Poslednji odlazak na Exit desio se pre skoro 15 godina. Tek smo dobili klinca, ženi sise narasle kao vruća pogača od belog brašna, pucaju od mleka, mi još šokirani od spoznaje da smo roditelji. Ne znamo gde nam je dupe, gde glava, srećni što ćemo napokon, bar na kratko, da se vratimo u mladalački fazon. Nakon dugotrajnog čekanja u redu jedine kapije za ulaz i sigurnosne provere, probijamo se do prašnjavog platoa malo dalje od bine. Moloko se sprema za nastup, Ružica već odvaljena na bini jer joj je rođendan, ozvučenje slabo radi, doduše ispred bine ekstaza. Prašina pada svuda oko nas, počinje kiša. Dva sata nekvalitetnog programa (ne zbog Moloko koji je dao sve od sebe), pokisli, izgaženi, odlazimo kod burazera da prespavamo. Na samom koncertu žena eksira par piva, što dovodi da mleko, odloženo, u mlazevima, kreće da navire dok je konzument u Beogradu, osećam se kao jedan od aktera filmovima Tinto Brasa. Sve u svemu jedno nezaboravno veče, nakon kojeg smo rešili da je možda dosta odlazaka na festivale.
Petnaest godina nakon toga "The Cure" na Exit-u, famozni bend naše mladosti. Već dugo imam averziju prema tim, našim omiljenim, sada penzionerskim bendovima, jer dok ih gledam, zamišljam moju devedesetogodišnju babu, kako trese po basu i sve vreme očekujem da će se neko srušiti na bini od staračke iznemoglosti. Prelazim preko svega, radujem se kao da sviraju "KUD Idioti" i kao da je Tusta ustao iz groba za još jednu svirku. U međuvremenu smo postali matori štreberi, karte smo kupili samo pola godine ranije u knjižarama Vulkan. Znate kako, više ne volimo da stvari prepuštamo slučaju. Sve smo isplanirali, savesni smo roditelji, nećemo da pijemo i vozimo, unajmljujemo kombi i u road movie fazonu krećemo put Novog Sada, u koji se slila reka ljudi i kola sa svih strana. Na prilazu gradu, kolona mili na naplatnoj rampi, znate onih 5km puta koje su napravili da bi neko pokrao pare, a rampu stavili skroz na kraju, da bi se zakrčio i autoput. Sa bilborda nam se smeškaju dlakavo dupe i upišane gaće, stvarno ne znam da li neko dok šmrče ili guta tablete razmišlja gde je bila njegova roba. Još jedna u nizu debilnih kampanja koje ova država koristi da bi nam zavukla ruku u džep: "Izvadi mu robu kada se raskreči, inače će da zakmeči" ili tako nešto ...
Marširamo u koloni preko mosta, novosadske grbe napravljene posle bombardovanja, prema ulazu. Prolazimo čuvenu Petrovaradinsku kapiju, koje se iz perioda adolescencije sećam kao mesta gde se kolima igrao ruski rulet i kroz koji smo prolazili kada smo išli u čuvenu "Đavu". Već tu je jasno da su se stvari organizaciono, za ovih petnest godina, promenile nimalo, osim što sada imaju fensi spravice kojima čitaju barkodove. Desetak neobeleženih ulaza, kiša počinje da pljušti, deža vi u mojim grudima. Trideset, četrdeset minuta u redu, ne znam da li je realno da za nekoliko desetina hiljada ljudi postoji samo jedan ulaz. Srećom ljudi pristojni, veseli, uglavnom pozitivno raspoloženi, mada bih ja više voleo da svi zajedno, pod nekim izgovorom, poludimo i svima porazbijamo glave. Elem niz lice i naočare mi se cedi kiša, još samo desetak metara, u glavi mi se vrti "Boys Don't Cry".
Raširenih osmeha, pružamo karte klincu, koji onako lep, ali sa debilnim izrazom lica, prazno nas gleda dok šapa za čitanje barkoda veselo trepće crveno. Pokušava jednu, pa drugu kartu, zove kolegu. U međuvremenu preko nas preskaču ljudi, jer ulaz u fan pit je skroz levo, naravno to nigde ne piše, dok im male kapije kroz koje morate proći, neumoljivo odvaljuju bubrege. Ostali preskaču gelendere molećivo se izvinjavajući. Stranci nemaju pojma šta se događa, ali brzo kapiraju da se mora laktati da bi se ušlo. Ako ste pak kupili VIP kartu, eeee, što bi rekao psiho, onda morate taksijem na drugi ulaz, posle svog tog čekanja, ma ko vas jebe kada ste imali 100 eura za kartu.
