Svi imamo priče, verovatno lepše u sećanju nego u stvarnosti, koje neprestano prepričavamo pokušavajući da oživimo trenutke sreće, zadovoljstva, straha i uzbuđenja koje smo osećali dok smo ih proživljavali. Moja omiljena priča je o putovanju autostopom, kojom sam dosadio i Bogu i ljudima i na čije pominjanje većina onih koji me poznaju prevrću očima (što znači verovatno i ti čitaoče:). Neće me to sprečiti da je ovde ispričam ponovo, ali iz jednog drugog ugla koji pokazuje koliko se svet promenio u poslednjih 30 godina. Volim da je pričam, ne samo da bih se pravio važan, već zato što me je to iskustvo umnogome definisalo i obeležilo do kraja života. Da bi shvatili zašto, morate shvatiti ili se prisetiti trenutka u kojem smo živeli. Želeo sam i mali omaž Miki Oklopdžiću, antiheroju moje mladosti, mada je u poređenju sa njegovim C.A. Bluzom ovo bajka za laku noć.
"Hitchhiking (also known as thumbing or hitching) is a means of transportation that is gained by asking people, usually strangers, for a ride in their automobile or other vehicle. A ride is usually, but not always, free."
Pomisao na to vreme iz današnje perspektive je mračna, dok je na početku devedesetih sve delovalo tako vedro i obećavajuće. Kraj srednje škole, slomljeno srce, mladost, nesigurnost, vera da će sve biti dobro, onaj osećaj da je potrebno samo da pružim ruku i da uberem bilo koji plod. Leto se završilo, mračni oblaci su tek počeli da se nadvijaju nad mladošću naše generacije, ali toliko sporo da niko od nas to nije primetio ili možda nije ni želeo da primeti.
Devedesetih smo imali, gledao iz današnjeg ugla, malo, a želeli tako mnogo. U željama se najviše vidi koliko se svet, mi, naš grad i sve oko nas promenilo. Želeli smo da znamo puno, da pročitamo što više, da pogledamo što raznovrsnije filmove, da upoznamo što više mesta, da upoznamo što više ljudi. Od materijalnih stvari želeli smo 501, bele starke, Mont jaknu i bili užasno srećni, dok smo nosili taj, jedan jedini, 501, dvadeset puta okrpljen između nogu, iscepane starke i progorelu jaknu. Nismo ni primetili kako su nam, u međuvremenu, podmetnuli nove želje, lažne, u svojoj srži bezvredne, a uništili stare, a sa njima i snove. Naseli smo na priču liberalnog kapitalizma, da će nam u vrlom novom svetu materijalne stvari biti soma za duševnu bol. Inače sam mišljenja da nešto treba samo žarko želeti da bi se ispunilo, šteta je što tu energiju trošimo na besmislice.
U to vreme, po gradu, stopirali su svi, kao što je i gradski prevoz, uvek prepun, bilo uobičajen. Sugrađani nisu, kao danas, bili nepoverljivi, plašljivi, uvek u strahu od "nečeg lošeg". Da li su ljudi bili bolji ili smo jednostavno bili neobaveštani, ne znam, ali smo sigurno bili otvoreniji, empatičniji i društveniji.
Nisam mogao da dočekam da otputujem, otisnem u avanturu, potpuno neopterećen, nijednog trenutka zabrinut, iako se rat već prikrao. Ideju sam razradio sa poznanikom sa Akademije, malim Vojinom koji je proputovao Evropu uzduž i popreko, a kasnije u nastupajućem ludilu postao prva, meni poznata žrtva dopa u Beogradu. Para je nedostajalo, beda je već kucala na vrata, raskoš lažnog vremena Ante Markovića je uveliko prošlo. Avion, čak i voz nisu bili opcija, samo stop sa mojim najboljim prijateljem, omiljenim rođakom, sa kojim sam u životu podelio najveći broj suludih avantura. Uslov da dobijem nešto novca od ćaleta, koji je bio začuđen mojom iznenadnom ljubavlju za amsterdamske kanale i mostove, bio je da deo zaradim i tako sam se obreo među nosačima nameštaja. Neizmerno sam mu zahvalan na njegovoj hrabrosti, ili ludosti, da me pusti na put u vreme kada nisu postojali mobilni telefoni, kada gubimo svaki kontakt, svestan da u slučaju da upadnem u nevolju ne postoji ni teoretska šansa da mi pomogne. To je odlučilo i kakav roditelj ja želim da budem, da moram ponekad da menjam sigurnost za iskustvo, da bi deci dao priliku da se formiraju kao ljudi. Na svetu ima mnogo loših ljudi, ali sam ubeđen da, i dalje, dobrih ima više.
