Gledam u monitor potpuno nemotivisan za rad, imam onaj tupi osećaj u stomaku, između mučnine i nelagode. Osećam se odveć star da počinjem nešto novo, isuviše mlad da odustanem od svega što sam započeo, plašim se i da provirim u budućnost, ne znam šta me tamo čeka. U karijeri, ako se to može tako nazvati, nekoliko puta sam prolazio uspone i padove, a kako je posao svakog vlasnika isprepletan sa privatnim životom, ti usponi i padovi često su podrazumevali male lične drame i periode nervnog rastrojstva.
 |
| Photo by Mikuláš Prokop on Unsplash |
Ne bih vas zamarao trenutnim stanjem, jer duboko u sebi osećam da živimo period pred-apokalipičnog društva, neo Belle Epoque, da proživljavamo poslednje spokojne trenutke i plodove civilizacije koja se pred našim očima urušava i započinje traziciju u neko novo društvo, ne nužno gore, ali sigurno drugačije, društvo koje će naša deca doživljavati kao nešto normalno, a mi kao izvitopirenu realnost.
Ideja da imam svoj posao, firmu, rodila se veoma rano i prve poslove koje sam radio doživljavao sam samo kao prelazni period, stepenicu na, sada to shvatam, beskonačno dugom stepeništu koje vodi prema uspehu. U nekoliko navrata, pokušavali smo, naivno, dečački, da osnujemo kompaniju u nadi da će poslovi dolaziti sami od sebe. Ogromno, ničim utemeljeno, samopouzdanje, najviše bazirano na neiskustvu i veri u sopstvene mogućnosti proistekle iz slepila mladosti.
Ne bih vas zamarao detaljima priče, kako samo uz nesebičnu pomoć prijatelja, sa minus 500 dolara osnovali firmu, kako sam radio tri posla, od čega jedan na fakultetu, kako smo bili srećni kao beba kada joj promene usranu pelenu onog trenutka kada smo se uselili u našu prvu kancelariju, u najgoroj i najpromentnijoj ulici Zemuna, večitu punu čađi koju su autobusi na uzbrdici izbacivali. Kancelarija je i na prvi pogled delovala neozbiljno, a miris ili smrad hrane za kućne ljubimce, koju je naš partner držao u susednoj prostoriji, ispunjavao je svaki njen deo. Ništa od toga mi nije smetalo, bio sam ubeđen da je sve to samo privremeno, da je to nešto normalno i da sve velike firme počinju u garaži ili skladištu. "Demokratske" promene su se već dogodile, imali smo utisak da se stvari menjaju na bolje, ali hijene koje i danas gledamo već su počele polako da promaljaju svoje smrdljive njuške.
Pokušaji da dođemo do nekog smislenog posla uglavnom su se svodio na obilazak opskurnih likova, često povratnika iz inostranstva sumnjive prošlosti, koji su bili spremni mladima da daju šansu, naravno pod uslovom da sve dobiju gotovo besplatno. Prvi takav susret bio je sa likom koji je putem telеšopa prodavao "medicinske" preparate, čija se životna filozofija svodila na rečenicu "nije važno šta prodaješ, sve dok se to reklamira na televiziji".
Iskustvo u radu na telefoniji, koja je najbolji dokaz da u našem poslu sve može da se promeni samo u nekoliko godina, poznavanje razvoja hadvera i rad na fakultetu, kao i neverovatni sticaj okolnosti, vodio nas je prema razvoju uređaja, koji će iz temelja promeniti naš život, za televiziju koju bi danas najradije zapalio i potpuno sravnio sa zamljom, sa sve njenim vlasnikom. No to je neka druga priča, ovo je ipak priča o nečemu što je predhodilo, o tipično Balkanskom preduzetničkom duhu, koji nažalost nije imao svoju kulminaciju.
Bivši student povezuje me sa potencijalnim klijentom iz Švajcarske koji želi da razvije softver za multilevel prodaju telefonske mobilne pretplate u programskom jeziku Perl, a koji sam poznavao samo površno i nisam znao gotovo nikoga ko zna da radi u njemu, osim svog kolege koji je inače imao, skoro pa fetiš, prema skripting jezicima. Platforma koju su nam tražili da poznajemo zvala se MasonHQ i asocirala me ja na, logično, slobodno zidarstvo. Cela priča je obećavala, vrednost posla je bila tada neverovatnih 50K nemačkih maraka.