- Žao nam je, molimo sklonite se sa strane, karte su od strane Vulkana blokirane.
Dolazi ćelavi lik, dobro istreniran da vas ne gleda u oči, dok mi se u međuvremenu još jedan lakat posetioca fan pita zabija u leđa:
- Znate, niste jedini koji imaju problem sa Vulkanovim kartama, možete ih nazvati ili poslati mail.
Mail? Druže, da li ti mene zajebavaš, mislim se u sebi. Da vam ne pričam što se čekanje pretvara u večnost, nema šanse sa nekim normalno da popričamo. Lik nam objašnjava, kako nam, eto, čini uslugu što se udostojio da sasluša o našem malom problemu. Utom dolazi i ostatak ekipe, tako da od nas šestoro koji smo zajedno kupili karte, troje ulazi, troje ostaje napolju. Među srećnicima koji su ušli su maloletna deca, što nervozu i histeriju nekih od nas, podiže do neslućenih granica. Insistiram da mi napišu da karte nisu validne, uporno odbijaju.
Sada kreće svađa, natezanje, već se zamišljam kako nervozno sedim u kafiću u podnožju tvrđave i čekam kombi, lažem kako mi je bilo do j. Telefoniranje, zvanje Vulkana, ma ne znam ni ja koga sve. Spremam se da odem, izvlače se poslednji argumenti i na kraju, ćelavi sa repićem na vrhu glave, pušta nas unutra. Napokon. Zabava može da počne, ako nam je još do zabave.
Ali ne lezi vraže. Piće? Treba kupiti karticu, jer keš se ne prima, kapiram da se dobro lapalo u dobra stara vremena. Okej, razumem, samo što pre nego uđemo nema prodajnog mesta, još trideset minuta odlazi u nepovrat. Sa limenkama piva krećem prema bini, muk, jebeni koncert je završen. Dobro, bis se podrazumeva, tako da uspevamo da odslušamo najveće hitove koji malo otužno zvuče na lošem ozvučenju.
Tek na "Dance areni" počinje opuštanje, malo da se popravi utisak. Pozitivni su i ljudi, gomila mladih, sa puno žara u očima, puno stranaca, posle dužeg vremena imam utisak da je Srbija deo sveta. Red đuskanja, red preživljavanja u onim smrdljivim, mobilnim toaletima, malo straha dok se krećem improvizovanim stepenicama i veče se polako primiče kraju. Dok se krećemo nazad prema mostu, more veselih klinaca dolazi, jedva čekaju da zabava počne, nisu matori drkoši kao mi.
Ulazim u kombi, zatvaram oči, sutra je novi radni dan ...
Petnaest godina nakon toga "The Cure" na Exit-u, famozni bend naše mladosti. Već dugo imam averziju prema tim, našim omiljenim, sada penzionerskim bendovima, jer dok ih gledam, zamišljam moju devedesetogodišnju babu, kako trese po basu i sve vreme očekujem da će se neko srušiti na bini od staračke iznemoglosti. Prelazim preko svega, radujem se kao da sviraju "KUD Idioti" i kao da je Tusta ustao iz groba za još jednu svirku. U međuvremenu smo postali matori štreberi, karte smo kupili samo pola godine ranije u knjižarama Vulkan. Znate kako, više ne volimo da stvari prepuštamo slučaju. Sve smo isplanirali, savesni smo roditelji, nećemo da pijemo i vozimo, unajmljujemo kombi i u road movie fazonu krećemo put Novog Sada, u koji se slila reka ljudi i kola sa svih strana. Na prilazu gradu, kolona mili na naplatnoj rampi, znate onih 5km puta koje su napravili da bi neko pokrao pare, a rampu stavili skroz na kraju, da bi se zakrčio i autoput. Sa bilborda nam se smeškaju dlakavo dupe i upišane gaće, stvarno ne znam da li neko dok šmrče ili guta tablete razmišlja gde je bila njegova roba. Još jedna u nizu debilnih kampanja koje ova država koristi da bi nam zavukla ruku u džep: "Izvadi mu robu kada se raskreči, inače će da zakmeči" ili tako nešto ...
