Politička šizofrenija

Politika je oduvek bila deo naših života. Još pamtim porodična slavlja koja su uvek idilično počinjala, prvo poljupcima, srdačnim grljenjem, veselim anegdotama, a završavala se glasnim povicima, demonstrativnim ustajanjima od stola, neretko i porodičnim svađama koje su zahtevale mesece za pomirenje i telefon diplomatiju. Naravno da je intentzitet rasprave zavisio od količine unešenog alkohola, kao i od ličnih animoziteta koje je pojačavao. Politika je na ovim prostorima utkana u sve nas, dramatično nam je menjala živote, pisala romane, određivala sudbine, nažalost i prečesto ubijala. Koliko je samo porodica, kao sekirom rascepila na dva ili više delova, o narodima da i ne pričam. Tek s godinama sam počeo da shvatam koliko se svi mi malo pitamo, koliko smo lutke na koncima mnogo ozbiljnijih igrača. Sve marionetske i lopovske vlasti uključujući prošlu (demokratsku?!) i ovu (potpuno idiotsku kao iz filma Idiocracy koja će izgleda biti i fatalna i za koje su demokrate mala deca) to jasno potvrđuju.

Photo by Brian Wertheim on Unsplash

Odrastao sam, za današnja merila, u totalitarnom režimu, koji je imao mnogo loših, ali i mnogo dobrih strana. Često sa prijateljima pričam o tome, analiziramo da li smo ranije bili srećniji, da li je to posledica našeg žala za mladošču ili boljeg društvenog orkuženja. Više od polovine svoga života proveo sam, borba je možda prejaka reč, ali u zalaganju za demokratiju i iskreno sam verovao da je to ono što će nam doneti, to dugo išečekivano, bolje sutra. Teška srca, moram da priznam da sam bio u debelom krivu, ne zato što je demokratija loša kao zamisao, svestan sam da trenutno nismo smislili ništa pametnije, već zato što je postala izgovor za svaku moguću zloupotrebu. Unapred se izvinjavam što su sva moja razmišljanja, ustvari, protivrečna i šizofrena, što naslov jasno ističe. S jedne strane mrzim taj stari totalitarni režim jer je sputavao našu ličnu slobodu, a sa druge ga volim jer nam je svima davao neki spokoj i sigurnost. Period od kada je Slobodan došao, mrzim svakako.

Kažu da je prirodan tok razvoja jednog mladog, zdravog čoveka, da se kroz godine kreće od levice ka desnici, da što je stariji postaje sve radikalniji i ekstremniji. Kod mene je slučaj potpuno obrnut, to verovatno samo govori da nisam bio baš normalan, zdrav, mlad čovek. Ja sam krenuo od desnice i sa godinama sve više idem u levo. Imam jedan problem, koji možda zahteva i lečenje, što sam uvek protivan, ne volim da budem na strani većine, ja sam od onih koji uvek navijaju za slabiji tim, ne zato što volim da gubim, svi koji me poznaju znaju koliko to mrzim, već zato što za sebe želim da verujem da sam iskreno pravdoljubiv (ne kažem i da jesam). Što je neko slabiji to je kod mene želja za pobedom jača. Ta moja protivnost, koja verovatno vuče korene iz odnosa sa matorcima, često je određivala i moj politički stav za koji znam da je povremeno bio i pogrešan. Na svom ličnom primeru uviđam koliko smo svi mi glupi za politiku, koliko smo kratkovidi, bez dovoljno informacija, koliko nas je sve lako zavesti, a kao što dobro znate ovde svi vole da o njoj da palamude, što ovaj blog samo i potvrđuje.  