Radno mesto - magacin salona nameštaja na Zvezdari, divno, bolno iskustvo. Kada kažem bolno, mislim na fizičku bol. Mesec dana, ja, smotani klinac, sa prekaljenim, životom potrošenim, likovima ulazio sam u tuđe stanove noseći kabaste komade nameštaja i učio o karakterima. Koliko je malo potrebno da slažeš, da se dodvoriš, da te zavole. Najkvarniji su bili najsladorečiviji i dobijali najbolje bakšiše, lomeći nameštaj, ostavljajući ga u prizemlju desetospratnica, bez obzira što je naš posao bio da ga isporučimo do samog stana. Oni vredni, radni i tihi, uvek su ostajali kratkih rukava. Ne znam zašto mi se nameće analogija sa državom u kojoj danas živimo? Kada ulazimo u neki stan, ako je na zidu dedina slika sa bradom, odmah počinje priča o četnicima, ako je Titova, o partizanima, kazaće bilo šta, samo da bi bili počašćeni. Ćale je bio u pravu, jer je nagrada za pregalnički rad bilo iskustvo, ponos i samopoštovanje što sam sam došao do (dela) para. Verujem da bi većinu klinaca danas bilo sramota to da rade, što najbolje ilustruje koliko smo postali uobraženi snobovi.
Vreme je za polazak, pravo iz Rupe na noćnu 26-ticu, koja je stajala tamo gde je danas ruglo od tržnog centra u Rajićevoj, kući na kratku dremku, a zatim na voz do Novog Sada, opremljen fenomenalnom knjigom, "Vodič kroz Evropu za autostopere" (realni pandam "Vodiču kroz Galaksiju za autostopere") u kojoj ste mogli da nađete stotine informacija o tome kako da se provedete, a da potrošite što manje (ne zaboravite da internet nije postojao), kuda da krenete kada se izgubite. Danas bi postojanje jedne takve knjige bilo nemoguće.
Iz Novog Sada, rođak i ja produžavamo do Budimpešte, odakle ranim jutrom počinje naša avantura. Mađarska u tom trenutku još uvek predgrađe Mosvke, beda vidljiva na ulici, što je danas teško i zamisliti. Malo nam žao što nismo poneli barem farmerke da prodamo, ne bi li dopunili ionako skroman budžet. Vodič nam daje smernice kako da dođemo do najbolje tačke za stopiranje. U rekordno kratkom vremenu, staju nam dva ljubazna Mađara, koja ne govore engleski, i voze nas do Frankfurta. Usput prigodno gluvonemo ćaskanje, praćeno pivom, kojim su nas od srca počastili. Na granici sa Austrijom (EU u ovom obliku još nije postojala), verovali ili ne, njih dvojca u strahu, mi sa našim pasošem prolazimo bez problema.
Frnkfurt noć, bezuspešno pokušavamo da odspavamo na klupi železničke stanice. Nakon što nas je i treći put uhvatio da spavamo, ljubazni službenih današnjeg Deutsche Bahn AG izbacuje nas na ulicu. Onako umorni, ležemo u žbunje na obližnjem pešačkom ostrvu, vadimo nož, za koji naivno mislimo da nas u snu može zaštiti, i spavamo snom pravednika. Osećam lagani udarac nogom u telo, bunovan podižem pogled i vidim unezverenog prolaznika koji nam nešto objašnjava. Protežem se, ustajem i shvatam zašto je neznanje blagoslov. Kao i u većini evropskih metropola, oko ž. stanice je Sodoma i Gomora. Iako je svanulo, narkomani se i dalje vrzmaju okolo, neki se za doručak bodu ispred lokalnog dragstora, a kurve mislim da su već otišle na spavanje. Tumaranje po gradu (obilazak se može zvati samo ako imaš love), upotreba luksuznih toaleta predrkanih hotela i produžetak puta. Vodič kaže da je najbliže mesto za stopiranje na 40km!!! Sedamo u bus, dolazimo do kraja grada i na krivini autoputa povremeno istrčavamo iz žbunja da bi stopirali, jer je to inače zabranjeno na tom mestu. Nakon par desetina minuta staje nam majka sa dvoje dece, koja nas uz lagano ćaskanje i tipično nemačke pridike, što radimo nešto nelegalno, vozi do jedne od sledećih pumpi. Taj detalj, da nam je stala majka sa dvoje dece, nama, dvojci konjina sa neuglednim rančevima, govori koliko je svet tada bio spokojniji, srećniji i bolji.
