Nova Godina, želeo to ili ne, uvek me natera na nekakvu rekapitulaciju. Razmišljam o svemu što se te godine desilo, o mestima na kojima sam bio, o ljudima sa kojima sam se družio i nažalost o ljudima kojih više nema. Nekada je Nova Godina bila samo jedan dan u godini, dan u kojem očekujem dobru zabavu, a koja se na kraju pretvori u tumaranje po gradskim ulicima i prečesto razočarenje, eventualno klizanje na dupetu po zaleđenim ulicama ili posetu urgentnom centru. Danas je to još jedan stepenik prema neminovnoj starosti.
Godine prolaze mimo mene, osvrćem se tražim smisao. Često mislim kako su naši životi samo prdež na vetru, kako iza većine ljudi ostane samo kratkotrajan smrad, da bi zatim zauvek nestali. Valjda je normalno da sa godinama počnemo da se preispitujemo, da tražimo potvrdu ili opravdanje za svaki ispravan ili pogrešan korak koji smo napravili, a verujte mi takvih koraka je bilo mnogo. Ja, konkretno, kada se osvrnem unazad, sve mi je mutno, iz mora svakodnenih repetativnih radnji izdvajaju se samo putovanja i ljudi koje volim i sa kojima sam proveo neke lepe trenutke.
Kako se meri uspeh? Količinom zarađenih para? Mejnstrim, liberalna, ideologija pokušava da zalepi cenu na svakog od nas, svedoci smo da sa mnogima to uspeva, samo što su im cene ponižavajuće niske. To je samo po sebi besmisleno, ako bi pare bile kriterijum može se meriti samo količina potrošenih, jer su jedino one bitne. One su alat, sredstvo, ne mogu bit cilj, oni koji žive za novac su mi kao moleri zaljubljeni u četku kojoj svakodnevno robuju. S druge strane, novac daje slobodu, slobodu da budeš svoj i nezavistan i teško je naći balans, tako da sam sebi uskačem u usta, izgaranjem na poslu za klijente koji to ne cene.
Za mene je uspeh, isključivo, vreme provedeno sa onima koje volim, prijateljima, porodicom, musketarima, što naravno ne umanjuje moju želju za poslovnim uspehom, koji je kada se sve sabere i oduzme, u stvari nebitan. Iskreno, kada razmišljate o nekom, da li ikada pomislite na njegov posao i pare koje je zaradio? Ali uspeh na poslu opterećuje, svi mi smo skloni da sebe gledamo kroz tu prizmu, koja nas lomi i prelama.
Nisam vernik, u tradicionalnom smislu, ali iskreno verujem da nismo ovde slučajno, da nam je svima dat neki smisao, jer svi znamo da se iz haosa ne pravi red, što zakon entropije nedvosmisleno dokazuje. Svako od nas traži svoje mesto u toj ogromnoj slagalici, samo ja to svoje mesto još uvek ne vidim.
Posebno je teško kada u roditeljima vidiš sebe, oni su potencijalni šablon koji iscrtavaš. Sećam ih se kada su bili mladi, sećam se naših lepih zajedničkih trenutaka i računam koliko sam sada mlađi ili stariji od njih, nažalost skoro uvek stariji. Zažmurim, vidim osmehe, čujem ćaletov kašalj, osećam povremeni kevin bes, kojeg se sada sa setom sećam, kao nečeg divnog. Gledajući njih postajem svestan i sopstvene prolaznosti, vremena koje se skupilo, koje me je pritislo sa svih strana. Znam da neće proći još mnogo kada će nas naša deca gledati istim očima i u svom, drugačijem univerzumu od našeg, tražiti smisao.
Kada bih morao da pretvorim u film ono što osećam, porodica i prijatelji bi sedeli za ogromnom, dugačkom, slavskom trpezom, mladi, nasmejani, u žaru političke rasprave, većina sa cigarom koju nikada nisu vadili iz usta. Svi bi uz gromoglasni smeh polako starili, kose bi im sedele. Na slavi bi se mi deca, babini unučići, koji smo uvek jeli u kuhinji, otimajući se oko "velike" krojačke stolice koju danas kada vidite shvatite kolilo smo mi bili mali, polako iz kuhinje premeštali za veliku trpezu, popunjavajući upražnjena mesta. I onda bi se jedna po jedna stolica oslobađale dok, na kraju, na stolu ne ostane samo slavska sveća da izgori do kraja.
Onda počnem iz bunara prošlosti da izvačim jednu po jednu dragu osobu koje više nema u mom životu. Nekako uvek počinje sa ujakom i završi sa poslednjim koji nas je napustio, osetim tugu kada svhatim da svet ide dalje, koga nema bez njega se mora. Iako sam stariji i otporniji, nekako me svi ti gubici sve više bole. Ranije sam sve uzimao zdravo za gotovo, nešto što mi je dato po sebi, bez straha da ću to izgubiti, a sada svhatam da ništa nije dato, poklonjeno, sve je pozajmljeno i samo čekamo trenutak kada će morati da se vrati, najčešće sa kamatom.
Zato želim da apelujem na sve, mada sigurno zvuči smešno, da svaki razgovor, svaka kafa, svaki smeh u dimu sobe je nešto neprocenjivo, neplativo, blago otelotvorrno u vremenu provedenom sa bliskom osobom. I nekako su na kraju uvek najvredniji oni najobičniji momenti: put kolima na tradicionalno večernje plivanje, šetnje po Kališu, bleja na gajbi, jutarnje maltretiranje dece dok ih budim za školu, vreme u autobusu za Novi Sad, gađanje jabuke na ćošku babinog dvorišta, poljubac na stepeništu, pogled na raskrsnici, poslednji spust niz padinu dok hladan vazduh šamara obraze.
