Briga

Mnogi danas duboko u sebi osećaju da sa ovim svetom nešto nije u redu. Osećaju zlo koje se kao mastilo širi po vodi istovremeno odbijajući da poveruju da neko to mastilo sipa i da su oni ti koji ga mešaju svojim odbijanjem da prihvate realnost, tačnije da su saučesnici ili korisne budale, nazovite to kako želite. 

Photo by Mahdi Bafande on Unsplash

Ljudi ne žele da veruju iz nekoliko razloga, ukratko ću probati da ih objasnim. Prvo, Bogu hvala, većina nas su normalni, nepatološki likovi, sa duboko usađenom empatijom koju su u nas ulili roditelji, prijatelji i rodbina. To je ujedno i naša najveća snaga, ali nažalost i slabost. Slabost je zato što normalan čovek jednostavno odbija da poveruje da može da postoji toliko zlo spremno da ubija decu, truje vazduh, drži vas u zatvoru, ubije bolešću iz laboratorije ili vakcinom. Iako svaki normalan čovek ne želi u to da veruje, to ipak ne znači da se zlo ne dešava i upravo to uporno odbijanje da se objektivno pretresu činjenice sve više i više hrani zver koja neumoljivo raste. Apokalipsa ne znači kraj, ona znači otkrovenje, trenutak kada će istina izaći na videlo, a bojim se da će tada biti kasno. Drugi, možda i bitniji, što ih zver hrani, što ih je odškolovala, isprala mozak, stavila lance na njega. 

Nažalost mnogi više vole lepu laž nego okrutnu istinu i uradiće sve da ostave veo obmane, jer je jednostavno tako lakše. "Imam svoj svet, ne može ništa da se uradi" je rečenica robova. Ne žele o tome ni da razmišljaju, jer duboko u sebi znaju da će na kraju morati da priznaju jezivu istinu. Žele da odagnaju nelagodu koju bi osećali dok kupuju Balenciagine proizvode, znajući da iz njih stoji pedofilska mašinerija, ili dok gledaju novi Diznijev film, znajući da iza njih stoje silovatelji dece na koje su žrtve nebrojano puta pokušale da upozore, kao što je npr. Kori Feldman. Da ne pričam o spokojnom prihvatanju potpuno bizarnih likova obučenih kao demoni koji deci čitaju priče ili koji se polivaju krvlju, pravdajući to slobodom degenerisane trans zajednice. Imamo i mi svoje demone u liku Marine Abramović koja nam se veselo smeška držeći krvave rogove ili simulirajući (ili ne?) kanibalizam (Spirit Cooking), dok joj iz budžeta dajemo milion evra, a idioti sa N1 drže slavospev.

Džefri Epštajn sa saučesnicom Maksvel (inače agenti Mosada) je imao ostrvo na kojem je celokupna svetska elita ubijala i silovala decu, o čemu svedoče zaplenjeni video snimci (koje odbijaju da puste u javnost), a kojima je ucenjivao tu istu elitu. Na spisku gostiju je eminentna elita od Gejtsa do Klintonovih i niko, slovima nula ljudi, sa tog spiska nije pozvano na odgovornost. Ako mislite da naši nemaju veze sa tim i takvim ljudima, nađite sadržaj Bajdenovog laptopa iz kojeg nam se smeškaju političari pojedinih opozicionih stranaka. Da ne navodimo Džejmi Li Kertis koja drži sliku ubijenog deteta u dnevnoj sobi, Vudi Alena koji je godinama tucao usvojenu ćerku i ostale u koje smo, kao u idole, gledali u mladosti, ne znajući kakav sistem vrednosti oni u stvari reprezentuju.

Pre nego se vratimo na patologiju potrebno je da razjasnimo mehanizam kako varka uspeva. Mada sam se nekoliko puta u ovom blogu osvrtao na tu temu, nastaviću da pokušavam, jer ulog sa kojim se igra ova igra nije neka smešna svota koju ćete izgubiti u kladionici, ulog su životi vaših najdražih i najmilijih, njihova sreća i zdravlje. Niko ne želi svesno da žrtvuje decu u nekom ritualu posvećenom Molohu, ali upravo je to ono što (nesvesno) rade.

Zanemarimo za početak tehničke poluge moći, tačnije digitalne lance, kakvi su recimo Google, Facebook, TikTok, Wikipedia i AI fact čekeri, za koje vi mislite da su neki vrli novinari, a ne algoritam koja pokušava da diskredituje sve valjane argumente. Ključna stvar je iluzija izbora: Žvalavi degenerik - Đilas, N1 - Pink, Bajden - Tramp, Amerika - Rusija. Dve, nikako nasumično, izabrane antiteze čijom borbom se dobija željena sinteza koja svet gura u željenom pravcu, a vratićemo se na to gde je odredište. Nema ničeg novog pod Suncem, govorio je Solomon, takva je i sudbina ove Hegelova doktrine. 