Pred granicom sa Holandijom ulazimo u kombi koji vozi polu-hipi i u opuštenoj atmosferi stižemo u Roermond. Moj prvi susret sa Holandijom, koračam po ulici od cigle, jebote, nikad nisam video ulicu od cigle, ne verujem da sam tako daleko od kuće, ni sam ne znam kako sam tamo stigao. Potpuno sam šokiran što je Mekdonalds manji od moje dnevne sobe. Grad pust, tražimo udobni smeštaj, odnosno klupu ispred ž. stanice. Dve klupe, nas dvojca, smrdljive patike stavljam u vreću i tonem u san. Graja, otvaram oči, oko mene desetine ljudi, čekaju gradski prevoz za posao, strpljivo stoje pored nas, pošto mi spavamo na klupama, namenjenim njihovim pospanim guzama. Vrlo su ljubazni, ćaskamo sa njima dok naizmenično peremo zube u staničnom wc-u i znate već šta.
Na izlazu iz grada nalazimo pumpu, ali nas svi ignorišu, pravimo fatalnu grešku, izlazimo na autoput da stopiramo i brže, bolje, završavamo u marici koja nas, uz neobavezni razgovor sa lokalnim policajcem, vozi nazad na stanicu. Pandur čeka da kupimo vozne karte, teška srca dajemo guldene (da, da, države su imale svoje pare) i poslednje kilometre prelazimo vozom.
Dešavanja u Amsterdamu ostavićemo za neku drugu priču, ipak se ovaj post zove autostop. Radost je u putovanju. Reći ću samo da zbog ljubavi i rata, prekidamo put, otkazujemo odlazak u Berlin i krećemo nazad u otadžbinu, koja nakon te godine više nikada neće biti ista i koja svakim danom propda, umire fizički, i što je još gore, u našim dušama i srcima.
Švercujemo se u tramvaju koji vozi prema izlazu iz grada, hvata nas kontrola. Gledamo kontrolora tužnim očima, on tužno gleda one naše pasoše, sažaljeva se na nas i izbacuje napolje. Uskoro uspevamo da ustopiramo nekog lika koji radi za Lotus kompaniju (Lotus 1-2-3 je inače preteča Eksela koji je Majkrosoft iskopirao, za sve one rođene posle devedesetih) i koji je iskreno iznenađen što smo mi, u tadašnjoj Jugoslaviji, čuli za računare. Mislim da sam tu stekao jasnu sliku, kako nas zapad realno doživljava.
Napokon odmoriše, što bi mladi rekli hotel Forest. Udobni smeštaj u drvenoj kućici punoj peska na igralištu pored pumpe. Već je jesen, budi nas hladnoća, ranim jutrom nastavljamo dalje.
Nekoliko promenjenih automobila i prvo pravo iskušenje na putu. Austrijanac, sa nestvarno kovrdžavom, riđom, Rud Gulit frizurom, gadnom facom i bejzbol palicom na zadnjem sedištu, vozi kao besan dok pozadi padam u iskušenje da mu istresem sadržaj utrobe po divnim kožnim sedištima, jer me miris jelkice za kola nagoni na povraćanje. Počinje kiša, ostajemo zaglavljeni na 40km od Linca, nervoza se polako uvlači među nas. Koristimo tuševe za kamiondžije, sušim moju dugu kosu, na sušilici za ruke (ako imate preko 190cm, to je čak i vrsta gimnastike). Ni sam ne znam oko čega smo se posvađali, ali smo rešeni da svako nastavi svojim putem. Oko 2h krećemo peške prema Lincu, pešačenje se pretvara u marš. Nadrkani, ljuti, posle ne znam ni ja koliko sati pešačenja i ćutanja, uz jutarnje sunce stižemo u grad. Sećam se da sam razmišljao da je tu negde kuća u kojoj je mladog Adolfa, tukao tata. Kako smo ugledali grad, raspoloženje se vraća, kupujemo voznu kartu za Budimpeštu i tu se krug zatvara. Iz Pešte polu-švercom do kuće, uz skrivanje u wc-u voza, jer nismo imali para za pune karte.