Za mene je nacionalno uvek bilo jako bitno. U našoj kući uvek smo se ponosili svojim poreklom, ćale je u ono vreme uvek ponosno nosio šajkaču na porodična slavlja (što je tada bilo gotovo nezamislivo), a rodbina iz Crne Gore, karakterističnu kapu koja je tada uvek imala izvezena četiri ocila. I dan danas, pored svega što vidim oko sebe, ponosan sam na ono što jesmo, ili tačnije ono što smo bili, jer me mnogo boli ono u šta smo se pretvorili. Kenja mi se od tih nadnacionalnih priča danas, pogotovo što većina njih dolazi od onih za koje znam da su prvi zalljuljali kolevku, za ko zna čiji račun, iz koje je rastao šovinizam (ne nacionalizam), tipa Vuk Drašković. Veliki sam protivnik globalizacije, ne zato što mislim da ljudi ne treba da sarađuju, naprotiv, mislim da moraju, nego zato što su razlike među nama ono što nas povezuje i što nas boji tim nijansama koje čine život. Samo ako volimo sebe, istovremeno se međusobno poštujemo i volimo ono što nas razlikuje, možemo mnogo bolje da se razumemo. Dolazimo do onoga što je bitno, a to je da sam uvek voleo ljude, voleo sam razlike među njima, volim sve moje drugare drugih nacija, vera, stavova, ma koliko se sa njima ne slažem i ma koliko delio drugačiji sistem vrednosti. 

Šizofrenija mojih političkih stavova još se jasnije vidi u odnosu prema veri. Kada se raspravljalo o uvođenju veronauke u školu iskreno sam mislio da je to dobra ideja, a da me sada vrate u to vreme apsolutno bih bio protiv, ne zato što nekome želim da uskratim pravo da veruje, pogotovo što me nerivra kada neko meni uskraćuje pravo da se osećam pravoslavcem, već zato što sada uviđam kolika je to bilo nebulozno i pogrešno. Roditeljima koji se sa mnom ne slažu poručio bih da slobodno mogu da vode decu nedeljom u crvku ili džamiju, da tamo sami organizuju nastavu, o svom trošku, ali i da se ponašaju u skladu sa onim što sve te religije u svojoj biti propovedaju, a to je da budemo bolji ljudi. Stav mi se po tom pitanju dodatno radikalizovao, apsolutno bih zabranio izgradnju svih verskih objekata, sve dok ne izgradimo dovoljno škola, vrtića, bolnica, biblioteka, pozorišta, opera i svih onih drugih koji naše živote ispunjavaju srećom ili barem nadom.

Globalizacija me plaši, zato što je doživljavam kao proces mediokratizacije, da ne kažem debilizacije celog sveta, kao i proces u službi dobrovoljnog porobljavanja. Jer šta je globalizacija do naziv za ono kada sve na svetu poseduje, bukvalno, nekolicina ljudi, pod izgovorm da smo svi mi isti. S druge strane, svestan sam da je mašinerija koja drži svet u šaci toliko moćna da je lokalni otpor, skoro pa, iluzoran. Da bi se srušila ova izvitopirena priča liberalnog kapitalizma, potreban je globalni pokret, ali takav da uvaži naše posebnosti, a ne da nas sve dovede pod istu kapu, da ne kažem oko. Celoga života sam imao otpor prema revolucijama jer uvek jedu svoju decu, a sada mislim da samo revolucija globalnih razmera može svet skrenuti u pravom smeru, što moju političku šizofrenost diže na novi nivo.

Za ideale ginu budale, stari je stih kojeg se svi sećamo. Racionalno kada razmišljate o tome, iz dubine stomaka, znate da je to istina. A sa druge strane od kada nemamo ideala, za koje smo spremni da damo svoj život, nema ni energije potrebne da se svet pokrene napred. Trebaju nam neki novi, ne bih znao da kažem kakvi, za koje bi bez razmišljanja stali ispod vešala i u smrt otišli podignutih ruku, ubeđeni da nije bila uzaludna. I ne, život sam po sebi ne može da bude taj ideal, jer je to sebičluk, a ne može da bude ni vera, jer sama činjenica da ih ima toliko znači da je neko od nas baš u zabludi. Još jedno u nizu šizofrenih razmišljanja.

