Nove godine su kvarljiva roba. Željno ih iščekujemo ne bi li probleme kao gumicom izbrisali, resetovali se, krenuli od praznog lista papira. Ipak, kada sve prođe uviđamo da Zemljina revolucija na našu ličnu evoluciju uglavnom deluje negativno. Kiša sipi, teglim ceger sa pićem, ne prolazimo na prvom nivou igrice uhvati-taksi-u-novogodišnjoj-noći. Dolaze kolima po nas, parking hotela Hilton, ponovo moram da vučem tešku torbu do gajbe gde je žurka. U hotelski lift ulaze dve celulitske bombe, hvataju poslednji voz za kežual doček u društvu galantne gospode, dok ja gledam onaj moj ceger. Veče obećava.
Kroz glavu mi prolaze neki stari dočeci. Najuzbudljiviji je sigurno bio u urgentnom centru '95, kada je švester golmanski uhvatila petardu bačenu od strane polu-narkomana, zaostalog u razvoju, koji je izbegao sudbinu bacanja sa terase od strane moje malenkosti. Od tada ne pravim žurke za doček. Doktor, mesarski krvavog mantila, nekolicina zatvorenika kojima su povezane noge i ruke lancima doveženi u hitnu jer su sekli vene, oko nas likovi kao iz nekog petparačkog stripa. U ponoć uleće razdragani svirač harmonike, teleportovan kroz vremenski portal, doktor onako krvav i sestre hvataju se u kolo, doživljavamo Kusturicu uživo. Ah, mladosti ... Ili nas 20 padobranaca izbačenih u ponoć na ulice Novog Beograda, zalegli u ulazu, jer napolju je oružana apokalipsa. Sva aktivna i pasivna vojna lica izvukla su svoj skromni arsenal oružja. Pa razni Zagrebi, Vrčini, demoliranje gajbi po Dorćolu, klizanje po zaleđenim ulicama, nakon ledene kiše. Akademija posle promašenih večeri. Prvi doček sa ekipom iz osnovne, šesti, sedmi razred, BJ je uvek bio čudno mesto za odrastanje, uz Šemsu (ili je to ipak bio Halid Muslimović) svedočimo prvom overavanju od alkohola ikad.
Često se zapitam da li sam mator za žurke (tišina tamo, ovo je retoričko pitanje), na koje se ranije išlo što zbog provoda, što zbog povećanja (tada male) verovatnoće da se omrsimo i u prenesenom značenju. Danas imamo dva tipa posetilaca. Prvi, koji želi da pobegne od svakodnevnice i svom mozgu učini mali čil aut i one druge, koji se još uvek nadaju velikoj promeni u svom životu, verovali ili ne. Uvek se setim svojih matoraca u mojim očima kada su bili naših godina i kada su pokušavali da se zabavljaju. Tada su mi delovali kao da preživljavaju blagi epileptični napad u boljem slučaju, a moždani u gorem.
Dok si mlad, čini ti se da ima vremena za sve, da vreme ne postoji kao kategorija, potpuno nesvestan jedinog nenadoknadivog resursa, za razliku od danas kada me ta svest itekako boli. Ulazimo na žurku, uglavnom ženska ekipa, dobro držeća, ali svesna da se tlo pod nogama polako izvlači, lepe toalete, pomalo izveštačeni osmesi. Sa nama tamnoputi gost, sa svojom suprugom, pa zatim prijatelji na dugogodišnjem radu u inostranstvu, šarena ekipa. Malo pre ponoći pojavljuju se stare gradske face, kojih se uvek rado setim, znate oni poznanici sa kojima se uvek družite, a ipak ih ne poznajete. I u njihovim pričama oseća se žal za starim vremenima i propuštenim šansama.
Kao i na svakoj dobroj žurci, glavno zezanje je u kuhinji. Veče se približava svome klimaksu, akohol deluje, stara i malo starija glumačka ekipa spremna za još jedan performans za odabrani krug prijatelja. Stariji gospodin, strpljivo čeka da prođe ponoć, ne bi li pao u nesvest i razbio arkadu, dok žene na terasi praktikuju vudu u kućnoj radinosti, a sve da bi se napokon pojavila muževna muža. Ranije sam uvek mislio da će sa godinama doći spokoj, iskustvo, mir, jasno je da je to bila samo utešna misao o starenju. Dragi gasterbajteri daju sebi oduška dok svi jedu i hvale "domaće" kobasice napravljene u lokalnom Maksiju, uredno preskačući fensi kanapee. Neke od žena već obnevidele, raspoloženje ih ponelo u veoma čudnom pravcu dok preskaču popadale goste.