Taj put me je potpuno promenio kao osobu, ojačao, otvorio mi oči, postao sam svestan da u svakoj situaciji ima rešenja, koje doduše nekada zahteva izuzetan napor ili ojedene butine. Shvatio sam da je novac samo pomoćno sredstvo u potrazi sa srećom i avanturom. Upoznao sam toliko različitih likova, spavao na suludim mestima. Od tada sam zaražen putovanjima, i ta bolest, iz dana u dan, ima sve jače simptome.
Do ponovnog odlaska i još bitnije, povratka ...
 |
| Photo by Atlas Green on Unsplash |
Pomisao na to vreme iz današnje perspektive je mračna, dok je na početku devedesetih sve delovalo tako vedro i obećavajuće. Kraj srednje škole, slomljeno srce, mladost, nesigurnost, vera da će sve biti dobro, onaj osećaj da je potrebno samo da pružim ruku i da uberem bilo koji plod. Leto se završilo, mračni oblaci su tek počeli da se nadvijaju nad mladošću naše generacije, ali toliko sporo da niko od nas to nije primetio ili možda nije ni želeo da primeti.
Devedesetih smo imali, gledao iz današnjeg ugla, malo, a želeli tako mnogo. U željama se najviše vidi koliko se svet, mi, naš grad i sve oko nas promenilo. Želeli smo da znamo puno, da pročitamo što više, da pogledamo što raznovrsnije filmove, da upoznamo što više mesta, da upoznamo što više ljudi. Od materijalnih stvari želeli smo 501, bele starke, Mont jaknu i bili užasno srećni, dok smo nosili taj, jedan jedini, 501, dvadeset puta okrpljen između nogu, iscepane starke i progorelu jaknu. Nismo ni primetili kako su nam, u međuvremenu, podmetnuli nove želje, lažne, u svojoj srži bezvredne, a uništili stare, a sa njima i snove. Naseli smo na priču liberalnog kapitalizma, da će nam u vrlom novom svetu materijalne stvari biti soma za duševnu bol. Inače sam mišljenja da nešto treba samo žarko želeti da bi se ispunilo, šteta je što tu energiju trošimo na besmislice.
U to vreme, po gradu, stopirali su svi, kao što je i gradski prevoz, uvek prepun, bilo uobičajen. Sugrađani nisu, kao danas, bili nepoverljivi, plašljivi, uvek u strahu od "nečeg lošeg". Da li su ljudi bili bolji ili smo jednostavno bili neobaveštani, ne znam, ali smo sigurno bili otvoreniji, empatičniji i društveniji.
Nisam mogao da dočekam da otputujem, otisnem u avanturu, potpuno neopterećen, nijednog trenutka zabrinut, iako se rat već prikrao. Ideju sam razradio sa poznanikom sa Akademije, malim Vojinom koji je proputovao Evropu uzduž i popreko, a kasnije u nastupajućem ludilu postao prva, meni poznata žrtva dopa u Beogradu. Para je nedostajalo, beda je već kucala na vrata, raskoš lažnog vremena Ante Markovića je uveliko prošlo. Avion, čak i voz nisu bili opcija, samo stop sa mojim najboljim prijateljem, omiljenim rođakom, sa kojim sam u životu podelio najveći broj suludih avantura. Uslov da dobijem nešto novca od ćaleta, koji je bio začuđen mojom iznenadnom ljubavlju za amsterdamske kanale i mostove, bio je da deo zaradim i tako sam se obreo među nosačima nameštaja. Neizmerno sam mu zahvalan na njegovoj hrabrosti, ili ludosti, da me pusti na put u vreme kada nisu postojali mobilni telefoni, kada gubimo svaki kontakt, svestan da u slučaju da upadnem u nevolju ne postoji ni teoretska šansa da mi pomogne. To je odlučilo i kakav roditelj ja želim da budem, da moram ponekad da menjam sigurnost za iskustvo, da bi deci dao priliku da se formiraju kao ljudi. Na svetu ima mnogo loših ljudi, ali sam ubeđen da, i dalje, dobrih ima više.
