Na Dunav stanici stojimo durg iz razreda, njegova mama i ja, čekamo šinobus za Zrenjanin koji će nas odvesti u prvomajsku avanturu. Prvi put su me roditelji pustili da otputujem, bez pratnje rođaka ili učiteljice. U okviru prtljaga nezaobilazan Spectrum, dobra volja i planovi za nezaboravni vikend, koji je to i postao, ali ne zahvaljujući našoj maštovitosti.
Jugoslavija je tada još uvek zemlja iza gvozdene zavese, na oko nisu bile vidljive pukotine, koje će se do početka devedesetih pretvoriti u rasede i kanjone koji će dovesti do definitivnog kraha države. Iz ponašanja tadašnjeg rukovodstva, svako sa gramom mozga, može shvatiti genezu podaničkog mentaliteta koju današnja pošast od vlasti, u drugom režimu, iskusno koristi.
Kao što mnogi znaju, nesreća se dogodila 26. aprila, manje od nedelju dana pre velikog praznika, Dana rada, koji je u našoj socijalističoj zemalji radnog naroda i narodnosti podrazumevao dane odmora, nerada, obično u prirodi, s primesama genocida nad svinjama, stokom i živinom. Proslava Đurđevdanskog uranka prepravljena da odgovara datom trenutku, nešto kao adaptirana predstava o fudbalerima za ispraćaj Keve u penziju u kultnom filmu Gorana Markovića "Majstori, majstori".
Inače prvomajske proslave pamtim po gomili proletera, na livadama, recimo Fruške Gore, raširenim papirnim stolnjacima pored otvorenih vatri ili improvizovanih roštilja, na kojima se služilo meso i skoro pa obaveznog pljuska u ranim ili kasnim popodnevnim časovima koji bi većinu nagnao na beg u lokalne šumarke ili pod improvizovane strehe. Nimalo elegantno, ali lepo, toliko da i dan danas tradicionalno proslavljamo praznik, umesto sa barjakom potlačenih radnika, koji ja kao privatnik ne mogu da uzmem u ruke, reš pečenim batacima ili sočnim ćevapima i kobasicama.
Tog prvog maja 1986. ranim jutrom, biciklama, pošli smo na pecanje u naivnoj dečačkoj nadi da čemo ozbezbediti ručak ili večeru. Naši državni aparatčniki bili su lajt verzija ruskih, tako da nikome nije padalo napamet da objavi informaciju o događanjima u SSSR, barem ne pre nego što, ja lično verujem, Stane Dolanc ili neki drugi zadrigli partijski ili fukcioner državne bezbednosti, ne aminuje. Kao i kolege, krili su i obmanjivali narod, ne zaboravite da su i danas na vlasti njihova ideološka deca u ovom ili onom obliku u zavisnosti od toga koji su šešir dobili kada je ozna/udba/db delila zaduženja. Pecali smo na jezercetu, kada su se nadvili veseli radioaktivni oblaci nad našim glavama. Po pljusku u nastajanju, na ponikama, sa štapovima u rukama, odvezli smo se nazad do kuće. Dok smo se mi vozili, hiljade onih koju su u prirodi proslavljali, pokisli su, tako da pretpostavljam da su se neki, ni danas ne znamo koliko njih, tada upoznali sa svojom ličnom nesrećom u vidu bolesti, npr. štitne žlezde.
Sutradan je bio sunčan dan. Na biciklama krećemo u obilazak Zrenjanina, odlazimo kod lokalca, prijatelja mog prijatelja. Na TV-u čitaju vesti, komentator (ili komentatorka, ne sećam se), čita saopštenje iz Švedske o detektovanom radioaktivnom oblaku, dok se naše institucije prave mrtve. Slika na ekranu veselo igra i prekrivena je snegom, pojava tako česta kod analognih televizora koji signal crpe iz antene na krovu.
"Pogledajte sliku, sigurno je radijacija svuda oko nas", izgovorio je naš domaćin, na šta smo se mi grohotom nasmejali, ne sluteći koliko je u pravu. Do kraja večeri, naši počinju da priznaju da smo okupani radioaktivnom kišom i počinje takozvana "Stihija zelene salate", desetine izveštaja sa pijaca koji prikazuju gomile salate pored kanti za đubre i lica očajnih seljaka. Sećam se i da je keva mog druga prokomentarisala, perući tu istu zelenu salatu ubranu u bašti i spremajući nam ručak, kako je to budalaština i kako je to ona sve lepo oprala.
