Jedan duva, drugi 'ladi

Moja prva asocijacija na preferans je cigara u uglu ćaletovih usana, prekrivenih gustom bradom i brkovima koji su se preko njih prelivali, soba prepuna dima, dva random lika sa njegovog posla, nervozna keva kojoj se već odavno spava i baba koja pospana, ali srećna, prinosi mezetluk i rakiju. Moja zbunjenost dok izgovaraju uvek iste reči, dva, tri, igra, betl, sans i nespretni pokušaji ćaleta da mi objasni pravila koji su se uvek završavali rečima: moraš da gledaš, kada porasteš, naučićeš. Godine su prolazile, ali nisam uspevao da povežem logiku sa redosledom izbacivanja karata na talon i nervoznim licima čije se raspoloženje menjalo u zavisnosti od broja osvojenih štihova. Shvatao sam da je pref nešto komplikovano, igra rezervisana za pametnjakoviće, nešto što nikada neću moći da naučim.

Photo by Jarosław Kwoczała on Unsplash

Moja pogubljenost nakon polaska u srednju školu, zamena ruralne Jerkovićke sredine i tri lika u odeljenju, kongruencija i ona druga dvojca, koji su svaki odmor koristili da odigraju koju ruku, dovela su do moje ponovne zainteresovanosti za ovu magičnu igru. Kada sada o tome mislim u glavi su mi blagi šumadijski akcenat koji oteže rečenicu "najveća je verovatnoća da raspored bude dva dva".  Bilo je potrebno desetine malih i velikih odmora, što je podrazumevalo gledanje stotina odigranih partija, da bih se i ja okuražio i okušao u igri. U tome mi je mnogo pomogao moj čupavi drug iz klupe, koji sa blago savijenom glavom, vrteći čuperak, staloženo objašnjavao kombinacije i moguće ishode iz podeljenih karata. Maltretirao sam ga da igramo samo nas dvojca, ne kapirajući besmisao igre u toj varijanti.

Mislim da nema gore stvari nego kada ti neko kaže "nauči me preferans", zato što znaš da su za to potrebni meseci, da nakon prostog učenja pravila trebaju moždane sinapse da se povežu u odgovarajućem redosledu, da bi mogao da počneš da osećaš i da dišeš ovu igru. Sve ovo pišem i da bi malo opravdao ćaleta i njegovu lenjost i nestrpljenje da me stvarno nauči, koja me je tada iskreno bolela.

Sama igra dovela je do nus efekata, počeli smo da se družimo u razredu i da se posećujemo po kućama, mogao bih čak reći da je pref bio inicijator mnogih mojih bitnih prijateljstava koja, Bogu hvala, traju i dan danas. Do kraja prvog srednje, već smo solidno igrali, a ta činjenica je pomogla da ćale zažali što je sa visine gledao na nas klince i naše umeće. Najboljeg drugara moji su poveli sa nama na more, matori je sutra rano treba da putuje nazad za Beograd i ne znajući kako da utroši veče u kojoj mu san nije dolazio na oči, rešio je da nas "propita" i odigra partiju sa nama u kojoj će biti devastiran, kontriran i rezultatski razoren. Da me neko pita koji je to trenutak kada su roditelji prestali da te gledaju kao dete, mislim da sam u ćaletovim očima tada iskoračio iz detinjstva. Godinama je drugarima, sa blagim ponosom u tonu, pričao kako smo mu održali lekciju.

Kada počneš da igraš, pref te jednostavno obuzima, ubeđen sam da onaj deo u mozgu sa receptorima na koji se kače koje-kakve psihogene supstance ima i deo za ovu igru, koji te tera da igraš stalno. Bože kada se samo setim broja provedenih sati na plažama diljem Jadrana na kojima smo besomučno igrali i neprospavanih noći u raznim prilikama. Preferans je činio da se osećam posebno, pametno, dajući drugima do znanja da vladam tom kompleksnom igrom. Nijedna moderna kompjuterska igra, ne povezuje prijatelje, ne stimuliše moždane vijuge, kao pref. Moj pradeda se u toku rata, sa najboljim drugarom koji je bio na suprotnoj strani, deda u partizanima, ovaj u četnicima, nakon razmene vatre preko dana, noću nalazio i igrao betl.

Pref ima svoje priče, urbane legende o osuđenicima na smrt, nepisana i pisana pravila, svoju dušu i nepredvidivost, gde ti i deset sigurnih štihova u varijanti "jedan duva drugi 'ladi" ne pomaže (onaj koji drži štihove ne dolazi do ruke, jer mu ih druga dvojca sitnim adutima naizmenično seku). Gde način kako deliš ili slažeš karte mnogo govori o tebi, gde spremnost da daš kontru na betlu govori o hrabrosti i ludosti. U prefu tvoja veština zavisi od veštine drugih, a od svih vas zajedno zavisi koliko ćete minimalizovati faktor sreće.

Znati preferans bila je stvar prestiža, većina iz škole, a kasnije i sa fakulteta, koji su držali do sebe i sebe smatrali matematičarima i inženjerima znali su da igraju. Doduše, ima onih koje je toliko opčinio da su zapostavili i fakultet, mnogi koji su čitaonicu građevinskog fakulteta koristili za kartanje na kraju fakultet nisu ni završili. Danas retko koji klinac poznaje ovu divnu igru, to mi uglavnom govori o generacijskom jazu, ali i o padu duha, od desetine mladih programera koji su prošli kroz našu firmu niko ne zna da igra.

Preferans se originalno igra sa kartama "mađaricama", ali nikako nisam mogao da se naviknem na žirove, mada je bio perioda kada sam, uz maksimalne napore i nemogućnosti da igramo sa običnim kartama, mogao da se nateram. Interesantno je da se igra na celom području exYU, što je definitivno jedna od stvari koja potvrđuje koliko smo svi mi ovde slični, sa varijacima na temu, npr u CG postoje dve varijante koje se zovu betl i sans.

Sada pref igram uglavnom na netu, metod koji našu otuđenost nadomešćuje brzinom igre i raznovrsnošću potencijalnih igrača, jer preferans je oduvek bio igra poznata pod nazivom "potraga za trećim". Ali moja sreća, kada sednem sa svoja dva klinca na nekom od putovanja, za koja smo trenutno u ovom ludom svetu uskraćeni, i kada nas trojca igramo pref, kada u njima vidim sebe kada sam bio mali, zamislim svog ćaleta kako kašlje i kako se smeje, kada vidim ljude u koje izrastaju iz tih malih beba, je neprocenjiva.

Nadam se da će ostati plamen i da će oni jednog dana pričati svojim klincima, pomerajući slamnati šešir sa glave na glavu, kako je njihov deda imao strpljenja i naučio ih ovoj sjajnoj igri rezervisanoj za mudre glave ...