Želim vam sve najbolje u Novoj Godini, da budete bezbrižni i svoji, da vas ogreje sreća i da se volite sa svojim dragima, da oprostite i zaboravite sve loše, da se radujete svemu dobrome. Onima koji su bolesni želim da ozdrave, onima neutešnim da nađu snage da se uteše i raduju.
Dogodine ...
 |
| Photo by Liv Bruce on Unsplash |
Kako se meri uspeh? Količinom zarađenih para? Mejnstrim, liberalna, ideologija pokušava da zalepi cenu na svakog od nas, svedoci smo da sa mnogima to uspeva, samo što su im cene ponižavajuće niske. To je samo po sebi besmisleno, ako bi pare bile kriterijum može se meriti samo količina potrošenih, jer su jedino one bitne. One su alat, sredstvo, ne mogu bit cilj, oni koji žive za novac su mi kao moleri zaljubljeni u četku kojoj svakodnevno robuju. S druge strane, novac daje slobodu, slobodu da budeš svoj i nezavistan i teško je naći balans, tako da sam sebi uskačem u usta, izgaranjem na poslu za klijente koji to ne cene.
Za mene je uspeh, isključivo, vreme provedeno sa onima koje volim, prijateljima, porodicom, musketarima, što naravno ne umanjuje moju želju za poslovnim uspehom, koji je kada se sve sabere i oduzme, u stvari nebitan. Iskreno, kada razmišljate o nekom, da li ikada pomislite na njegov posao i pare koje je zaradio? Ali uspeh na poslu opterećuje, svi mi smo skloni da sebe gledamo kroz tu prizmu, koja nas lomi i prelama.
Nisam vernik, u tradicionalnom smislu, ali iskreno verujem da nismo ovde slučajno, da nam je svima dat neki smisao, jer svi znamo da se iz haosa ne pravi red, što zakon entropije nedvosmisleno dokazuje. Svako od nas traži svoje mesto u toj ogromnoj slagalici, samo ja to svoje mesto još uvek ne vidim.
Posebno je teško kada u roditeljima vidiš sebe, oni su potencijalni šablon koji iscrtavaš. Sećam ih se kada su bili mladi, sećam se naših lepih zajedničkih trenutaka i računam koliko sam sada mlađi ili stariji od njih, nažalost skoro uvek stariji. Zažmurim, vidim osmehe, čujem ćaletov kašalj, osećam povremeni kevin bes, kojeg se sada sa setom sećam, kao nečeg divnog. Gledajući njih postajem svestan i sopstvene prolaznosti, vremena koje se skupilo, koje me je pritislo sa svih strana. Znam da neće proći još mnogo kada će nas naša deca gledati istim očima i u svom, drugačijem univerzumu od našeg, tražiti smisao.
Kada bih morao da pretvorim u film ono što osećam, porodica i prijatelji bi sedeli za ogromnom, dugačkom, slavskom trpezom, mladi, nasmejani, u žaru političke rasprave, većina sa cigarom koju nikada nisu vadili iz usta. Svi bi uz gromoglasni smeh polako starili, kose bi im sedele. Na slavi bi se mi deca, babini unučići, koji smo uvek jeli u kuhinji, otimajući se oko "velike" krojačke stolice koju danas kada vidite shvatite kolilo smo mi bili mali, polako iz kuhinje premeštali za veliku trpezu, popunjavajući upražnjena mesta. I onda bi se jedna po jedna stolica oslobađale dok, na kraju, na stolu ne ostane samo slavska sveća da izgori do kraja.
Onda počnem iz bunara prošlosti da izvačim jednu po jednu dragu osobu koje više nema u mom životu. Nekako uvek počinje sa ujakom i završi sa poslednjim koji nas je napustio, osetim tugu kada svhatim da svet ide dalje, koga nema bez njega se mora. Iako sam stariji i otporniji, nekako me svi ti gubici sve više bole. Ranije sam sve uzimao zdravo za gotovo, nešto što mi je dato po sebi, bez straha da ću to izgubiti, a sada svhatam da ništa nije dato, poklonjeno, sve je pozajmljeno i samo čekamo trenutak kada će morati da se vrati, najčešće sa kamatom.
Zato želim da apelujem na sve, mada sigurno zvuči smešno, da svaki razgovor, svaka kafa, svaki smeh u dimu sobe je nešto neprocenjivo, neplativo, blago otelotvorrno u vremenu provedenom sa bliskom osobom. I nekako su na kraju uvek najvredniji oni najobičniji momenti: put kolima na tradicionalno večernje plivanje, šetnje po Kališu, bleja na gajbi, jutarnje maltretiranje dece dok ih budim za školu, vreme u autobusu za Novi Sad, gađanje jabuke na ćošku babinog dvorišta, poljubac na stepeništu, pogled na raskrsnici, poslednji spust niz padinu dok hladan vazduh šamara obraze.
Želim vam sve najbolje u Novoj Godini, da budete bezbrižni i svoji, da vas ogreje sreća i da se volite sa svojim dragima, da oprostite i zaboravite sve loše, da se radujete svemu dobrome. Onima koji su bolesni želim da ozdrave, onima neutešnim da nađu snage da se uteše i raduju.
Dogodine ...
Comments
Post a Comment