Korona i žvaljo su nas nagurali u stanove, naše male jazbine u kojima imamo onaj umirujući osećaj lažne sigurnosti. U samo nekoliko dana, kao u Last Action Hero, izmešali smo stvarnost i film, živimo fragmente pokretnih slika za koje smo verovali, ili barem se nadali, da su previše fantastične da bi se dogodile. Ja u potpunom mentalnom rasulu, prolazim ubrzane, fast forward, periode anksioznosti, straha, besa, očaja, pa sve do tako utešne ravnodušnosti. Na momente imam onaj, pomalo neprijatan osećaj, znate, kada vam je glava na panju i teški malj vam se neumitno približava. A da, naravno da ne znate :)
 |
| Photo by Susanne Schwarz on Unsplash |
Prvih dana povratak iz prodavnice izgledao je kao izlazak iz zone Černobila, sa sve hemijskim procesom dekontaminacije, nedostajao je samo veseli zvuk Gajgerovog brojača da upotpuni atmosferu. Na ulici jutrom, tradicionalno bučni, prodavci iz lokalne prodavnice, popodne mrtvilo, sumorna atmosfera koju je povremeno razbijao poneki usamljeni kučkar. Iznenađujuće se dobro slažemo s obzirom na količinu vremena koje smo proveli zajedno. Ali ta jebena skučenost, osećam kako se zidovi sabijaju, ni dnevne rutine, tipa vežbanje, ne mogu da smanje teskobu. Iz stomaka osećam nervozu, kada na taj plamen dospem još malo toksičnosti tvitera, unutrašnji požar je neminovan.
Izađem na terasu, gledam prema spolja, sunce, zeleno, doduše i gomila đubreta koje se stalno razvlači po našem parkingu. Vikendima zaključani u kući, vreme prosto mami napolje, čujem bicikl kako me doziva iz podruma. Zidovi se i dalje sabijaju, osećam kako me pritiskaju, hladni i masivni. Želim napolje, želim da budem slobodan.
Za sebe sam uvek mislio da sam gradsko dete, volim gungulu, volim ulicu, malo i mazohistički uživam u svoj toj gužvi. Samo, svi mi ili barem velika većina nas, smo deca sela, tek druga, treća generacija koja se odrodila od prirode. Malo mi je žao što danas deca nemaju iskustvo odlaska na selo. Doduše, to u koje sam ja išao praktično je predgrađe u kojem su baka, ujaci, a kasnije i ostala rodbina živeli. Koliko sam samo vremena, možda i najbitnijeg perioda u razvoju jednog deteta, tamo proveo. Ubeđen sam da imam sećanja iz najranijeg detinjstva, možda tripujem, pamtim trenutak kada sam prohodao na neravnom drvenom podu sprata stare kuće, a to je bilo sa manje od godinu dana.
Naš plac je na blagoj padini, stara kuća nalazila se na njegovom vrhu, izgrađena u tipičnom etno stilu, od drveta i blata. Donjih prostorija se ne sećam, do gornjih se dolazilo stepenicama, neravan drveni pod, stari kredenac, kuhinja sa frižiderom u jednom uglu u kojoj se i sedelo i spavaća soba. Jedan prozor, koji je gledao sa strane, prema štali, na kojem kada zatvorim oči, vidim baku, koja tada i nije bila baka, kako mi se smeši ili odgovara na moja suluda pitanja i drugi, koji gleda niz padinu. Sećam se kada mi je ispao prvi zub, pa sam krenuo da plačem, a kasnije su mi pričali da je baba nagrdila majku jer me je ispričala kako se prave deca, ali ne i da se zubi menjaju. Običaj je bio da se taj zub prebaci preko kuće, pa smo onda sproveli ceo ritual. "Na ti vrano ovaj zub, daj meni gvozdeni". Toalet poljski, naravno i smederevac u koji je stalno trebalo sipati drva.
Pre prvih petlova, baba koja stavlja maramu i odlazi da namiri kravu, dok ja ostajem da spavam, U dvorištu kokoške, u oboru svinje, u štali krava, ispod stepenica kuja sa malim kučićima. Čuvena je priča kako sam ispod prozora kumio babu da, videvši kako prolaze svinje i kokoške, poštedi živote preslatkim štencima belcu i crncu. Niz padinu vrt, luk, paprika, paradajz, buranija (bljak), grašak i šta sve još ne. Levo kriva jabuka, koja je rasla gotovo horizontalno i sa padinom činila oštar ugao, a malo niže orah, sa širokom krošnjom. Jabuka je bila naša penjalica, tobogan, glavna igračka, sa koje sam jednom prilikom skliznuo i slomio ruku. Kasnije su je posekli, kao ne valja kada stablo raste krivo, a meni je bilo žao, srce mi se cepalo jer nekako to je bilo moje drvo života.
Kažu da mirisi aktiviraju sećanja i uspomene, danas kada odem kod ujaka i osetim miris domaće paprike iz vrta, taj predivan miris koji skoro nigde više ne može da se omiriše, bukvalno me preplavi osećaj zadovoljstva i spokoja detinjstva.