Potpuno ubeđeni da je posao naš, okupani mirisom ili smradom, kako želite, pseće hrane, uveliko brojimo novac i maštamo o normalnom prostoru u koji ćemo se preseliti. Ubrzo shvatamo da ako partnera iz Švajcarske dovedemo u taj prostor, ako shvati da je pola našeg posla prodaja hrane za kućne ljubimce, ako shvati da nemamo nijednog zaposlenog i da o Perlu nemamo pojma, cela priča može biti ugrožena. Malo po malo, radost se pretvorila u očajanje, a kako prilika ima kosu samo napred, iznad čela, a ćelava je pozadi, da je ne možete uhvatiti kada prođe, odlučujemo da pošto-poto dobijemo taj posao i uradimo sve što je u našoj moći da se predstavimo u dobrom svetlu.
Pravimo pakleni plan, na Novom Beogradu, na vrhu jedne od poznatih zgrada beogradskog brutalizma, praznimo stan jednog od nas, dnevnu sobu pretvaramo u IT firmu. Donosimo stolove, razvlačimo kablove, montiramo mrežu, donosimo računare pozajmljene sa svih strana. Sav nameštaj nagurali smo u jednu od soba, koju smo odredili za magacin i u koju se neće ulaziti. U roku od samo nekoliko sati stan je stvarno počeo da liči na firmu. Virtuelne zaposlene glumili su moji studenti, koje ću malo pre posete partnera dovesti sa faksa da glume vrednoću i užurbanost. Uključili smo sve monitore, a slova, kao u Matriksu, veselo su letela preko svih ekrana, napravili smo poznatu opuštenu, da ne kažem kežual, IT atmosferu.
Po potencijalne partnere odlazimo kombijem firme, koji se koristio za prevoz robe, naravno partnerima predstavljen kao kombi za prevoz zaposlenih. Sve vreme se znojim, nervozan, veselo ćaskamo i pričamo o potreba posla. Očekuju da ih odvedemo u neku poslovnu zgradu, malo su iznenađeni kada ih uvedemo u tesni lift stambene desetospratnice. Potpuno samouvereno, objašnjavam im kako je ova varijanta mnogo jefinija i kako za naš posao nema razlike gde se nalazimo, što je u ostalom i tačno. Kada smo ušli u "firmu", verujte, samog sebe bih prevario. Razdragana lica "zaposlenih" koji su se ljubazno upoznali, ali "rade" i na nas ne obraćaju pažnju, partner je oduševljen i uživa u našoj radnoj atmosferi. Pokušavamo što više da skratimo posetu, da ih što pre odvedemo u restoran, a što nam posle jedno pola sata i polazi za rukom i selimo se na jedan od poznatih zemunskih splavova.
Tek tada je večera poprimila čudan tok, kada je uglađeni Švajcarac, vođa njihovog projektnog tima, onako sav na note, uzeo ostatke porcije moga prijatelja i bez blama pojeo, a na povratku kući smo bili svedoci gaženja brata poznatog inspektora Nicovića ispred hotela Jugoslavija. Gledajući gole noge prekrivenog tela na ulici, malo mi se javio loš osećaj, koji će svoj epilog dobiti nekoliko nedelja kasnije. Posao je dobijen, trebalo je još obaviti par sastanaka sa finansijerima u Švajcarskoj, a taj zadatak je poveren glavnom organizatoru cele priče koji je živeo u Švici. U sred te naše priče, njega je zamolila prijateljica da zajedno sa njom otpuste konobara koji je radio u njenom baru, jer ga se plašila. To je i uradio, a barmen je otišao kući vratio se sa sačmarom, upucao prijateljicu i ubio našeg vođu projekta, što je sa sobom povuklo i gašenje cele inicijative.
Epilog svega je bila jedan nerealizovana priča, ali i naša rešenost da uspemo po svaku cenu. Od tada je prošlo skoro dvadeset godina, a mi svaki dan vodimo nove bitke u pokušaju da se izdignemo, uspemo i ostvarimo svoje dečačke snove, a sa druge strane ne ukaljamo u balezi dnevne politike.
Još samo malo, moram naći snage, izdrži još malo, izdrži još malo ....
Comments
Post a Comment