteru, povremeno grč u stomaku, povremeno ogromna sreća kao posledica adrenalina koji se neprestano luči. Kada gledam unazad, čini mi se da je sve tren, treptaj, osećam se kao moja baka koja je imala potrebu da u sećanje priziva svaki trenutak sreće u stalnom strahu da ne izbledi. Tu su i drugi razni strahovi, svest da je trenutak kada treba da se odbijem o zid života, tu, blizu. Koliko ću razvući vreme u drugom smeru? Koliko je energije je nagomilano? Koliko će biti osobođeno? Da li će bilo ko čuti moj prasak i da li će ga će ga bilo ko osetiti?

Zatvaram oči, tu sam ...