Ceo plac je bio na raskrsnici dve "ulice", sa ogromnom jabukom na samom ćošku. Krošnja jabuke prekrivala je skoro celu raskrsnicu, a grane su bile savijene pod teretom mnoštva, malih, skvrčenih, zelenih, najlepših i najukusnijih jabuka na celom svetu. Niko iz sela nije prošao, a da nije ubrao koju, a kada više nije bilo plodova da se dohvati rukom, kamenjem su pokušavali preciznim hicem da obore koju na zemlju. Duž puteva stabla šljive, modrih, sočnih, plodova, koje je nakon samo par godina pokosila šarka.
Na tom donjem delu kasnije je napravljena nova kuća, megalomanski projekat, sa mnogim greškama u izgradnji, npr. iznenađujuće visokim pragovima stepenica i uz to različitih visina. Projektovano je i pet potpuno nefunkcionalnih kupatila, kao i ogromna garaža. Kada su počeli da je prave, sećam se ogromne rupe, tačnije useka u koji će se kasnije smestiti temelji i zadovoljstva kada se na dupetu svozam niz nju. Druga najdraža uspomena na novu kuću su, verovali ili ne, prangije, koje smo pravili od žice, delova za otvaranje prozora, tako da posle par godina nijedan prozor nije mogao normalno da se otvori, i eksera, a punili smo je fosforom sastruganim sa šibica i aktivirali kratkim udarcem glave eksera o kamen ili stepenice voza.
U jednom periodu, Dingo, džumara koja je uvek hrabro čuvala dvorište, iskačući iz kućice kada se neko približi, bila je moj najbolji prijatelj, sve dok ga, neki od ujakovih problematičnih prijatelja, nije ustrelio. Taj pas je bio predivan, hrabar, svi su ga se plašili, ali ja sam mogao da mu radim šta god sam hteo. Ulazio sam kod njega u kućicu, vukao ga za rep, vodao sa sobom po selu koje mi se sa svojim zaseocima, u kojima su uvek živeli neki prijatelji ili rođaci, činilo ogromnim. U tim krajevima smrt je i tada bila nekako uobičajena, tako da, iako sa tugom, brzo naučite da prihvatite gubitak ljubimca. Društveni pojam smrti tamo je posebna priča, praktično to je najveći hepening koji se dešava, nažalost, tek nakon nečijeg života.
Sa decom iz sela, koje sam sve poznavao, kojima sam ulazio u kuće, jeo sa njima i njihovim mnogobrojnim rođacima, zajedno kidao zeljanice, igrao sam se po livadama, odlazio sam u "lov", naoružan "kopljem", smešnim naoštrenim parčetom drveta. Ujaci su me plašili pričama, govorili da moram da budem precizan, inače će me medved, ako ga promašim, napasti, na šta sam ja ljutito odgovarao da treba da navijaju za mene, a ne za medveda.
Na selu posebno pamtim zime, greje se samo jedna soba, a u spavaćim je, barem verujem da je tako bilo, tek koji stepen iznad nule. Masivan drveni krevet, sa ogromnim teškim perjanim jorganom u koji kada se uvučem, prvo desetine minuta osećam hladnoću kako me pritiska, dok se radna, tačnije temperatura za spavanje, približava optimalnoj. Sa jedne strane neprijatan, a sa druge predivan osećaj koji nikada neću zaboraviti, a zatim spokojan, najlepši, čvrst san, pod težinom jorgana i reze koja se oseća na nosu. Kada dođem sa sankanja, baba mi navuče one grube vunene čarape, što grebu noge, a koje je ona stalno plela, i onako smrznute i ledene ugura u rernu smederevca u kojoj je cepanica da spustim noge da se ne opečem. Kako sam voleo kada mi dozvole sekirom da cepam drva ili kada me baba pošalje u hladnu garažu da u rukama donesem nekoliko cepanica, trebeći nakon toga silno trunje koje mi se svuda zalepilo.
Pored nove kuće nalazi se pušnica, u kojoj su ćale i ujaci znali da provedu dane, opkoljeni suvim mesom i namireni domaćom rakijom. Hrana je inače bogovska, tada tako obična i seljačka, domaće kiselo mleko, sa domaćim hlebom, domaći sir od mleka naše krave, onako mastan u liskama, ispečene paprike, mirisne, pršut koju kidam sekutićima, sisam so iz nje, vreo krompir. Urmašice sa celim orahom, baklave, tulumbe u ogromnom okruglom plehu prelivene providnim šećernim prelivom.
Posebna priča je spokoj koji je vladao, vera u državu i sigurnost. Vrata kuće se nikada nisu zaključavala, svaki gost je bio dobrodošao u svako doba dana i noći, što sam ja, kasnije kao adolescent, zloupotrebljavao i upadao noću sa voza na stan, hranu i malo babine i ljubavi ujaka, sve do rata koji je, nažalost, okončao doba nevinosti.
Ove moje uspomene su pročišćene, nema tu povreda, bolnica, tuge za roditeljima, krave koja me juri, besa što me nisu odveli na more, to su neke druge uspomene. Kada sam iz Beograda, usled zarobljeništva, pobegao malo na Zlatibor, u prirodu, počele su da se vraćaju takve daleke, lepe i setne slike, kao i sva ljubav i pažnja kojom sam tamo bio obasipan.
Sanjam povratak u normalan grad i normalan život, moj grad. Čeznem za selom, mojim selom u kojem živim ja kao dete ...
Comments
Post a Comment