Strah je nešto što nas prati ceo život, živi organizam koji je tu sa nama, u nama i pored nas, večito se transformiše, uzima razne oblike i forme. Trudimo se da postanemo dreser straha, ukoliko ga ignorišemo verovatno smo budale, ukoliko dozvolimo da nas sputa postajemo kukavice, ali ukoliko ga zajašemo, kao surfer ogroman talas, može nas voziti, priuštiti zadovoljstvo, sve dok nas ne olupa o šljunkovito dno. U strahu se ne može živeti, jer je život jedan, moramo mu se uvek, sa više ili manje uspeha, suprostaviti i iz njega učiti. Ukoliko mu se prepustimo menjamo sve one slatke sokove života, za bljutavu, užeglu močvaru.
"Fear is a feeling induced by perceived danger or threat that occurs in certain types of organisms, which causes a change in metabolic and organ functions and ultimately a change in behavior, such as fleeing, hiding, or freezing from perceived traumatic events."
Prvo je to bio strah od maminog pruta ili tatinog kajša, meni danas, a i većini milenijalaca, skoro nezamisliv. Plašio sam se da ne zabrljam i to me je uvek guralo u novi nestašluk, moram da priznam ponekad i motivisalo. Naučio me je da zadovoljim formu, ali i ćutim, i kada treba ipak slušam srce bez obzira na sve i da rizikujem cenu u obliku prošaranih nogu koja nekada mora da se plati.
Zatim strah od dece (ljudi). Kada imate ime kao ja, a motoričke sposobnosti kao slon, često se nađete na udaru druge dece, a ona su surova i brutalna, kada namirišu slabost. Ovaj strah ima pokretačku snagu u oba pravca, stalno vas gura na gore da se dokazujete i na dole da se sakrijete. Naučio me je kako da je prikrijem, kako da delujem jače i snažnije nego što jesam. Jednom me je ćale poslao da se tučem sa nekolicinom dečaka, nakon moga tužakanja i zahteva da me zaštiti. Rekao mi je: uhvati jednog i udri ga dok ne počne da plače, pa pređi na sledećeg. Gledao me je s prozora, u mojim očima gladijatorska borba, nisam želeo da ga razočaram. Sedim na stomaku jednog od njih, mlatim rukama, pesak leti na sve strane, jer se borba odvija u maloj peščanoj areni ispod prozora moje socrealistične zgrade, u kojoj su se deca igrala ili mačke iz kraja pišale. Iz sebe sam izvukao sve, izašao kao pobednik, ali sam se usrao od straha. Naučio me je da upornošću možeš pobediti iako boli i da se povlače kada shvate da si neumoljiv i spreman da ideš do kraja. Ako je tu još neko da vas bodri i motiviše to će vam dati nadljudsku snagu.
Pa strah od batina. Prebijen u fer tuči u osnovnoj školi, toliko da sam plačući otišao sa nastave. Toliko se uvukao u mene da su mi trebale godine da se oporavim. Naučio me je da je nekad pametno izbeći sukob i da to što si ranije pobeđivao ne znači da nećeš dobiti po pički. Taj strah me je i čuvao i motivisao, iz mene izvlačio hrabrost za koju nisam ni znao da je imam, ali i stid kada bih se povlačio.
Strah od skoka, gomila dece oko mene, u želji da zablistam, stojim na ivici stene visoke oko 15m. More je tako daleko, srce lupa kao ludo. Umirem, sramota me povlačenja. Pravim korak. Vreme stoji, čak i talasi. Na koži osećam sve, sunce, vetar, poglede. Ubrzanje, stomak stiže do mozga, crnilo pred očima, nema ničega, izbrisana svest u deliću sekunde. Udarac o vodu, otvaram oči okupan mehurićima, srećan što sam živ. Taj skok mi toliko znači, često ga sanjam, pokušavam da oživim taj trenutak, želim ga opet i plašim ga se istovremeno. Naučio me je da jezik brži od pameti ima svoju cenu i da nekada moraš ići do kraja, bez obzira na sve. Put your money where your mouth is.
Jedan od bitnijih, strah od vremena. Toliko se plašim da izgubim vreme, da nešto slučajno ne prođe mimo mene, da negde ne zakasnim, nešto ne propustim. Zajebano je što se sa godinama prirodno pojačava, razmnožava, dobija nove forme i generiše druge strahove. Naučio me je da nijedan trenutak ne shvatam olako, da ne dozvolim da vreme curi i troši se uzalud, sve se može nadoknaditi, osim izgubljenog vremena.
Strah za bližnje, rođake i prijatelje, koji ne moram mnogo objašnjavati, budi želju da im budeš tu kada im je najpotrebnije, uči nas da budemo obzirni i brižni. Svi se prirodno plašimo za decu, ne smemo da dozvolimo da naš strah sputa njihov rast, uči nas da prihvatimo rizik, da bi oni sutra bili jači i nesputani, da ne dopustimo da ih zarazimo defetizmom i kukavičlukom, da im njihovo nebo ostane slobodno, a ne vezano žicom, kao u jednoj od omiljenih pesama.