Mislim o željama, prijateljima, rođacima, volim da se čujem sa njima na samom početku godine, volim godinu da započnem sa onima koje najviše volim, znam da zvuči malo izlizano. Sve ovo bez njih ne bi imalo smisla. Ne želim nikakve velike stvari, dobro osim zdravlja. Želim da ponovo osetim onu strast života, da željno iščekujem sutra, da se radujem svakom novom danu, da skepsu zameni nada koju će dopuniti avantura i koja će kotriljajući se niz brdo godine rasti svakim danom sve više i više dok ne postane lavina koja guta sve pred sobom.
Veče se primiče kraju, najbolje je prekinuti dok su utisci još dobri, odlazimo u noć, čekajući novo jutro, brojač je resetovan, sutra je novi dan, nova godina, novi početak. Na žurci i nakon našeg odlaska zanimljivo, gazdarica se sigurno, nakon nenadanog lezbo poljupca i padanja u nesvest drugog gosta zapitala šta joj je sve ovo trebalo. Nadam se samo da je nisu oslovljavali imenom iz filma u kojem je glumila, iz priče znam koliko to "voli". Mada, možda je ipak sve to motiviše da sledeće godine napravi još bolju, over the top, žurku.
365, 364, 363 ...
 |
| Photo by Hermes Rivera on Unsplash |
Često se zapitam da li sam mator za žurke (tišina tamo, ovo je retoričko pitanje), na koje se ranije išlo što zbog provoda, što zbog povećanja (tada male) verovatnoće da se omrsimo i u prenesenom značenju. Danas imamo dva tipa posetilaca. Prvi, koji želi da pobegne od svakodnevnice i svom mozgu učini mali čil aut i one druge, koji se još uvek nadaju velikoj promeni u svom životu, verovali ili ne. Uvek se setim svojih matoraca u mojim očima kada su bili naših godina i kada su pokušavali da se zabavljaju. Tada su mi delovali kao da preživljavaju blagi epileptični napad u boljem slučaju, a moždani u gorem.
Dok si mlad, čini ti se da ima vremena za sve, da vreme ne postoji kao kategorija, potpuno nesvestan jedinog nenadoknadivog resursa, za razliku od danas kada me ta svest itekako boli. Ulazimo na žurku, uglavnom ženska ekipa, dobro držeća, ali svesna da se tlo pod nogama polako izvlači, lepe toalete, pomalo izveštačeni osmesi. Sa nama tamnoputi gost, sa svojom suprugom, pa zatim prijatelji na dugogodišnjem radu u inostranstvu, šarena ekipa. Malo pre ponoći pojavljuju se stare gradske face, kojih se uvek rado setim, znate oni poznanici sa kojima se uvek družite, a ipak ih ne poznajete. I u njihovim pričama oseća se žal za starim vremenima i propuštenim šansama.
Kao i na svakoj dobroj žurci, glavno zezanje je u kuhinji. Veče se približava svome klimaksu, akohol deluje, stara i malo starija glumačka ekipa spremna za još jedan performans za odabrani krug prijatelja. Stariji gospodin, strpljivo čeka da prođe ponoć, ne bi li pao u nesvest i razbio arkadu, dok žene na terasi praktikuju vudu u kućnoj radinosti, a sve da bi se napokon pojavila muževna muža. Ranije sam uvek mislio da će sa godinama doći spokoj, iskustvo, mir, jasno je da je to bila samo utešna misao o starenju. Dragi gasterbajteri daju sebi oduška dok svi jedu i hvale "domaće" kobasice napravljene u lokalnom Maksiju, uredno preskačući fensi kanapee. Neke od žena već obnevidele, raspoloženje ih ponelo u veoma čudnom pravcu dok preskaču popadale goste.
Mislim o željama, prijateljima, rođacima, volim da se čujem sa njima na samom početku godine, volim godinu da započnem sa onima koje najviše volim, znam da zvuči malo izlizano. Sve ovo bez njih ne bi imalo smisla. Ne želim nikakve velike stvari, dobro osim zdravlja. Želim da ponovo osetim onu strast života, da željno iščekujem sutra, da se radujem svakom novom danu, da skepsu zameni nada koju će dopuniti avantura i koja će kotriljajući se niz brdo godine rasti svakim danom sve više i više dok ne postane lavina koja guta sve pred sobom.
Veče se primiče kraju, najbolje je prekinuti dok su utisci još dobri, odlazimo u noć, čekajući novo jutro, brojač je resetovan, sutra je novi dan, nova godina, novi početak. Na žurci i nakon našeg odlaska zanimljivo, gazdarica se sigurno, nakon nenadanog lezbo poljupca i padanja u nesvest drugog gosta zapitala šta joj je sve ovo trebalo. Nadam se samo da je nisu oslovljavali imenom iz filma u kojem je glumila, iz priče znam koliko to "voli". Mada, možda je ipak sve to motiviše da sledeće godine napravi još bolju, over the top, žurku.
365, 364, 363 ...
Comments
Post a Comment