Početak devedesetih, vreme kada sam zakoračio u punoletstvo i bio tako željan mladalačke slobode. Napokon nas dvojca, rođak, za mene burazer i ja, krećemo sami na more ispunjeni iskustvima drugih, željni sopstvenog. Pakujemo stvari u dva prepuna ranca sa šipkama, okićena drangulijama i nepotrebnim pomagalima: posuđem, raznom kamperskom opremom koju ćemo, kako putovanje bude odmicalo, gubiti. Uz to i tegla meda, koja će se negde usput razbiti i postati mamac za hordu mrava, i nezaobilazna vreća za spavanje i slamnata prostirka. U hroničnom nedostatku love, rešeni da idemo autostopom, montiramo se na izlazu iz grada, na pumpi Zmaj, u nadi da će nas neko povesti negde u pravcu mora. Svetsko prvenstvo u fudbalu je u toku, mi smo već izgubili, na penale, četvrtfinale od Maradone i ekipe. U vazduhu se oseća nadolazeća oluja, ali svi zajedno uživamo u povetarcu koji joj prethodi, višestranačje se tek rodilo u postkomunističkoj državi. Nismo bili svesni da će uskoro nastupiti prvobitna akumulacija kapitala u svom najbrutalnijem obliku.
Sati stajanja na suncu, uporno ignorisanje vozača koji izlaze sa pumpe tera nas da izađemo na autoput i reklamiramo svoj palac. Uskoro se zaustavlja automobil, plave boje iz kojeg izlaze dva nadrkana pandura i nakon našeg neuspešnog pokušaja da objasnimo kako idemo "negde na more", stavljaju nas u kola i voze pravo na železničku stanicu, ista situacija koja će se desiti već sledeće godine na putu za Amsterdam. Veče polako pada, vidno smo iznervirani što već ne hladimo noge u Jadranu, prilazimo šalteru i tražimo dve karte za more. Stara nam država imala je ogromnu razruđenu obalu, tako da nas prodavačica belo gleda i traži pojašnjenje, odnosno da se izjasnimo u koji konkretno grad želimo da idemo.
- Za gde ide prvi voz?
- Kopar !?
- Je l' to na moru?
- Da.
- Dve karte molim.
Na Visu nam se pridružuje treći član, mladi Tuzlanac, kome majka izdaje ausvajs za put, nakon što je bio prinuđen daj joj isklofa tepihe i mi, nakon dvadesetak Viških dana, produžavamo trajektom na otok Hvar, gde nas čeka novosadska ekipa. Hvar je Ibica, tada Jugoslavije, danas Hrvatske, gomila sveta, zalizani Italijani, diskoteke, bučne plaže prepune omladine. Oliver Mandić hara diskotekama, a mi smo smešteni u stanu potencijalnih simpatija, negde na obodu grada. Kupanja i mora se skoro i ne sećam, osim veselog razgovora na plaži nas, tada simpatizera SPO, Tuzlanca člana SDA, Zagrepčanke članice HDZ o našim sličnostima i razlikama. Sve liči na scenu iz, možda najboljeg ratnog filma svih vremena, "Lepa sela lepo gore", "Kakvog rata, bolan?". Jedne večeri, nakon provoda u diskoteci sa turistkinjama, na vratima stana dočekuje nas poruka, rekao bih besna, iako su se o tome kasnije vodile mnoge polemike, da do sutra moramo da se iselimo. Odlučujemo da krenemo put Crne Gore, u okolini Kotora imamo drugara kome bi mogli da se uvalimo, što će se ispostaviti kao greška.
Već kod Dubrovnika, gde prelazimo u autobus polupanih prozora, sa srčom između sedišta, počinjemo da sumnjamo da je odlazak u Crnu Goru pametan. U mesto na domak Kotora stižemo pred zoru i onako umorni širimo vreće za spavanje iza lokalne trafike, pozicionirane na autobuskoj stanici. Ranim jutrom osećam buđenje nogom, šokirani lokalci kao da nikada nisu videli stopere sa rancima na leđima. Glavni događaj odvija se nekoliko desetina minuta kasnije, kada shvatimo da se naš drugar odavno vratio za Novi Sad, tako da ponovo pakujemo prnje i krećemo put Budve.