Radno mesto - magacin salona nameštaja na Zvezdari, divno, bolno iskustvo. Kada kažem bolno, mislim na fizičku bol. Mesec dana, ja, smotani klinac, sa prekaljenim, životom potrošenim, likovima ulazio sam u tuđe stanove noseći kabaste komade nameštaja i učio o karakterima. Koliko je malo potrebno da slažeš, da se dodvoriš, da te zavole. Najkvarniji su bili najsladorečiviji i dobijali najbolje bakšiše, lomeći nameštaj, ostavljajući ga u prizemlju desetospratnica, bez obzira što je naš posao bio da ga isporučimo do samog stana. Oni vredni, radni i tihi, uvek su ostajali kratkih rukava. Ne znam zašto mi se nameće analogija sa državom u kojoj danas živimo? Kada ulazimo u neki stan, ako je na zidu dedina slika sa bradom, odmah počinje priča o četnicima, ako je Titova, o partizanima, kazaće bilo šta, samo da bi bili počašćeni. Ćale je bio u pravu, jer je nagrada za pregalnički rad bilo iskustvo, ponos i samopoštovanje što sam sam došao do (dela) para. Verujem da bi većinu klinaca danas bilo sramota to da rade, što najbolje ilustruje koliko smo postali uobraženi snobovi.
Vreme je za polazak, pravo iz Rupe na noćnu 26-ticu, koja je stajala tamo gde je danas ruglo od tržnog centra u Rajićevoj, kući na kratku dremku, a zatim na voz do Novog Sada, opremljen fenomenalnom knjigom, "Vodič kroz Evropu za autostopere" (realni pandam "Vodiču kroz Galaksiju za autostopere") u kojoj ste mogli da nađete stotine informacija o tome kako da se provedete, a da potrošite što manje (ne zaboravite da internet nije postojao), kuda da krenete kada se izgubite. Danas bi postojanje jedne takve knjige bilo nemoguće.
Iz Novog Sada, rođak i ja produžavamo do Budimpešte, odakle ranim jutrom počinje naša avantura. Mađarska u tom trenutku još uvek predgrađe Mosvke, beda vidljiva na ulici, što je danas teško i zamisliti. Malo nam žao što nismo poneli barem farmerke da prodamo, ne bi li dopunili ionako skroman budžet. Vodič nam daje smernice kako da dođemo do najbolje tačke za stopiranje. U rekordno kratkom vremenu, staju nam dva ljubazna Mađara, koja ne govore engleski, i voze nas do Frankfurta. Usput prigodno gluvonemo ćaskanje, praćeno pivom, kojim su nas od srca počastili. Na granici sa Austrijom (EU u ovom obliku još nije postojala), verovali ili ne, njih dvojca u strahu, mi sa našim pasošem prolazimo bez problema.
Frnkfurt noć, bezuspešno pokušavamo da odspavamo na klupi železničke stanice. Nakon što nas je i treći put uhvatio da spavamo, ljubazni službenih današnjeg Deutsche Bahn AG izbacuje nas na ulicu. Onako umorni, ležemo u žbunje na obližnjem pešačkom ostrvu, vadimo nož, za koji naivno mislimo da nas u snu može zaštiti, i spavamo snom pravednika. Osećam lagani udarac nogom u telo, bunovan podižem pogled i vidim unezverenog prolaznika koji nam nešto objašnjava. Protežem se, ustajem i shvatam zašto je neznanje blagoslov. Kao i u većini evropskih metropola, oko ž. stanice je Sodoma i Gomora. Iako je svanulo, narkomani se i dalje vrzmaju okolo, neki se za doručak bodu ispred lokalnog dragstora, a kurve mislim da su već otišle na spavanje. Tumaranje po gradu (obilazak se može zvati samo ako imaš love), upotreba luksuznih toaleta predrkanih hotela i produžetak puta. Vodič kaže da je najbliže mesto za stopiranje na 40km!!! Sedamo u bus, dolazimo do kraja grada i na krivini autoputa povremeno istrčavamo iz žbunja da bi stopirali, jer je to inače zabranjeno na tom mestu. Nakon par desetina minuta staje nam majka sa dvoje dece, koja nas uz lagano ćaskanje i tipično nemačke pridike, što radimo nešto nelegalno, vozi do jedne od sledećih pumpi. Taj detalj, da nam je stala majka sa dvoje dece, nama, dvojci konjina sa neuglednim rančevima, govori koliko je svet tada bio spokojniji, srećniji i bolji.