Glavna drama dešava se po povratku u Beograd, pošto do tada nisam bio u kontaktu sa roditeljima. Majka je inače paranoični zdravstveni radnik, koje uvek predviđa fatalne ishode, bez obzira na realnu situaciju. Toplo vam preporučujem, da ukoliko imate tegoba, za savet je pitate samo u slučaju krajnje nužde, ako ne želite da padnete u tešku depresiju. Interno prolazim dekontaminaciju u vidu tuširanja i nekih tableta koje je, meni i sestri, samoinicijativno davala, i načelnu zabranu izlaska napolje u park. Deca ko deca, rođak iz Novog Sada dolazi na tradicionalno druženje, tako da malo nakon majčine zabrane i upozorenja, nas dvojca završavamo na japanskoj trešnji ispred zgrade, uživajuću u crvenim plodovima, čiji ukus više podseća na šljivu, brišući radioaktivnost o večito prljave pantalone.
Za to vreme, kineski sindrom (prozalak nuklearnog jezgra na drugu stranu zemlje) u Černobilju zaustaviće požrtvovanost nacije i vere u "rodinu", koja se Rusima ne može osporiti. Tragedija jedne nacije, i svih nas, koja je umnogome doprinela ubrzanom raspadu SSSR, tako što je ogolila samoživost i nesposobnost državnog aparata i bezbedonosnih struktura.
Tek u godinama koje su sledile, shvatili smo koliko blizu smo bili opšte katastrofe, doduše verovatno podjednako koliko smo to i danas. U severozapadnom dvorištu naše stare kuće odmah pored fabrike žvaka "Imperijal", imali smo, odnosno imamo, Krško nuklearnu elektranu, o čijoj su sudbini odlučivale iste ili slične verzije malih nesposobnih birokrata, kao i u Sovjetskom Savezu. Malo nakon katastrofe, lično sam se uverio, u luksuznoj prodavnici koja se nalazila u prolazu u Nušićevoj, pojavilo se more jeftinih mlečnih čokolada napravljenih od najboljeg radioaktivnog mleka, uvezene iz zapadne Evrope, po bagatelnoj cenil. Već tada je uočen preduzetnički duh, ne bi me čudilo od strane onih koji su kasnije privatizovali bezbedonosna uvozno/izvozna preduzeća ili njihove dece, koji planira da nas uskoro zatrpa nekim GMO smećem.
Dok ovo pišem, ako bar malo verujete u teorije zavere, iz reaktora u Fukušimi curi radioaktivni otpad, menjajući genetsku strukturu živog sveta cele plante. Možda je sve to bila priprema prirode za selekciju onih otpornih na zračenje, kojima je ćelijski zid sazdan od olova. Negde sam pročitao da je 450.000 ljudi, samo u Ukrajni i Belorusiji, na ovaj ili onaj način, stradalo od posledica Černobiljske katastrofe.
Uživajte u ovom lepom svetu, ko zna koliko smo mu malo vremena ostavili ...
 |
| Photo by Yves Alarie on Unsplash |
Kao što mnogi znaju, nesreća se dogodila 26. aprila, manje od nedelju dana pre velikog praznika, Dana rada, koji je u našoj socijalističoj zemalji radnog naroda i narodnosti podrazumevao dane odmora, nerada, obično u prirodi, s primesama genocida nad svinjama, stokom i živinom. Proslava Đurđevdanskog uranka prepravljena da odgovara datom trenutku, nešto kao adaptirana predstava o fudbalerima za ispraćaj Keve u penziju u kultnom filmu Gorana Markovića "Majstori, majstori".
Inače prvomajske proslave pamtim po gomili proletera, na livadama, recimo Fruške Gore, raširenim papirnim stolnjacima pored otvorenih vatri ili improvizovanih roštilja, na kojima se služilo meso i skoro pa obaveznog pljuska u ranim ili kasnim popodnevnim časovima koji bi većinu nagnao na beg u lokalne šumarke ili pod improvizovane strehe. Nimalo elegantno, ali lepo, toliko da i dan danas tradicionalno proslavljamo praznik, umesto sa barjakom potlačenih radnika, koji ja kao privatnik ne mogu da uzmem u ruke, reš pečenim batacima ili sočnim ćevapima i kobasicama.
Tog prvog maja 1986. ranim jutrom, biciklama, pošli smo na pecanje u naivnoj dečačkoj nadi da čemo ozbezbediti ručak ili večeru. Naši državni aparatčniki bili su lajt verzija ruskih, tako da nikome nije padalo napamet da objavi informaciju o događanjima u SSSR, barem ne pre nego što, ja lično verujem, Stane Dolanc ili neki drugi zadrigli partijski ili fukcioner državne bezbednosti, ne aminuje. Kao i kolege, krili su i obmanjivali narod, ne zaboravite da su i danas na vlasti njihova ideološka deca u ovom ili onom obliku u zavisnosti od toga koji su šešir dobili kada je ozna/udba/db delila zaduženja. Pecali smo na jezercetu, kada su se nadvili veseli radioaktivni oblaci nad našim glavama. Po pljusku u nastajanju, na ponikama, sa štapovima u rukama, odvezli smo se nazad do kuće. Dok smo se mi vozili, hiljade onih koju su u prirodi proslavljali, pokisli su, tako da pretpostavljam da su se neki, ni danas ne znamo koliko njih, tada upoznali sa svojom ličnom nesrećom u vidu bolesti, npr. štitne žlezde.