Budva, za nekoga ko je većinu života letovao u Hrvatskoj, apsolutni je kulturni šok. Hiljade ljudi na plaži, gužva, buka, parada kiča svuda oko nas, već smo umorni od svega. Na putu se desio autentičan događaj, nakon što smo seli u bus iz Kotora, lik ispred nas počinje iz sve snage da drmusa sedište, sve do trenutka kada ga je potpuno odvalio. Na to vozač mirnim glasom, sa crnogorskim akcentom viče "Razvali li ga, Bogu hvala?". Tu smo shvatili da je možda bolje da ostatak raspusta provedemo u Beogradu i Novom Sadu, s obzirom da matorci nisu kući i da imam čamac, za mene jahtu od pet metara, simboličnog imena "Srbija", koju će NATO uništiti u bombardovanju hangara predajnika RTSa, nekoliko godina kasnije. Jednog detalja se jasno sećam, na stanici sam kupio Politiku i čitao o sranju u Iraku koje samo što nije počelo, na šta sam dobio, sada znam opravdan, prekor kako mogu da čitam to sranje od novina, dok su nam se tri jahača apokalipse Milošević-Tuđman-Izetbegović smeškali sa naslovnih strana. Usput jedan dan provodimo na severu Crne Gore uživajući u ljubavi bake, ujaka i ostalih rođaka, kao i domaćem kiselom mleku, siru, pršutu, sudžuku i kajmaku.
Posle skoro dvomesečne sage, pošto što sam jedva ubedio moga muslimanskog druga, da kroči na brod koji se zove "Srbija" (ovo je šala, naravno), višečasovnog veslanja uzvodno u mestu, nakon kvara na motorima, sve dok u pomoć nije stigao jedan od čamdžija koji je poznavao ćaleta i odvukao nas do marine, odlaska u Novi Sad i obilaska, tada mirne varošice sa alternativnim mestima za izlazak, naša epopeja se završila. Buraza je keva zabrinuto pitala zašto mu se (od gladi) smanjila glava, kada ga je ugledala na vratima stana. Bili smo potpuno nesvesni da će samo godinu dana nakon toga doći do raspada države, života, da će mnoge srećne priče imati tužne krajeve. Životi su nam se iz spokoja preselili u dimenziju nesigurnosti i nezvesnosti, a mi smo ostali zauvek povezani, iako smo se od tada, sa našim prijateljima koji nisu iz Srbije, videli samo nekolicinu puta ili nijednom.
Te devedesete nisam pomislio, mada su nam sve naznake bile ispred nosa, da kraj tog leta označava i završetak doba nevinosti ...
Sati stajanja na suncu, uporno ignorisanje vozača koji izlaze sa pumpe tera nas da izađemo na autoput i reklamiramo svoj palac. Uskoro se zaustavlja automobil, plave boje iz kojeg izlaze dva nadrkana pandura i nakon našeg neuspešnog pokušaja da objasnimo kako idemo "negde na more", stavljaju nas u kola i voze pravo na železničku stanicu, ista situacija koja će se desiti već sledeće godine na putu za Amsterdam. Veče polako pada, vidno smo iznervirani što već ne hladimo noge u Jadranu, prilazimo šalteru i tražimo dve karte za more. Stara nam država imala je ogromnu razruđenu obalu, tako da nas prodavačica belo gleda i traži pojašnjenje, odnosno da se izjasnimo u koji konkretno grad želimo da idemo.
- Za gde ide prvi voz?
- Kopar !?
- Je l' to na moru?
- Da.
- Dve karte molim.
Znali smo da želimo negde na Hrvatsko primorje, tako da smo se probudili u Sloveniji, na samoj granici sa Italijom u lučkom gradu bez plaže i ne baš perspektivnim izgledima za dobar provod. U glavi prebiramo gde bi mogli da se zaputimo i krećemo u pravcu Poreča, tamo je drugarica iz srednje imala kuću. Ponovo jalovi autostop, jer nakon samo nekoliko pređenih kilometara shvatamo da moramo uhvatiti neki autobus.