Pred granicom sa Holandijom ulazimo u kombi koji vozi polu-hipi i u opuštenoj atmosferi stižemo u Roermond. Moj prvi susret sa Holandijom, koračam po ulici od cigle, jebote, nikad nisam video ulicu od cigle, ne verujem da sam tako daleko od kuće, ni sam ne znam kako sam tamo stigao. Potpuno sam šokiran što je Mekdonalds manji od moje dnevne sobe. Grad pust, tražimo udobni smeštaj, odnosno klupu ispred ž. stanice. Dve klupe, nas dvojca, smrdljive patike stavljam u vreću i tonem u san. Graja, otvaram oči, oko mene desetine ljudi, čekaju gradski prevoz za posao, strpljivo stoje pored nas, pošto mi spavamo na klupama, namenjenim njihovim pospanim guzama. Vrlo su ljubazni, ćaskamo sa njima dok naizmenično peremo zube u staničnom wc-u i znate već šta.
Na izlazu iz grada nalazimo pumpu, ali nas svi ignorišu, pravimo fatalnu grešku, izlazimo na autoput da stopiramo i brže, bolje, završavamo u marici koja nas, uz neobavezni razgovor sa lokalnim policajcem, vozi nazad na stanicu. Pandur čeka da kupimo vozne karte, teška srca dajemo guldene (da, da, države su imale svoje pare) i poslednje kilometre prelazimo vozom.
Dešavanja u Amsterdamu ostavićemo za neku drugu priču, ipak se ovaj post zove autostop. Radost je u putovanju. Reći ću samo da zbog ljubavi i rata, prekidamo put, otkazujemo odlazak u Berlin i krećemo nazad u otadžbinu, koja nakon te godine više nikada neće biti ista i koja svakim danom propda, umire fizički, i što je još gore, u našim dušama i srcima.
Švercujemo se u tramvaju koji vozi prema izlazu iz grada, hvata nas kontrola. Gledamo kontrolora tužnim očima, on tužno gleda one naše pasoše, sažaljeva se na nas i izbacuje napolje. Uskoro uspevamo da ustopiramo nekog lika koji radi za Lotus kompaniju (Lotus 1-2-3 je inače preteča Eksela koji je Majkrosoft iskopirao, za sve one rođene posle devedesetih) i koji je iskreno iznenađen što smo mi, u tadašnjoj Jugoslaviji, čuli za računare. Mislim da sam tu stekao jasnu sliku, kako nas zapad realno doživljava.
Napokon odmoriše, što bi mladi rekli hotel Forest. Udobni smeštaj u drvenoj kućici punoj peska na igralištu pored pumpe. Već je jesen, budi nas hladnoća, ranim jutrom nastavljamo dalje.
Nekoliko promenjenih automobila i prvo pravo iskušenje na putu. Austrijanac, sa nestvarno kovrdžavom, riđom, Rud Gulit frizurom, gadnom facom i bejzbol palicom na zadnjem sedištu, vozi kao besan dok pozadi padam u iskušenje da mu istresem sadržaj utrobe po divnim kožnim sedištima, jer me miris jelkice za kola nagoni na povraćanje. Počinje kiša, ostajemo zaglavljeni na 40km od Linca, nervoza se polako uvlači među nas. Koristimo tuševe za kamiondžije, sušim moju dugu kosu, na sušilici za ruke (ako imate preko 190cm, to je čak i vrsta gimnastike). Ni sam ne znam oko čega smo se posvađali, ali smo rešeni da svako nastavi svojim putem. Oko 2h krećemo peške prema Lincu, pešačenje se pretvara u marš. Nadrkani, ljuti, posle ne znam ni ja koliko sati pešačenja i ćutanja, uz jutarnje sunce stižemo u grad. Sećam se da sam razmišljao da je tu negde kuća u kojoj je mladog Adolfa, tukao tata. Kako smo ugledali grad, raspoloženje se vraća, kupujemo voznu kartu za Budimpeštu i tu se krug zatvara. Iz Pešte polu-švercom do kuće, uz skrivanje u wc-u voza, jer nismo imali para za pune karte.
Taj put me je potpuno promenio kao osobu, ojačao, otvorio mi oči, postao sam svestan da u svakoj situaciji ima rešenja, koje doduše nekada zahteva izuzetan napor ili ojedene butine. Shvatio sam da je novac samo pomoćno sredstvo u potrazi sa srećom i avanturom. Upoznao sam toliko različitih likova, spavao na suludim mestima. Od tada sam zaražen putovanjima, i ta bolest, iz dana u dan, ima sve jače simptome.
Do ponovnog odlaska i još bitnije, povratka ...
Comments
Post a Comment