Sutradan je bio sunčan dan. Na biciklama krećemo u obilazak Zrenjanina, odlazimo kod lokalca, prijatelja mog prijatelja. Na TV-u čitaju vesti, komentator (ili komentatorka, ne sećam se), čita saopštenje iz Švedske o detektovanom radioaktivnom oblaku, dok se naše institucije prave mrtve. Slika na ekranu veselo igra i prekrivena je snegom, pojava tako česta kod analognih televizora koji signal crpe iz antene na krovu.
"Pogledajte sliku, sigurno je radijacija svuda oko nas", izgovorio je naš domaćin, na šta smo se mi grohotom nasmejali, ne sluteći koliko je u pravu. Do kraja večeri, naši počinju da priznaju da smo okupani radioaktivnom kišom i počinje takozvana "Stihija zelene salate", desetine izveštaja sa pijaca koji prikazuju gomile salate pored kanti za đubre i lica očajnih seljaka. Sećam se i da je keva mog druga prokomentarisala, perući tu istu zelenu salatu ubranu u bašti i spremajući nam ručak, kako je to budalaština i kako je to ona sve lepo oprala.
Glavna drama dešava se po povratku u Beograd, pošto do tada nisam bio u kontaktu sa roditeljima. Majka je inače paranoični zdravstveni radnik, koje uvek predviđa fatalne ishode, bez obzira na realnu situaciju. Toplo vam preporučujem, da ukoliko imate tegoba, za savet je pitate samo u slučaju krajnje nužde, ako ne želite da padnete u tešku depresiju. Interno prolazim dekontaminaciju u vidu tuširanja i nekih tableta koje je, meni i sestri, samoinicijativno davala, i načelnu zabranu izlaska napolje u park. Deca ko deca, rođak iz Novog Sada dolazi na tradicionalno druženje, tako da malo nakon majčine zabrane i upozorenja, nas dvojca završavamo na japanskoj trešnji ispred zgrade, uživajuću u crvenim plodovima, čiji ukus više podseća na šljivu, brišući radioaktivnost o večito prljave pantalone.
Za to vreme, kineski sindrom (prozalak nuklearnog jezgra na drugu stranu zemlje) u Černobilju zaustaviće požrtvovanost nacije i vere u "rodinu", koja se Rusima ne može osporiti. Tragedija jedne nacije, i svih nas, koja je umnogome doprinela ubrzanom raspadu SSSR, tako što je ogolila samoživost i nesposobnost državnog aparata i bezbedonosnih struktura.
Tek u godinama koje su sledile, shvatili smo koliko blizu smo bili opšte katastrofe, doduše verovatno podjednako koliko smo to i danas. U severozapadnom dvorištu naše stare kuće odmah pored fabrike žvaka "Imperijal", imali smo, odnosno imamo, Krško nuklearnu elektranu, o čijoj su sudbini odlučivale iste ili slične verzije malih nesposobnih birokrata, kao i u Sovjetskom Savezu. Malo nakon katastrofe, lično sam se uverio, u luksuznoj prodavnici koja se nalazila u prolazu u Nušićevoj, pojavilo se more jeftinih mlečnih čokolada napravljenih od najboljeg radioaktivnog mleka, uvezene iz zapadne Evrope, po bagatelnoj cenil. Već tada je uočen preduzetnički duh, ne bi me čudilo od strane onih koji su kasnije privatizovali bezbedonosna uvozno/izvozna preduzeća ili njihove dece, koji planira da nas uskoro zatrpa nekim GMO smećem.
Dok ovo pišem, ako bar malo verujete u teorije zavere, iz reaktora u Fukušimi curi radioaktivni otpad, menjajući genetsku strukturu živog sveta cele plante. Možda je sve to bila priprema prirode za selekciju onih otpornih na zračenje, kojima je ćelijski zid sazdan od olova. Negde sam pročitao da je 450.000 ljudi, samo u Ukrajni i Belorusiji, na ovaj ili onaj način, stradalo od posledica Černobiljske katastrofe.
Uživajte u ovom lepom svetu, ko zna koliko smo mu malo vremena ostavili ...
Comments
Post a Comment