San svakog deteta ili barem većine normalne dece, a košmar roditelja je kućni ljubimac, mahom pas. Kao dete, čija je jedna od baba živela na selu, često sam imao prilike da se susrećem sa domaćim životinjama, doduše tu ubrajam i kokoške bez glave koje veselo skakuću po dvorištu i mrtvu svinju koja visi na merdevinama čekajući da je obradi mesarski nož. Po dvorištu se obično muvala seoska džukela, a ja sam stalno bio u strahu da će se baba, svinjama i ostaloj stoci, pridružiti i štence, tako da sam je pre povratka kući, tužno ispod prozora, molio da poštedi crnca i belca, dva najslađa šteneta iz legla.
Prvi, za mene najdraži, nikada prežaljeni, pas ljubimac, zvao se Dingo. Shodno imenu imao je narav divljeg psa, niko nije smeo da pređe prag dvorišta i da se oseća bezbedno. Sećam ga se kao crnog, srednje veličine, maksimalno strpljivog i tolerantnog prema meni. Dok su ga se drugi plašili, izbegavali u širokom luku, ja sam mu ulazio u kućicu, vukao za rep, jahao, nemo je trpeo sva moja maltretiranja, prateći me u stopu po seoskim kućama u mojim stalnim potragama za igrom. Teško mi je padalo kada sam morao da se vratim kući, u gradsku vrevu, i da se rastanem od njega, a srce je htelo da mi prepukne od tuge kada je do mene došla vest, da ga je komšija prostrelio puškom u naletu pijanstva.
Keva i ćale su na pominjanje kućnog ljubimca, naravno, dobijali izlive nervnog sloma, pa su pokušavali da me podmite papagajem Kićom, koji je usled prehlade relativno brzo preminuo. Kako se nismo proslavili ni sa papagajem, sledeća ideja je bila akvarijum, kojem je ćale pristupio sa neverovatnom ozbiljnošću, nabavivši čak i knjigu iz akvaristike, mada, usled limitiranog budžeta i vremena, završilo se na skromnoj, amaterskoj implementaciji. Ribice su se smenjivale u akvarijumu, vesele, crne, zlatne, lepljive, čak i divlje rečne, ali su nekako uvek završavale stomakom na gore, neretko lečene antibioticima prosutim iz kapsule, za koje je majka bila ubeđena da će ih spasiti.
Izdvojio bih još dva incidenta sa životinjama, prvi kada je sestra donela bolesnu mačku koja je našu želju za ljubimcem i poverenje iskoristila da se iskaki u svakom nedostupnom delu stana, što je dovelo do, skoro filmske scene, sestre u rukavicama i sa maskom na licu, koja besomučno riba ceo stan i ranjenog goluba kojeg sam danima lečio na terasi i koji je u trenutku puštanja dva puta napravio krug, ispred naših očiju, zahvaljujući se za pruženu ljubav.
Već sam bio pred kraj osnovne škole, kada je ujak rešio da nabavi rasnog psa, dobermana, pogrešnog imena Mek, jer je bio sve samo ne mek. Kod nas je proveo nekih, možda mesec dana, dok je čekao transport, dovoljno da ga zavolimo kao da je naš i da budem neizmerno tužan kada je otišao. Međutim, vremenom je ispoljio svoju nepredvidljivu narav, završio je kao poludivlji pas, kojem bukvalno niko nije smeo da priđe, iako sam ga u par navrata obilazio.
Sredinom ludih devedesetih, keva, ćale, sestra i ja, vozili smo se peglicom, našim privremenim automobilom, koji je sticajem okolnosti postao stalan, kada je ispred nas istrčalo izgubljeno štene nemačke doge. Majka, u napadu ludila, predložila je da je pokupimo, tako da nam se priključio, novi, privremeni član porodice, kojem smo dali privremeno ime Luna. Imala je možda 4 meseca i još uvek se nije mogla naslutiti njena konačna veličina. Nekoliko dana sam tražio vlasnika u okolnim kućama i posle nedelju ili dve uspeo da ga nađem i vratim, čime sam mislio da je događaj zauvek zaboravljen. Međutim, posle par meseci dobijam poziv od vlasnika, želi da mi pokloni psa ili će ga izbaciti na ulicu. Odlazim da je vidim, znajući da nema šanse da sebi priuštim ljubimca, imajući u vidu da smo često pokušavali da profitiramo na šticovanom kursu deviza i da natočimo koji litar benzina iz smanjenih flaša i kanti iz kojih se prodavao na ulicama. Pas u očajnom stanju, neuhranjen, prekriven krpeljima, srce mi se steglo kada sam je video i uprkos svemu odlučujem da je zadržim, pod pravim imenom Ira. Time počinje i divan, ali pretežak period za mene i psa.