Strah za zdravlje. Boli me što svi mi ovde, osim što se plašimo prirodnog toka stvari, jer organizam je mašina koja od zamora materijala otkazuje, više se plašimo poniženja i nemoći u slučaju da nam je lečenje potrebno. Svedoci smo svesnog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite sa jedne strane i odlaska svih onih koji nešto o tome znaju tamo gde će im neka od država platiti dostojanstvo. Uči nas da budemo spremni, da se čuvamo i ne dozvolimo sebi da zavisimo od milosrđa drugih, koliko god je to moguće.
Strah za egzistenciju, opravdano dominantan u Srbiji, zbog kojeg "većinska" Srbija menja obraz za maglu, ili narodski rečeno muda za bubrege, jer oni koji im ta muda nude, egzistenciju im sigurno neće obezbediti. Od njega me možda jedino više plaši strah od sramote koju bih osećao dok sutra gledam svoju decu, kada bih morao, ne daj bože, da napravim i pravdam takav kompromis. Ali sramota je arhaični relikt prošlosti, svedoci smo vremena u kojem izumire, svakodnevno gledamo ljude bez obraza, bivše julovce, ubice, mafijaše, pljačkaše umivene bez srama, ruku krvavih do lakata, džepova punih para isceđenih iz tuđe muke postavljene na pijedestal lažnih idola. Kada sramota i definitivno izumre spustićemo se na nivo čopora ili u boljem slučaju plemena. Ovaj strah je možda i najbitniji jer kada je neko pod njegovim uticajem, gotovo potpuno izvesno pokazuje svoje pravo lice, padaju sve maske. Kada o njemu razmišljam u glavi mi je uvak babin savet "U dobru se ne uzvisi, u zlu se ne unizi". U njemu živim jer mi je jasno koja vrsta egzistencije nas čeka ako se trenutna garnitura na vlasti predugo zadrži, sve nas koji se (još uvek) odupiremo želji da nas odavde oteraju.
Strah od gubitka vere u ljude, promene, čuda. Uvek su mi u glavi priče o dedi, koji starost dočekao pun gorčine, osećam da i mene ispunjava, pokušavam da moju čašu žuči ispraznim. Na njega stalno mislim kada sam ogorčen, da budem iskren u poslednje vreme je to često, želim da ga potisnem i verujem da bez obzira što je oko nas tamna noć, svetlost u nekim ljudima će je sa velikom izvesnošću rasterati.
Mnogo je strahova, od poraza, neuspeha, malog prostora, mržnje, razočarenja, (ne)ljubavi, seksa, fizičkog izgleda, može se ceo roman napisati na tu temu, ali je ultimativni strah, strah od samoće, jedan od retkih koji ne uspevam da prevaziđem, uvek tu, mada retko sam ga svestan. Nekad ga prevarim, tako što uživam u trenucima bez drugih ljudi. Samo me eto, ponekad, probudi ranim jutrom, ispričamo se nas dvojca i produžimo dalje.
"Fear is a feeling induced by perceived danger or threat that occurs in certain types of organisms, which causes a change in metabolic and organ functions and ultimately a change in behavior, such as fleeing, hiding, or freezing from perceived traumatic events."
 |
| Photo by Stefano Pollio on Unsplash |
Zatim strah od dece (ljudi). Kada imate ime kao ja, a motoričke sposobnosti kao slon, često se nađete na udaru druge dece, a ona su surova i brutalna, kada namirišu slabost. Ovaj strah ima pokretačku snagu u oba pravca, stalno vas gura na gore da se dokazujete i na dole da se sakrijete. Naučio me je kako da je prikrijem, kako da delujem jače i snažnije nego što jesam. Jednom me je ćale poslao da se tučem sa nekolicinom dečaka, nakon moga tužakanja i zahteva da me zaštiti. Rekao mi je: uhvati jednog i udri ga dok ne počne da plače, pa pređi na sledećeg. Gledao me je s prozora, u mojim očima gladijatorska borba, nisam želeo da ga razočaram. Sedim na stomaku jednog od njih, mlatim rukama, pesak leti na sve strane, jer se borba odvija u maloj peščanoj areni ispod prozora moje socrealistične zgrade, u kojoj su se deca igrala ili mačke iz kraja pišale. Iz sebe sam izvukao sve, izašao kao pobednik, ali sam se usrao od straha. Naučio me je da upornošću možeš pobediti iako boli i da se povlače kada shvate da si neumoljiv i spreman da ideš do kraja. Ako je tu još neko da vas bodri i motiviše to će vam dati nadljudsku snagu.
Pa strah od batina. Prebijen u fer tuči u osnovnoj školi, toliko da sam plačući otišao sa nastave. Toliko se uvukao u mene da su mi trebale godine da se oporavim. Naučio me je da je nekad pametno izbeći sukob i da to što si ranije pobeđivao ne znači da nećeš dobiti po pički. Taj strah me je i čuvao i motivisao, iz mene izvlačio hrabrost za koju nisam ni znao da je imam, ali i stid kada bih se povlačio.