Marširamo u koloni preko mosta, novosadske grbe napravljene posle bombardovanja, prema ulazu. Prolazimo čuvenu Petrovaradinsku kapiju, koje se iz perioda adolescencije sećam kao mesta gde se kolima igrao ruski rulet i kroz koji smo prolazili kada smo išli u čuvenu "Đavu". Već tu je jasno da su se stvari organizaciono, za ovih petnest godina, promenile nimalo, osim što sada imaju fensi spravice kojima čitaju barkodove. Desetak neobeleženih ulaza, kiša počinje da pljušti, deža vi u mojim grudima. Trideset, četrdeset minuta u redu, ne znam da li je realno da za nekoliko desetina hiljada ljudi postoji samo jedan ulaz. Srećom ljudi pristojni, veseli, uglavnom pozitivno raspoloženi, mada bih ja više voleo da svi zajedno, pod nekim izgovorom, poludimo i svima porazbijamo glave. Elem niz lice i naočare mi se cedi kiša, još samo desetak metara, u glavi mi se vrti "Boys Don't Cry".
 |
| Photo by Kev Seto on Unsplash |
Raširenih osmeha, pružamo karte klincu, koji onako lep, ali sa debilnim izrazom lica, prazno nas gleda dok šapa za čitanje barkoda veselo trepće crveno. Pokušava jednu, pa drugu kartu, zove kolegu. U međuvremenu preko nas preskaču ljudi, jer ulaz u fan pit je skroz levo, naravno to nigde ne piše, dok im male kapije kroz koje morate proći, neumoljivo odvaljuju bubrege. Ostali preskaču gelendere molećivo se izvinjavajući. Stranci nemaju pojma šta se događa, ali brzo kapiraju da se mora laktati da bi se ušlo. Ako ste pak kupili VIP kartu, eeee, što bi rekao psiho, onda morate taksijem na drugi ulaz, posle svog tog čekanja, ma ko vas jebe kada ste imali 100 eura za kartu.
- Žao nam je, molimo sklonite se sa strane, karte su od strane Vulkana blokirane.
- Izvinite, molim vas proverite ponovo, karte su regularno kupljene još u oktobru prošle godine.
Dolazi ćelavi lik, dobro istreniran da vas ne gleda u oči, dok mi se u međuvremenu još jedan lakat posetioca fan pita zabija u leđa:
- Znate, niste jedini koji imaju problem sa Vulkanovim kartama, možete ih nazvati ili poslati mail.
Mail? Druže, da li ti mene zajebavaš, mislim se u sebi. Da vam ne pričam što se čekanje pretvara u večnost, nema šanse sa nekim normalno da popričamo. Lik nam objašnjava, kako nam, eto, čini uslugu što se udostojio da sasluša o našem malom problemu. Utom dolazi i ostatak ekipe, tako da od nas šestoro koji smo zajedno kupili karte, troje ulazi, troje ostaje napolju. Među srećnicima koji su ušli su maloletna deca, što nervozu i histeriju nekih od nas, podiže do neslućenih granica. Insistiram da mi napišu da karte nisu validne, uporno odbijaju.
Sada kreće svađa, natezanje, već se zamišljam kako nervozno sedim u kafiću u podnožju tvrđave i čekam kombi, lažem kako mi je bilo do j. Telefoniranje, zvanje Vulkana, ma ne znam ni ja koga sve. Spremam se da odem, izvlače se poslednji argumenti i na kraju, ćelavi sa repićem na vrhu glave, pušta nas unutra. Napokon. Zabava može da počne, ako nam je još do zabave.
Ali ne lezi vraže. Piće? Treba kupiti karticu, jer keš se ne prima, kapiram da se dobro lapalo u dobra stara vremena. Okej, razumem, samo što pre nego uđemo nema prodajnog mesta, još trideset minuta odlazi u nepovrat. Sa limenkama piva krećem prema bini, muk, jebeni koncert je završen. Dobro, bis se podrazumeva, tako da uspevamo da odslušamo najveće hitove koji malo otužno zvuče na lošem ozvučenju.
Tek na "Dance areni" počinje opuštanje, malo da se popravi utisak. Pozitivni su i ljudi, gomila mladih, sa puno žara u očima, puno stranaca, posle dužeg vremena imam utisak da je Srbija deo sveta. Red đuskanja, red preživljavanja u onim smrdljivim, mobilnim toaletima, malo straha dok se krećem improvizovanim stepenicama i veče se polako primiče kraju. Dok se krećemo nazad prema mostu, more veselih klinaca dolazi, jedva čekaju da zabava počne, nisu matori drkoši kao mi.
Ulazim u kombi, zatvaram oči, sutra je novi radni dan ...
Comments
Post a Comment