Stižemo ranog popodneva i nakon susreta sa drugaricom jasno nam je da moramo naći alternativni smeštaj, iako je ona bila divna i spremna na druženje sa nama, njeni roditelji to definitivno nisu. Ako ste nekada bili u Poreču, pamtite betonsku stazu pored mora koja spaja različite uvale u kojima su bila, za ono vreme, fensi odmarališta i kazina, i pored koje ste kao opcije za spavanje imali hotele "Šuma" i "Visoka trava". Odlučili smo se za ovaj potonji, negde u okolini Plave lagune, što se ispostavilo kao katastrofalna odluka, jer smo se probudili lakši za nekoliko litara krvi koju su komarci u toku noći isisali. Ekipa na plaži penzionerska, poneki invalid u oporavku, jedan sa rezom preko stomaka ostao mi je urezan u sećanje, nagoni nas da produžimo dalje prema Rovinju u kojem se deo društva već nalazio.
 |
| Photo by Caterina Giannottu on Unsplash |
Bauljamo Rovinjom u prepodnevnim časovima, ja onako kosmat, pomalo masan, na nogama šangajke, jeftina kopija tada neprikosnovenih starki, sa dupeta visi malo veliki i već iscepan 501, upadamo u oči lokalnim pandurima, koji nas brže bolje legitimišu i pretećim tonom opominju da nađemo smeštaj i ne klošarimo. U Rovinju sam bio '84 sa matorcima u kampu Beograd, traumatično iskustvo koje ne bih prepričavao jer podrazumeva i malo benignog porodičnog nasilja, i znao sam da u njemu postoje prikolice za iznajmljivanje. Iako nismo imali para za iste, krećemo na malo pešačenje od nekih sat vremena. Plan je bio jednostavn, buraz će da iznajmi prikolicu na jedan dan, a posle toga krišom ćemo ostati u istoj. Na plaži sam preko sat vremena, njega nema, nestripljiv sam i odlazim do recepcije hotela u okviru kampa, gde sedi zavaljen u nekoj fotelji čekajući, lica pobelelog nakon što me je ugledao, pokazuje mi da produžim dalje. Ležerno ulazim u lobi, ali me zaustavlja recepcionar i pita gde sam se uputio, na šta ja odgovaram nešto u fazonu: "Soba 505". On me gleda belo, ja kapiram da sam nešto zasro, kažem kako nema veze i izlazim napolje.
Veče pre toga bila je krađa u hotelu, recepcionar uredno zove miliciju, jer hotel nema pet spratova i soba 505 ne postoji. Burazeru kroz glavu svašta prolazi, već zamišlja bukagije na nogama, tog jutra smo legitimisani i zapisani u malu beležnicu, te je nakon što je dobio ključ od prikolice to bio povod za jednu od naših "svađi sa putovanja". Ali brzo zaboravljamo sve nevolje, stičemo nove poznanike iz cele bivše nam države, nalazimo se i sa prijateljima iz Beograda, a nakon što smo vratili ključ, prikolicu obijamo i nastavljamo da spavamo, snom pravednika, kao da stvarno plaćamo rentiranje.
U Rovinju ludnica, izlasci svako veče, upoznavanje novih ljudi, kafići. Preko dana plaža, fudbal u kojem sam, zbog svoje dve leve noge, uvek branio. Da vas ne bih previše zamarao, izdvojuću jedno veče provedeno u dvorištu zatvorene diskoteke "Monvi". Nas nekolicina, pronalazimo napuštenu flašu viskija u isključenom frižideru i veče, tačnije jutro, počinje da poprima elemente komedije. Budimo se u velikoj spavaonici ženskog lokalnog manastira negde na poluostrvu, gde je deo društva, ne pitajte me kako, imao smeštaj. Zabezeknuta kaluđerica nas izbacuje napolje, a mi se vraćamo u našu prikolicu. U toku te iste noći neko lupa na vrata, lampe nas kroz mutno staklo prikolice osvetljavaju, upadaju čuvari i onako bunovne i mamurne legitimišu. Lične karte nemamo, poneli smo samo pasoše, uzimaju ih i ostavljaju nas da se naspavamo, nakon dvadesetominutnog isleđivanja.