Diskreditacija je sledeći moćan mehanizam. Pretpostavimo da postoji 10 validnih argumenata za neku teoriju. Da bi celu teoriju mogli da diskreditujete potrebno je da ubacite jedan lažan, još bolje smešan, i onda pokazujući da je taj jedan očigledna budalaština odbacite sve. Taj posao uglavnom obavljaju influenseri, kod nas tviteraši, kao što je npr. bivša novinarka sa SOS kanala koja danas glumi vrlinu. Ovo je toliko očigledno jer svaki dan postoji neka orkestrirana tema upravo sa ovim ciljem. Na istom zadatku su bukvalno svi novinari na svim postojećim TV stanicama i novinama, znam da vam je teško da to prihvatite. Pogotovo oni koji deluju kredibilno, kao npr satiričari, informativni urednici ili voditelji nedeljnih emisija. Govna sa Pinka i Kurira ne želim da uzimam u usta. Iskreno se nadam da ne znaju šta rade, veselo trljajući dobijenu lovu o genitalije. Lakše mi je da prihvatim da su glupi, nego da su zli. Diskreditacija je najefektivnija ako istinu izgovara budala, kao što je recimo bilo u slučaju Nestorovića ili na globalnom nivou Donalda Trampa (što ne menja činjenicu da su izbori u Americi flagrantno pokradeni).

Uvek je prvo pitanje zašto bi ljudi pristajali da učestvuju u ovoj mašineriji zla? Pa prosto je, odgovor na to je znao i Gete: ljude vodi strast, moć, novac, društveno priznanje, slavu i naravno seks. Prvi ešalon ove mašinerije spreman je da za to ponudi svoju dušu, koja se uzima istog trenutka kada savest proradi tako što služba pusti snimak gde neko jebe dete ili ga jebu u dupe, a to je bila cena za dogovor sa đavolom. Konkretni primeri su Epštajn, Harvi Vajstin, Velja Nevolja ili onih 60 nesrećnih prijatelja Hilari Klinton koji su izvršili "samoubistvo".

Kako se selektuju takvi ljudi? Pa polako, daje im se malo po malo, traži sve više i više. Želiš ovo? Može, Uđi ovde uradi to i to. Želiš više? Može, nanesi zlo ovome i ovome. Malo po malo, korak po korak, upetljani su u Šelobinu mrežu iz koje više nema izlaska. Želiš još moći, pare za Beograd na Vodi? Uđi ovde, skini gaće, zagrizi ovo, sada će doći braća. Mislite da ovo nije tačno? Siguran sam da znate barem jednog koga više ne možete da prepoznate, nekog čija je duša sijala svetlo, a sada zrači tamom. Ako i ne znate, ispratite samo biografije pojedinih, lokalnih i globalnih, političara i biće vam jasno.

Zašto se o ovome nije pričalo ranije? Pričalo se, samo su se informacije prenosile mnogo sporije, a ljude kao što je recimo Ralf Eperson ili Dejvid Ajk je bilo prelako diskreditovati jer se javno mnjenje kreiralo putem dva, tri TV kanala i nekoliko novina koje (i dan danas) drži mala odabrana grupa ljudi. Onda je došao njegovo veličanstvo Internet koji je, ako niste znali, projekat DARPE, odnosno američke vojske i tajnih službi. Internet je bio neophodan za globalizam (što je uostalom sada toliko očigledno), ali je ostavio jedan mali vremenski prozor kada su informacije mogle slobodno i, što je još bitnije brzo, da se kreću širom sveta. Ono za šta vam je ranije bilo potrebno mučno istraživanje i teško dostupne knjige koje sadrže skriveno znanje, sada je postalo dostupno na dohvat ruke, doduše ne još dugo jer već sada morate svojski da se potrudite da pronađete smislenu informaciju umesto oglasa koji vam se serviraju. Kolateralna šteta, koju sada cenzurom pokušavaju da saniraju, je plamen sumnje koji je krenuo da budi ljude širom sveta i za koji se nadam da ne može da se ugasi.

Odredište? Čizma elite koja zauvek stoji na licu ono malo ljudi što preostane. Žao mi je što vam rušim sneška. Probudite se, počnite da pokazujete brigu. Uskoro će se svet podeliti upravo na toj granici, na granici onih kojima je stalo i onih kojima nije i ne bih voleo da ostanete sa one strane ...