Nisam YU nostalgičar. Mislim da je to bila divno zamišljena kuća, pogrešno nasađena na krivim temeljima i da je jednostavno morala da se sruši. Toliko lošeg se desilo među nama, da je to glupo i elaborirati, toliko krvi je proliveno da su temelji zauvek zaliveni krvlju i teško ćemo ih u narednim vekovima oprati. Sa druge strane YU je bila jedina prilika da svi narodi ovog brdovitog Balkana (pričam o kontekstu posle II rata, jer je Srbija posle I rata mogla jednostavno da pođe nekim drugim, svojim, putem) budu, s pravom, tretirani kao ekonomska, vojna, intelektualna ili bilo koja druga sila, npr. sportska. Tek je raspad zajedničke države razotkrio koliko smo svi pojedinačno mali, korupciji skloni karakteri, podložni manipulaciji, kojima je robstvo namenjena sudbina. Mi smo narodi u izumiranju, neka ostane ovde zabeleženo, kojih za 100 godina na ovim prostorima neće više biti ni u tragovima. Svi zajedno živimo poslednje epizode neke buduće serije Opstanak. Tu dolazimo do drugog nivo šizofrenije, da je stara država bila nemoguća, ali sa druge strane u neku ruku neophodna, ako želimo biološki da preživimo na ovom trusnom terenu. Po bilo kom kriterijumu bili smo ozbiljna država i da je kojim slučajem bila i ispravno izgrađena, danas bi bili ravnopravni partner sa jednom, možda ne Nemačkom, ali Češkom, Mađarskom ili Španijom sigurno. 

A tek šizofrenija kada razmišljam o državnom uređenju. Komunizam, socijalizam, kako god. Sa kakvim prezirom sam mislio o njemu, sanjajući lažne slike iz američkih filmova, ispunjen željom da ga zamenimo, tada nesvestan dostignuća, koja nisu bila ekonomska, već socijalna. Kada imate svoju firmu, kao ja, shvatate koliko je teško nekoga obučiti, koliko je potrebno uložiti energije i truda da bi stvorili dobrog i savestnog radnika. Sada zamislite koliko je to bilo teško u potpuno srušenoj, krvlju zalivenoj zemlji, gde je ono što je bilo dobro uništeno u toku rata, a da budemo iskreni i pobijeno nakon njega. Koliko je napora potrebno da od nekog ko je do juče čuvao ovce napravite mašinskog inženjera, nuklearnog fizičara, doktora. Ili stvoriti socijalno fer i korektno društvo koje vodi računa, ako ne o svim, a ono o većini svojih građana, tada drugova i drugarica, dati šansu onima koji nikada tu šansu u nekom drugom uređenju ne bi dobili. U meni se lomi moj preduzetnički, vlasnički, duh kojeg nervira kada je neko lenj i bahat, nasuprot misli da je neophodno da se država bavi svim onim neprofitabilnim stvarima počev od školstva, zdravstva, puteva i pejzažne arhitekture. Želim društvo koje svakome daje šansu, koje se brine o najslabijem članu, a sa druge strane motiviše rad i preduzetnički duh do nivoa na kojem je posao i dalje zadovoljstvo, a ne mučenje.

Protiv sam nasilja, ali ne svakog nasilja, dovoljno sam pametan da ne napišem ono što im stvarno želim. Sramota me je da priznam koji mi sve načini za osvetu padaju na pamet. Jer ono što nam se sada događa, nažalost, zahtevaće reakciju na ovu brutalnu akciju koja se trenutno odvija nad nama, ovo mrvljenje svake ljudskosti, ako želimo da preživimo. Uništava se sve ono što nas razlikuje od životinja, svode nas na bića sa Pavlovljevim refleksom. Dovoljno je da ugase svetlo, pa da svi kolektivno krenemo da balavimo. Usraću se i od ovih kao ja, koji pišu blogove umesto da podignu barjak slobode i golih prsa krenu u borbu.

To moju šizofrenost još više produbljuje. Želim istinsku demokratiju, ali pod tim ne podrazumevam ovo što imamo danas, već demokratiju gde će oni koji to zaslužuju odlučivati. Želim sistem u kojem će se dovoljan broj kvalifikovanih pojedinaca boriti snagom argumenata. I kada kažem kvalifikovan, to što vam je ćale naguzio kevu pre 18 i više godina nije dovoljno. Potrebno je da se dokažete, znanjem, kvalitetom, talentom. Znam da je to kvaka 22, da je jako teško definisati šta je to potrebno i da će u postojećem sistemu to odrediti onaj koji drži dužu motku, ali jebi ga, ne mogu ja o svemu da mislim dajte i vi neku ideju.

Možda je bolje da presečem jednom ljutom i da razmišljanja ostavim nekome pametnijem. Do nekog novog ideala ...