Jutro, već smo bez love, pasoše su nam uzeli, zamišljam ćeletovu facu kojeg ću morati da zovem, ako nas ostave na privremenom radu da bi otplatili prikolicu. Ne znam ni kako ću do njega doći, već su na Visu, odsečeni od civilizacije. Ćutke se pakujemo i sa strepnjom odlazimo do recepcije kampa. Srećom za recepcijom neiskusno žensko čeljade, pada na priču da nam tu samo čuvaju pasoše, vraća nam ih i mi, ne osvrćući se, bežimo na voz. Na stanci još jedan šok, voz je poskupeo, nema šanse da platimo kartu do Zagreba, pa od Zagreba do Splita, odakle smo planirali da uhvatimo trajekt do Visa, gde nas čeka roditeljska briga i kuvani obrok. Ludom srećom nailazim na mladog profana programiranja iz srednje, koji je takođe prašnjav, sa rancem na leđima i pratnjom ženske osobe. Iz džepa vadi red vožnje lokalnih vozova, od kojih su mnogi iz međuratnog perioda, sa drvenim klupama, i uz tačno 6 presedanja preko Pule, Knina i Rijeke, obalom Jadrana, stižemo do Splita. Love za trajekt nemamo, celo pre podne žickamo i nekako uspevamo da namaknemo pare za dve karte. Na sebi imamo majce sa znakom radioaktivnosti na leđima ispod kojeg ćirilicom piše "Imperijal Krško". Naš vid borbe protiv nuklearne energije inspirisan dešavanjima u Černobilu. Na Visu se ne sećam da li smo poslednjih 9km prešli peške ili se neko sažalio na nas i prevezao do Gornjeg Rukavca.
Vis je svakako bila Jugoslavija u malom, već smo imali napravljenu vikendicu u borovoj šumi daleko od plaže, natopljenu našim znojem. Divno netaknuto ostrvo, sa divnim ljudima koji su tu živeli i letovali, na kojem je, zbog vojnog i strateškog značaja, bio zabranjen pristup strancima. Kristalno more, desetine uvala i skrivenih plaža koje nama, koji smo imali gumeni čamac sa pentom, nisu bile tajna. Naznake nadolazećeg rata videle su se u dva događaja, prvi, Jasmin Stavros koji je na Komiškoj ribarskoj večeri pevao ustaške pesme, a čiji je nastup pratilo skidanje ogromne šahovnice, koje je organizovalo lokalno stanovništvo, inače pro partizanski orijentisano, što će kasnije, ako se ne varam, dovesti do lokalnih političkih trzavica i, drugi, tuča u diskoteci Isa, na nacionalnoj osnovi, kojoj sam nažalost sam kumovao i gde nam je glave spasio izbacivač sa Akademije, na privremenom radu na Visu i lokalac, lokalni diler, inače dobar dečko, koji će mi kasnije opljačkati kuću. Naravno to su iz mog ugla bili samo mali beznačajni incidenti, mnogo jači utisak na mene je ostavio koncert Električnog Orgazma, održan u Komiži, u klubu veličine moje dnevne sobe, koji je verovatno bio, nagađam, izvor prihoda da bi Gile kupio duvanje sa obližnjeg Lastova, na kojem su džidžu gajila nedodirljiva deca ratnih heroja, barem legenda tako kaže.