Strah od skoka, gomila dece oko mene, u želji da zablistam, stojim na ivici stene visoke oko 15m. More je tako daleko, srce lupa kao ludo. Umirem, sramota me povlačenja. Pravim korak. Vreme stoji, čak i talasi. Na koži osećam sve, sunce, vetar, poglede. Ubrzanje, stomak stiže do mozga, crnilo pred očima, nema ničega, izbrisana svest u deliću sekunde. Udarac o vodu, otvaram oči okupan mehurićima, srećan što sam živ. Taj skok mi toliko znači, često ga sanjam, pokušavam da oživim taj trenutak, želim ga opet i plašim ga se istovremeno. Naučio me je da jezik brži od pameti ima svoju cenu i da nekada moraš ići do kraja, bez obzira na sve. Put your money where your mouth is.
Jedan od bitnijih, strah od vremena. Toliko se plašim da izgubim vreme, da nešto slučajno ne prođe mimo mene, da negde ne zakasnim, nešto ne propustim. Zajebano je što se sa godinama prirodno pojačava, razmnožava, dobija nove forme i generiše druge strahove. Naučio me je da nijedan trenutak ne shvatam olako, da ne dozvolim da vreme curi i troši se uzalud, sve se može nadoknaditi, osim izgubljenog vremena.
Strah za bližnje, rođake i prijatelje, koji ne moram mnogo objašnjavati, budi želju da im budeš tu kada im je najpotrebnije, uči nas da budemo obzirni i brižni. Svi se prirodno plašimo za decu, ne smemo da dozvolimo da naš strah sputa njihov rast, uči nas da prihvatimo rizik, da bi oni sutra bili jači i nesputani, da ne dopustimo da ih zarazimo defetizmom i kukavičlukom, da im njihovo nebo ostane slobodno, a ne vezano žicom, kao u jednoj od omiljenih pesama.
Strah za zdravlje. Boli me što svi mi ovde, osim što se plašimo prirodnog toka stvari, jer organizam je mašina koja od zamora materijala otkazuje, više se plašimo poniženja i nemoći u slučaju da nam je lečenje potrebno. Svedoci smo svesnog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite sa jedne strane i odlaska svih onih koji nešto o tome znaju tamo gde će im neka od država platiti dostojanstvo. Uči nas da budemo spremni, da se čuvamo i ne dozvolimo sebi da zavisimo od milosrđa drugih, koliko god je to moguće.
Strah za egzistenciju, opravdano dominantan u Srbiji, zbog kojeg "većinska" Srbija menja obraz za maglu, ili narodski rečeno muda za bubrege, jer oni koji im ta muda nude, egzistenciju im sigurno neće obezbediti. Od njega me možda jedino više plaši strah od sramote koju bih osećao dok sutra gledam svoju decu, kada bih morao, ne daj bože, da napravim i pravdam takav kompromis. Ali sramota je arhaični relikt prošlosti, svedoci smo vremena u kojem izumire, svakodnevno gledamo ljude bez obraza, bivše julovce, ubice, mafijaše, pljačkaše umivene bez srama, ruku krvavih do lakata, džepova punih para isceđenih iz tuđe muke postavljene na pijedestal lažnih idola. Kada sramota i definitivno izumre spustićemo se na nivo čopora ili u boljem slučaju plemena. Ovaj strah je možda i najbitniji jer kada je neko pod njegovim uticajem, gotovo potpuno izvesno pokazuje svoje pravo lice, padaju sve maske. Kada o njemu razmišljam u glavi mi je uvak babin savet "U dobru se ne uzvisi, u zlu se ne unizi". U njemu živim jer mi je jasno koja vrsta egzistencije nas čeka ako se trenutna garnitura na vlasti predugo zadrži, sve nas koji se (još uvek) odupiremo želji da nas odavde oteraju.
Strah od gubitka vere u ljude, promene, čuda. Uvek su mi u glavi priče o dedi, koji starost dočekao pun gorčine, osećam da i mene ispunjava, pokušavam da moju čašu žuči ispraznim. Na njega stalno mislim kada sam ogorčen, da budem iskren u poslednje vreme je to često, želim da ga potisnem i verujem da bez obzira što je oko nas tamna noć, svetlost u nekim ljudima će je sa velikom izvesnošću rasterati.
Mnogo je strahova, od poraza, neuspeha, malog prostora, mržnje, razočarenja, (ne)ljubavi, seksa, fizičkog izgleda, može se ceo roman napisati na tu temu, ali je ultimativni strah, strah od samoće, jedan od retkih koji ne uspevam da prevaziđem, uvek tu, mada retko sam ga svestan. Nekad ga prevarim, tako što uživam u trenucima bez drugih ljudi. Samo me eto, ponekad, probudi ranim jutrom, ispričamo se nas dvojca i produžimo dalje.
Comments
Post a Comment