Ne znam da li ste upućeni, ali nemačka doga jede minimum 1kg mesa dnevno, mimo ostalih dodataka ishrani, a računi za veterinara dostižu iznose potrošene na najboljim žurkama Ibice. U tom trenutku držim časove elektronike koje sjajno naplaćujem, ali bukvalno svaki dinar, tačnije marku, trošim na izdržavanje psa, koji da stvar bude još gora, dobija alergiju na tapison kojim je tada stan, celom površinom bio prekriven. Osim problema tu su i divne stvari, duge šetnje, novo društvo devijantnih kučkara, gomila devojčica koje prilaze i maze psa, dajući mogućnost za nova poznanstva. Šokirana rodbina, koja se teško privikavala na psa veličine konja, kao i na miris ženke u teranju, polako, ali sigurno, potpuno je prestala da nas posećuje. Sve to dovelo je do, možda i najteže odluke, da psa poklonim prijateljima, koji su živeli u kući na obodu grada. Nova porodica mu je bila divna, međusobno su se obožavali, ali strah komšija ili lopova, doveo je do toga da Iru otruju.
Godine su prošle od tada, sada sam ja nadrkani roditelj koji na pomen kućnog ljubimca dobijem osip po telu, znajući kakve sve obaveze, ali i problemi čekaju savesnog vlasnika. Pokušao sam da izvrdam nekoliko puta, prvo sa ribicama, naravno, a onda i ucenom da će pas biti kupljen ukoliko izdrže mesec dana, u kontinuitetu, da izvode malu lutkicu psa, od milja nazvanu Sivunko. Taj blef je prošao, pošto su se klinci, već pri prvom dogovoru posvađali oko redosleda, što nam je dalo mira nekoliko godina. Ali ne lezi vraže, mlađem sam neoprezno obećao da ukoliko upiše željenu gimnaziju može dobiti bilo šta, računajući na novu grafičku kartu, eventualno procesor ili ploču, a umesto toga dobili smo psa, jer čovek se drži za reč, a stoka za rogove.
Klasična priča roditelj-deca, insistiram na dogovorima, preuzetim obavezama, tražim da potpišu interni ugovor o održavanju, koji mi daje za pravo da se rešim psa ukoliko ga muče nečinjenjem, tačnije nešetanjem, nelečenjem i nehranjenjem. Posle mnogo pregovora, oko svega, uključujući i rasu, u korona ludilu, krajem leta, odlazimo po našeg, ispostaviće se kasnije, ravnopravnog člana porodice. Krećemo spartanski, pas spava na terasi, hranimo ga isključivo granulama u tačno određeno vreme, u kuću ulazi poslednji da bi znao svoje mesto, tvrda srca ne dozvoljavamo mu da se penje po nameštaju. Deo sa pelenama, besomučnim pranjem i čišćenjem kuće, bih preskočio.
Malo po malo, mali zlotvor nam se uvukao pod kožu, osvojio deo po deo prostora, srca, svakog od nas. Ispočetka je delovao hladan, kao da mu ništa ne značimo, ali sa svakim danom postajao je sve bliži i prisniji, toliko da kada se vratimo spolja, prosto se ozarimo kada ga ugledamo i kada se veselo trlja o noge i skače da ga uzmemo u ruke i krilo. Sa terase preselio se u dnevnu sobu, iz dnevne u ostale, sa podna na kauč, krevete, postao je mali kralj bez kojeg ne možemo da zamislimo dan. Obaveze doduše nisu nestale, crne slutnje da će jutarnja šetnja pasti na mene su se obistinile, ali da budem iskren, rado sam preuzeo tu obavezu, jedva čekam da se vratim sa posla i da ga uveče prošetam po kraju, sa ekipom pasioniranih kučkara. Najgore su bolesti, nestrpljivo iščekivanje da izgovori šta mu fali. Pas je velika, dugogodišnja, obaveza, kao i dete, i ko nije spreman da mu posveti vreme, pažnju i novac ne bi trebao u to da se upušta, ne mogu da shvatim ljude koji odluče da izbace svog ljubimca, to mi je kao kada bih izbacio babu na ulicu, jer je nagluva i teško se sa njom komunicira. On je najsrećniji kada je neko pored njega, dok ležim na krevetu, tiho se privuče i spusti mi glavu na ruku.
Gleda me velikim očima, na pomen imena drugara zabacuje glavu, prvo u jednu, pa u drugu stranu, trlja je o mene, moli da idemo napolje, u daljini se čuje lavež drugara. Napolju kiša lagano dobuje, nije mi dobro od pomisli na brisanje i pranje nakon šetnje, uzimam povodac i izlazim napolje ...
Comments
Post a Comment