Na Visu nam se pridružuje treći član, mladi Tuzlanac, kome majka izdaje ausvajs za put, nakon što je bio prinuđen daj joj isklofa tepihe i mi, nakon dvadesetak Viških dana, produžavamo trajektom na otok Hvar, gde nas čeka novosadska ekipa. Hvar je Ibica, tada Jugoslavije, danas Hrvatske, gomila sveta, zalizani Italijani, diskoteke, bučne plaže prepune omladine. Oliver Mandić hara diskotekama, a mi smo smešteni u stanu potencijalnih simpatija, negde na obodu grada. Kupanja i mora se skoro i ne sećam, osim veselog razgovora na plaži nas, tada simpatizera SPO, Tuzlanca člana SDA, Zagrepčanke članice HDZ o našim sličnostima i razlikama. Sve liči na scenu iz, možda najboljeg ratnog filma svih vremena, "Lepa sela lepo gore", "Kakvog rata, bolan?". Jedne večeri, nakon provoda u diskoteci sa turistkinjama, na vratima stana dočekuje nas poruka, rekao bih besna, iako su se o tome kasnije vodile mnoge polemike, da do sutra moramo da se iselimo. Odlučujemo da krenemo put Crne Gore, u okolini Kotora imamo drugara kome bi mogli da se uvalimo, što će se ispostaviti kao greška.
Već kod Dubrovnika, gde prelazimo u autobus polupanih prozora, sa srčom između sedišta, počinjemo da sumnjamo da je odlazak u Crnu Goru pametan. U mesto na domak Kotora stižemo pred zoru i onako umorni širimo vreće za spavanje iza lokalne trafike, pozicionirane na autobuskoj stanici. Ranim jutrom osećam buđenje nogom, šokirani lokalci kao da nikada nisu videli stopere sa rancima na leđima. Glavni događaj odvija se nekoliko desetina minuta kasnije, kada shvatimo da se naš drugar odavno vratio za Novi Sad, tako da ponovo pakujemo prnje i krećemo put Budve.
Budva, za nekoga ko je većinu života letovao u Hrvatskoj, apsolutni je kulturni šok. Hiljade ljudi na plaži, gužva, buka, parada kiča svuda oko nas, već smo umorni od svega. Na putu se desio autentičan događaj, nakon što smo seli u bus iz Kotora, lik ispred nas počinje iz sve snage da drmusa sedište, sve do trenutka kada ga je potpuno odvalio. Na to vozač mirnim glasom, sa crnogorskim akcentom viče "Razvali li ga, Bogu hvala?". Tu smo shvatili da je možda bolje da ostatak raspusta provedemo u Beogradu i Novom Sadu, s obzirom da matorci nisu kući i da imam čamac, za mene jahtu od pet metara, simboličnog imena "Srbija", koju će NATO uništiti u bombardovanju hangara predajnika RTSa, nekoliko godina kasnije. Jednog detalja se jasno sećam, na stanici sam kupio Politiku i čitao o sranju u Iraku koje samo što nije počelo, na šta sam dobio, sada znam opravdan, prekor kako mogu da čitam to sranje od novina, dok su nam se tri jahača apokalipse Milošević-Tuđman-Izetbegović smeškali sa naslovnih strana. Usput jedan dan provodimo na severu Crne Gore uživajući u ljubavi bake, ujaka i ostalih rođaka, kao i domaćem kiselom mleku, siru, pršutu, sudžuku i kajmaku.
Posle skoro dvomesečne sage, pošto što sam jedva ubedio moga muslimanskog druga, da kroči na brod koji se zove "Srbija" (ovo je šala, naravno), višečasovnog veslanja uzvodno u mestu, nakon kvara na motorima, sve dok u pomoć nije stigao jedan od čamdžija koji je poznavao ćaleta i odvukao nas do marine, odlaska u Novi Sad i obilaska, tada mirne varošice sa alternativnim mestima za izlazak, naša epopeja se završila. Buraza je keva zabrinuto pitala zašto mu se (od gladi) smanjila glava, kada ga je ugledala na vratima stana. Bili smo potpuno nesvesni da će samo godinu dana nakon toga doći do raspada države, života, da će mnoge srećne priče imati tužne krajeve. Životi su nam se iz spokoja preselili u dimenziju nesigurnosti i nezvesnosti, a mi smo ostali zauvek povezani, iako smo se od tada, sa našim prijateljima koji nisu iz Srbije, videli samo nekolicinu puta ili nijednom.
Te devedesete nisam pomislio, mada su nam sve naznake bile ispred nosa, da kraj tog leta označava i završetak doba nevinosti ...
Comments
Post a Comment